facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милан Миленковић: Шатра и шатриоти

Милан Миленковић: Шатра и шатриоти

Јесте ли се икада запитали чему протести? Ко их смишља? Са  којом сврхом? Са каквим циљем?

Обично их узимамо здраво за готово, без да се заинтересујемо какви би мотиви могли да покрећу протесте, какве поруке ти протести шаљу и коме, те шта организатори протеста од протеста очекују.

Пракса је показала да код Срба доминирају ненасилни протести, где се сами организатори куну властима да ће протести бити мирни, достојанствени и да ће протећи без насиља. Осим што то има непријатан задах колаборације са влашћу, такви протести иду на руку властодршцима. Свака употреба полиције објективно шкоди властима, јер рађа револт. Нико неће гласати за власт, која му је пребила дете.  Српски демонстранти никако не желе фрку. Зашто би ризиковали да се у народу роди револт против власти, зато што ова пребија демонстанте?

Демонстрације могу, наравно, бити и насилне, и ненасилне, али чему заклињање властима да ће бити ненасилне?  

 

Протести могу бити мали, или велики.

Мали протести имају задатак да нацији покажу да је отпор властима безначајан и да власт ужива подршку већине. По мом мишљењу, луда би била власт која сама не организује овакве протесте. Да сам ја на Вучићевом месту, ангажовао бих државне службенике у другој-трећој генерацији, оне крте буџетлије,  да изводе маргиналне протесте против режима, обећавши им напредак у каријери, право да нешто дрпе, или да макар дођу пред камере.

Велики протести могу лако да се отму, тако да и сами организатори не могу да их контролишу. Додуше, код нас  су, данас, такви протести немогући, јер нема политичке снаге која има такав и толики кредибилитет да на улицу изведе 50 000 људи. То не би могао ни Вучић, без аутобуса и сендвича.

Шта може да буде циљ протеста? Сврха? Овде мислим на прави циљ, а не на оно што организатори прокламују. Они увек, на бази двеста душа на улици, прокламују обарање власти, одбрану Косова и, уопште, све оно што не могу да испуне. Мали протест има за циљ нешто од следећег:

  • Да пред безначајним бројем учесника безнадежно промовише организаторе протеста као политичке звезде у успону. То се никада не деси, али нада да би се то једном могло десити чврсто држи политичке антиталенте у нади.
  • Да изрази неко расположење, или нерасположење. Кад је скуп мали, он онда изражава маргинално расположење, што је добро за сваку власт, као што горе рекох.
  • Циљ може бити и невидљив: обнављање завета са безбедносним службама које, у то сам уверен, и саме често контролишу маргиналне групе, поготову оне групе које имају снажан емотивни, или верски набој, а готово никакве политичке захтеве. Вође таквих група су, по правилу, апсолутне незналице, које само испаљују вруће пароле, које не значе ништа, односно које се не могу операционализовати. Амбиција тих вођа је далеко већа од способности и они остају годинама у истој орбити, јер службама и нису потребни прави побуњеници и одани заточници идеја.

По задатаку, те групе врше тријажу међу Србима на основу вере, крвних зрнаца и писма, гледајући да базу српства сведу на безначајан број. Обично службе за такав посао бирају државне службенике, које, је ли, држава плаћа да би се против ње бунили и познаћете их по томе што никакве последице не сносе, што је, у Србији, сасвим бајковито. Овде погледаш шефа, начелника, или директора попреко и испомиње ти се мајке, а овамо се сереш на главу Влади и председнику и нико те не дира? Па шта је то: Пепељуга? Црвенкапа?

 

Дужом сарадњом са службама, мали играчи могу да добију, као награду, и наступе на већим медијима, али тек пошто унапред буду ограничени темама и не смеју у студио да уносе иконе, тајан и кандила, као обавезну патриотску реквизиту.

Да видимо где су, у Сорабији земљи, одржавају протести?

  1. Испред државних институција
  2. Испред државних институција, али само викендом, кад никог у њима нема.
  3. На јавним површинама, на којима полиција може несметано да фотографише присутне. Идеална је и шетња, јер даје још боље услове за фотографисање, због разуђености.
  4. Испред амбасада.

Као што знате, у Сорабији, на снази су само тачке 2. и 3., а ви се питајте зашто је тако.

Илустрација Павела Кучинског

По трајању, протести се деле на оне који су кратки, сат-два и разлаз – или кући, ако су грађански, или у Мек Доналдс, ако су патриотски. Има и протеста где организатори кажу да се неће разићи док им се захтеви не испуне. Такви протести трају пола сата дуже од осталих.

Разлози за протест су различити (не треба их бркати са циљевима) и обично се ради о спасу отаџбине (што се никада не дешава), затим о активизму (боље протестовати мало, него нимало, што никакве везе с памећу и логиком нема), или је у питњу неки чисто материјални захтев, што је још и најпристојније.

Кад на протест изађе 500 људи, организатори шта ће – другачије и не могу – учеснике (увек исте њушке, без обзира ко протест организује) назову Спартанцима, искреним Србима, а одсутне кукавичким вуцибатинама и мрзитељима васколиког СрБства, свињама које не иду у цркву, пишу латиницом и имају течу који није Србин и – још горе – не верују Деретићу.

Овде, у Сорабији, не постоји обичај да се, после малољудних демонстрација, изађе пред јавност и каже: усрали смо се! Боже сачувај. Овде су сви протести успели. Ако је 5 000 учесника, успели су. Ако је 1 000, такође. Ако је 500, не само да су успели, него их је 5 000 било. Организатори протеста, наиме, увек лажу око броја учесника, а вероватно је да лажу и иначе, у кафани, продавници и на послу. Ако неко протестује сам, као Никола Алексић, онда је протест особито успео. По патритској скали протеста, од један до десет, најуспелији би био онај протест на који није дошао нико. Срећом, то не да полиција. Ако баш зашкрипи са бројем учесника, испразне Полицијску академију, пошаљу је на улицу и сви се диве томе што  само млади људи портестују. И сви у кожним јакнама, лепо подшишани.

Мене, лично, необично забављају патриотски протести, јер ми личе на некадашње прославе 1. маја, или 29. новембра. Сви говорници се неописиво деру, иако имају микрофоне, па и не би морали, раја кличе и извикује пароле, у којима се, на смену, јављају патриотски мотиви (Косово је срце Србије, Не-да-мо  Ко-со-во), па се мало пева (Ој, Косово, Косово), а онда се баца хејт на властодршце (Спаси Србију и убиј се у свим варијантама).

Сад – можда сам ја застарели, аналогни модел, али ми никако није јасно како Косово не дају скачући усред Београда? То је, уз кристалну лобању и египатске пирамиде, једна од највећих тајни људске историје и постојања човека  на земљи.

Даље: ко познаје учеснике патриотских протеста, осим оних са Полицијске академије, који се мењају (дипломирају, па дођу неки нови), види да се ради о таквом људском материјалу, који би на два шамара почео да виче „Чедо, ожени ме„, па и  „Трст је наш„.

Дакле, на крају: протест може и треба да има само два циља: да обори власт, или да је добро уздрма и заплаши. Томе нас учи Жута патка, у власништву странаца, али веома делотворна. Изађе, прошета и Вучић после две-три такве шетње, испуњава све жеље странцима. Миш бели, срећу странцима дели. Све остало је само лична промоција, сарадња са службама и свирање пилићима.

Жута патка демонстрира до испуњења захтева. Нека никога не завара оно што они формулишу као захтеве; то је за масу која, ионако, ништа не капира. Прави захтеви су они које амбасадори доставе Вучићу, а никад нису изречени на протесту. Кад се ти захтеви испуне, протест због Савамале, или против високе цене горива (која је била висока на 132 динара, а на 142 је таман) се обустављају.

 

Иначе, резултат протеста, кад га изводе или дунстери,  или дунстери по налогу службе, је увек овакав:

– Изашло је 500 људи, али се објави да је било између 5000 (полицијакса процена; глупо је да и полиција мало не повећа број присутних, кад већ организује протест), и 15 000, али до почетка кише, а онда се смањило на 10 000.

– Протест је успео, јер је „устала Србија“ и ово је почетак промена. „Сад смо се (сто пети пут) коначно ослободили страха и, од пролећа, крећемо у рушење режима!“

– Ко не дође на Бој на Косово, или на протесте је говно издајничко, плаћеник и кукавица!

– Ако вам се не свиђа како ми радимо, оборите власт сами!

– Свети Сава Србе воли и за њих се Богу моли!

– Ај’мо у Мек, црко’ од глади….

Насловна – Илустрација Павела Кучинског

About The Author

Related posts

7 Comments

  1. vilogorski

    За озбиљне побуне треба да се стекну сви услови који могу променити стање на боље а не на горе. Огроман број оправдано не задовољних преко 66%, значи има их квантитативно потребна количина, треба да прими историјску одговорност. Вође треба да имају идеју која гарантује успех исхода. Пост-протесни след догађаја треба да гарантује испуњење захтева који су били разлог побуне и нагомилану енергију усмери у историјски добром правцу како би и остварили задано.Енергија са барикада не може и не уме да води државу, већ на сцену ступају људи из сенке организатори, финансијери и конструктори новог функционалног државног механизма.
    ПРЕТПОСТАВИМО да су вође и најдобронамерније, због остварених дијалектичких промена и даље процењују и кавкулишу са ризиком. Број жртава се подразумева.Треба неколико десетина хиљада или пак стотина хиљада „кривих“ развластити. Е сад се упитајмо, да ли организатори смеју да приме ту одговорност на своја плећа без подршке људи из сенке и њиховог новца? Све ово наведено,али и епски замишљено, изазива рационалан страх код многих грађана јер овде је враг однео шалу. Једноставно још је свеже сећање на деведесете кад се „догодио народ“ улицама Србије се шетало, протестовало, тукло, палило, разбијало, гинуло. И? ћорак. Сваки пут све дубљи понор. Народ лепо каже – КОГА СУ ЗМИЈЕ ПЕЦАЛЕ И ГУШТЕРОВА СЕ ПЛАШИ – Нема те идеје која може да мобилише милион људи да би се протест извео брзо ефикасно и отрежњујуће.А нема тог паметњаковића који може да сагледа јасан излаз из овог мрачног тунела.Имали смо 5 октобар. И шта? Сад сви кукамо што се није спровела лустрација!
    Данас је на очиглед свих нас евидентно стање државног колапса.
    И шта нам остаје?
    Ништа! Исчекивање да нам дође са Истока или Запада хуман аутократа и он да реши оно што ми нећемо или не можемо.
    Иначе ово постаје наш начин живота Бог зна до када. Можда дотле док све паметно се не исели. А тада ће се јавити рогоња који ће нам поништити духовни идентитет и препустити нас забораву.
    Ја гледам у амбис, амбис гледа у мене.Тако то види Вилогорски.

    Reply
  2. pera

    Sila menja priliku…..Sada se mozda ne vidi gde i kako dalje ali …..i malo ali je potrebno .

    Reply
  3. kašimbo

    U davno prošla herojska vremena poetsko nebo Srbije krasili su „neboparni orli“.

    Ptica teških tema kosovske i novije guslarske epike bio je „crni gavran“.

    Danas u najnovija smutna vremena nekako doćerasmo do „žute patke“.

    Reply
  4. Marko

    Milane,

    kada pričaš o protestima, velikim ili malim, nasilnim ili ne, najvažnija tema je cilj protesta. I tu se nadovezujem na tvoje pitanje šta ljudi žele, protiv čega se bune i kakav sistem žele umesto ovoga. I onda često govoriš da su sve današnje ideje desničarske. A pod tim podrazumevaš da su svi za kapitalizam. Kao prvo, podela između levice i desnice, na prvom mesto ima jednu, daleko bitniju, drugu, karakteristiku, a to je da levičari misle da su svi ljudi jednaki, a naročito u mentalnim sposobnostima, pa zato misle da je nejednako ekonomsko stanje kod ljudi isključivo pitanje eksploatacije, dok desničari prepoznaju realnost prirode da su ljudi različiti ne samo u fizičkim karakteristikama, već i mentalnim, posebno u mentalnim, dakle na tom planu se ništa niti može, niti treba raditi da se to promeni, i da je svaki takav pokušaj igranja boga, a kako nam to ne može uspeti, to se uvek svodi na sklapanje pakta sa đavolom. Koliko sam ja primetio, ti si anti-egalitarista, dakle po tome si izraziti desničar, a ja bih dodao, realni posmatrač biologije čoveka. Samo lud čovek može biti egalitarista. Kao drugo, negde si pomenuo, ja bih rekao veoma naivno, čak romantičarski, gledanje na svet, da je socijalizam podsticanje ljudi na opšte i na solidarnost, dok je kapitalizam podsticanje na sebičnost i gramzivost. Ja znam dovoljno o teorijskim postavkama socijalizma, a i dovoljno sam dugo živeo u SFRJ da primetim da socijalizam nije nikada bio baziran na solidarnosti, već na nasilnoj redistribuciji i nasilnoj maksimizaciji broja zaposlenih, nauštrb ekonomske računice i da je zbog toga i propao. Sva tvoja teorija o službama kao onima koji su sahranili socijalizam, i izmislili desničare je samo malim delom tačna. Službe su samo prešle na drugu obalu, jednom, kada su videli da nema više leba na onoj gde su pre bili. Solidarnost jeste važna u svakom društvu, ali onda mora biti DOBROVOLJNA. Batinom nametnuto otimanje od uspešnijih socijalističkih kolektiva da bi se održavali neuspešni je logički isto kao kada bi lopov pljačkao banku da izdržava siromašne, ko bi normalan rekao da je to solidarnost, rekao bi da je to pljačka, što i jeste.

    A sad da se vratimo gramzivom kapitalizmu. U ovom svetu svi resursi su ograničeni, i da bismo taj problem rešili postoje samo 2 načina. Ili ćemo prihvatiti zakone džungle, što znači da jači tlači na svakom nivou, od 2 brata, 2 komšije pa do 2 nacije i tu nema buniš nego ko kolje brže, taj će imati više. To je recept za neprekidni rat na svakom nivou. Ako, sa druge strane, postavimo cilj da živimo u miru, onda se nameće potrebe za uspostavljanjem nekih principa. A ti principi već postoje, to je princip apsolutne privatne svojine, način kako se ona uspostavlja i prenosi i princip privatnih ugovora. To su univerzalni zakoni koji služe da regulišu na miran način upotrebu resursa, jer je istovremeno korišćenje istih resursa recept za sukob. Kada bi svega na ovom svetu bilo kao i vazduha danas, principi nam ne bi bili ni potrebni. Kapitalizam nije ništa drugo nego posledica upotrebe tih principa. Sitni ili krupni kapital, potpuno je svejedno na teorijskom planu. Na praktičnom nivou, prva zamerka levičara je da postoji dokaz o imperijalnom ponašanju kapitalizma i o koncentraciji kapitala u malom broju ruku. Odmah da odbacim prvi argument, i SSSR je bio imperijalna sila, iako je bila socijalistička, dakle imperijalizam je ideološki neutralan. Može se biti imperijalan i kao feudalno društvo. No, drugi problem zaista postoji, imamo dokaze pred nosom. No, jako je bitno videti uzroke zašto je to tako. Da je kapitalizam sam po sebi dovoljan da dovede do koncentracije kapitala i time moći, ne bi toliko insistirao na braku sa državom, odnosno centralnim monopolom sile. Razna ekonomska istraživanja, istorijski pregledi ekonomije, jasno nam govore da je krupni kapital sam po sebi, veoma nestabilan, jer je čovek veoma auto-koruptivno biće. Bogataši se ulenje, razmaze, pobudale, izgube interes, ili najčešće, pogreše u vođenju posla, tako da ih relativno brzo prešiša konkurencija. Čak i današnjim uslovima famozni 1% retko sačinjavaju iste firme, već veliki broj igrača ulazi i izlazi iz tog prstena. Da nema države kao njihovog instrumenta ekonomske devijacije, dinamizam bi bio daleko veći, a najverovatnije 1% ne bi bio 1%, nego nešto daleko više, možda čak 10-15% onih koji imaju najviše resursa. U svakom slučaju bi ostala velika razlika u prihodima, između najsiromašnijeg i najbogatijeg, jer je ona posledica biološke mentalne različitosti koja je nestišljiva. Ali, da li je problem koji mi rešavamo to ili mir u društvu i apsolutno, umesto relativno siromaštvo. Koga je briga, ako neko ima jahtu, ako većina ima topao stan, hranu da ne misli, da može da se leči i školuje bez ulaženja u dugove? Naravno, kombinacija ljudske predatorske prirode i velikog bogatstva na raspolaganju uvek će ostati opasnost da se država, kao centralni monopol sile obnovi, u to nema sumnje, ali sve zavisi od ostatka društva, koliko će se boriti da se to ne dogodi. Zato je važno naoružati jednu određenu kritičnu masu ljudi idejama o principima gore pomenutim, da ne daju nikada da se vrati zlo. Današnja idiotska vera da je tu država da misli na redistribuciju, kao prvo otupljuje mač manjih igrača, a drugo, time implicitno prihvata da je pljačka način života. Što se tiče ekonomski neuspešnih ljudi, baš zbog njih treba da postoji solidarnost, primarno na nivou porodica i prijateljstva, a kasnije i na nivou privatnih milosrdnih društava. Za razliku od socijalizma, onaj koji pomaže ne radi to na bazi institucionalne dužnosti kao u socijalizmu, već na osnovu lične procene da li izdržavani to zaslužuje. To je veoma lako ustanoviti jer u intimnim grupama se zna, da li je neko rođen glup ili bez nogu ili je samo lenština. Ako lenštine umru od gladi, zašto je to problem? Gde je tu moralni problem? Naravno da će to stvoriti malu krizu odnosa moći, jer ne postoji garancija da će pomagač biti objektivan. Ako je to opasnost, a jeste u nekom malom obimu, zašto bismo mislili da to uzdignuto na državni nivo ikako može biti bolje? Što je više para u rukama viših moćnika, to je gore. Ovako, na sitnom, mikro planu, biće slučajeva malih ucena, koje su sitnica u odnosu na to kako i koliko ucenjuju države.

    Dakle, principi kapitalizma nude mir, a borba se vodi protiv uzurpatora mira, odnosno onih koji žele ponovo da uspostave centralni monopol sile. U socijalizmu, sa druge strane, počinjemo sa principima pljačke, odnosno davanja prava nekome ili nekoj instituciji da procenjuje koliko i kome da otme. Dakle za razliku od kapitalizma, koji pokušaj otimanja smatra devijacijom protiv koje se mora boriti, u socijalizmu je devijacija pravilo.

    Da stvar bude bolja, realna implementacija svega ovoga uopšte ne mora biti crno-bela. Kada se jednom uspostavi apsolutna privatna svojina, nikakav princip ne može da zabrani mnogim vlasnicima svojih privatnih svojina da se udruže u kolhoze i kooperative i da predaju administraciju, pa i vlasništvo svojih imanja svom upravniku, ako misle da je on bolji od njih u tom poslu. Jedino što je bitno je da i to mora ostati dobrovoljno, da ko ne želi komesara-upravnika, da može da raspolaže u celini svojim imanjem.

    Istina je da ovim svetom danas vlada binom države-krupni kapitalisti, ali jednom kad srušimo državu, taj problem nestaje. Nadati se da je moguće pretvoriti državu u dobrotvornu socijalističku organizaciju je istorijski pokazano kao nemoguće. Pokušaj da se infiltriraš u neku mafiju i da ih ubediš da postanu dobrotvori. Ne možeš, oni su zasnovani na započinjanju nasilja. Jedina razlika je, što oni ne lažu da je to tako, dok države i vladari govore, da oni silu primenjuju za dobrobit ostalih. Razlika je samo na rečima, ne na delu. Ko živi u koruptivnom stanju, taj umire od iste korupcije. Ko to ne vidi, može da se nazove politikologom koliko hoće, ostaje slepi vernik u nemoguće stvari. Dakle, bitka pred nama nije protiv krupnog kapitala, nego protiv principa da je ikome dozvoljeno da započinje nasilje. Država je po svojoj definiciji započinjanje nasilja. Krupni kapital će se sam redefinisati i proporcionalno postati daleko manji problem, jednom kad mu se otme batina.

    Kako to ostvariti, zahteva poseban tekst, ali kao prvo, moramo da znamo šta nam je cilj i ko je neprijatelj, a ko nije. Sila je potpuno legitimni reaktivni instrument. Na primer, ali ne mora biti jedina stvar, staviti sve današnje političare i administraciju u zatvore, nije započinjanje, već uzvraćanje nasilja. U ovaj svet se može uvesti i red i mir, a da se pri tom ne skrene sa moralnog puta. Svako rešenje koje nameće jedan nemoral, da reši drugi, recept je za propast. Mi libertarijanci, za razliku od desničara, mislimo da se moraju uvesti i korektivne mere za prethodna otimanja. Dakle, problematične privatizacije koje su se desile, sigurno bi morale da se sankcionišu. Ali, privatizacija ostaje kao moralni i praktični imperativ, jedino je pitanje kako.

    Reply
    1. vilogorski

      Libertarijanizam je nastao otsustvom nerazumevanja ljudske prirode.Liberalizam kao politička filozofija mora početi od teorije o ljudskoj prirodi.Nezaobilazna je priroda stanja čovečanstva i njena socijalna dimenzija. To ukloniti bogoliki čovek postaje šuplja ljuštura besmisla.Na to upozorava, Šopenhauer, Niče, Orvel.Liberalna filozofija direktno proističe iz apsolutnog odsustva empatije i ekstremno visokog mišljenja o sebi. I bez toga, ova teorija ljudske prirode (teorija vrline sebičnosti) i „filozofija objektivizma“ i politička filozofija libertarijanizma koje iz nje proizilaze da je po svojoj fundamentalnoj prirodi čovek zaista racionalni egoista on nema socijalne instinkte, nema „osećaj pripadnosti zajednici. Danas, to su ključni dijagnostički kriterijumi antisocijalnog poremećaja ličnosti i psihopatije.

      Reply
  5. Marko

    Vilogorski,

    u tvojim odgovorima već se primećuje obrazac, kad god ti se nešto ne sviđa, ti okreneš na emocije i uvrede. Sad si sveo libertarijanizam na antisocijalni poremećaj. Međutim, nekako si to prebrzo dijagnosticirao, a kako se o ovom sistemu u Srbiji zna malo manje nego o eskimskim narodnim običajima, verovatno si sve ovo pogrebao sa Wikipedije ili sličnih izvora na brzinu, pa ti opraštam na još jednom lenjom odgovoru.

    Klasični liberalizam, objektivizam i libertarijanizam imaju zajedničkih tačaka, ali daleko od toga da su sinonimi. Čak ni ne proizilazi jedan iz drugog, već svaki naredni popravlja prethodnog. Među nama ima ateista, hrišćana, agnostika, ali ne mešamo političku teoriju sa odnosom prema bogu.

    Libertarijanizam, upravo stavlja čoveka i realnost u prvi plan. Da su svi ljudi po prirodi altruisti i nenasilni, ili da ima beskonačno mnogo resursa, pravila ponašanja ne bi bila ni potrebna. Svet bi živeo u slozi i harmoniji. Ali upravo zato što realni čovek, prosečni čovek ima tendenciju predatorstva, neophodno je zabraniti te njegove težnje. Libertarijanizam je kao obavezna knjiga o nutricionizmu za debele. Atletskim, zdravim ljudima ne treba, oni se već spontano zdravo hrane, oni nisu problem, problem su debeli koji ne samo da žderu, već i otimaju hranu od ostalih. Pod tim, uvek, mislim, na parazitske vladare. Za razliku od toga, socijalizam želi da stvori super čoveka, jer njemu treba tako neki da bi funkcionisao. Sovjeti su čak u svojoj pseudo-nauci mislili da su stečene-naučene osobine nasledne, pa su se nadali da će sledeća generacija malih Sovjeta biti rođena sa marksističkim genima. Mislili su oni to i u biologiji sa svojim anti-evolutivnim teorijama, pa su im godine useva propadale usled totalnih nenaučnih zabluda, toliko je velika bila njihova zabluda. Libertarijanizmu, super-čovek nije potreban. On nema iluzija s kim operiše. Socijalisti su ti koji stalno govore o nekoj solidarnosti, koja se u praktičnom životu uvek svede na nasilnu kolektivizaciju i redistribuciju i na komandnu ekonomiju „čekajući“ da se čovekova svest promeni i da uđe kao super-čovek u komunizam. Pre nasilne kolektivizacije u SSSR-u samo je 1% seljaka spontano ušao u zajedničku svojinu, svi ostali su mogli da biraju Sibir, metak ili zadrugu. Ako je neki sistem pokazao totalno anti-socijalno ponašanje, to je upravo bio socijalizam. Naš socijalizam nije bio tako brutalan, štaviše, obavezne seljačke zadruge su ukinite relativno brzo nakon raskida sa Staljinom, ali sve što je u njemu bilo dobro je proporcionalno udaljenosti od staljinizma i blizini kapitalizmu. Postojao je sijaset firmi koje su veoma korektno uvažavale ekonomsku kalkulaciju, odnosno ponašale su se kapitalistički, ali one su bile više izuzetak nego pravilo, a i redovno su ih čerupali do njihovog propadanja da se izdržavaju fabrike koje je „neki Drug Milisav napravio u svoj zavičaj da pokaže u svoje selo da je i on neka vlas“. Da je prevagnuo taj zdravi deo, ne bi smo se stropoštali u ekonomsku krizu, koja je onda izazvala političku, moralnu, nacionalnu, ratnu i druge krize. Milan u to ne veruje, on misli da bi naš socijalizam još dugo trajao, ali su ga spalile domaće tajne službe. Isto to veruje i za Rusiju. Što pokazuje njegove ideološke naočari, veru u socijalizam, da bi opstao, da nije bilo zlonamernika. Realnost je da su službe su samo malo ubrzale nešto neizbežno i prestrojile se na vreme.

    Jedina dobra vest u svemu ovome je da jednako tako propada i ovaj brak između države i krupnog kapitala, jer je kao i socijalizam, anti-ekonomski. Videćemo na šta će da se prestroje službe kad nestane i tog gorkog hleba za njih. Možda će postati firme na tržištu za pružanje špijunskih usluga, koje su potrebne, ono što nije potrebno je da one upravljaju društvom preko ucena. Možda to, vremenom, urade dobrovoljno, a možda će biti neko ko će ih „ubediti čekićem“ da im se to isplati.

    Da ne uplašim čitaoce ovih redova. Kad ja kažem, kad rasturimo državu, tu mislim da se sklone oni koji započinju nasilje. Niko ne propagira ovde haos, već uvođenje institucija koje rade po novim principima. Sudovi, policija, vojska će zauvek biti potrebni u svakom društvu, samo oni moraju da rade na dobrovoljnom, tržišnom principu, njihov šef mora biti mušterija, a nikako vladar. Posao nas je da postavimo auto-pilot u društvo i da odemo da spavamo dok avion sam leti. Nešto slično onom što su uradili očevi američkog sistema, samo bolje. Oni su postavili auto-pilot sa greškom, jer su implementirali državu kao noćnog čuvara, koji se iz toga pretvorio u gazdu. Ovog puta, mesto vladara i sam njegov koncept neće biti dozvoljen. Ako ima pameti. Ako nema, poleteće nuklearne glave, ljudi će nestati, preživeće buba-švabe. Kakvi smo bili, dugo smo i potrajali. Vilogorski, veoma sam dobro upoznat sa ljudskom prirodom i više nego što bih želeo.

    Ali, kako je borba jedino ono što nas odvaja od ništavila, moramo da pokušamo. Moj omiljeni vic je: Jevrejin molio celog života boga da dobije na lutriji, a bogu dojadilo, provirio iz oblaka i samo ga pitao „A kako bi bilo da uplatiš tiket?“ Međutim, veoma je važno koji tiket uplaćujemo.

    Reply
  6. vilogorski

    Marko tvrdiš- Sad si sveo libertarijanizam na antisocijalni poremećaj.
    Međutim, Marko nekako si to prebrzo i površno zaključio.
    Ti uopšte nisi dobro pročitao ličnu moju tvrdnju a ne Vikipediju.Ja znam da su to ključni dijagnostički kriterijumi klasiranja antisocijalnih devijacija (odstupanja) ličnosti i psihopatije. Ove dve osobine su karakterne crte 10% građana u svetu. Da se razumemo to nisu ‘ludi ljudi’. Nikad nikoga nisam vređao, ali istina je da oni imaju jako izražene te dve osobine.Zato u svetu ima izražen brij sledbaenika liberatijanaca. Najviše u Americi naravno jer je ona i najpodobnija za razvoj takve filosofske teorije.
    Nego dragi Marko da te ja pitam, ne nešto metafizično što je podložnjo spekulaciji, već nešto konkretno.
    Vi Marko liberali se zalažete za istopolne brakove, za gej odnose i slobodnu upotrebu droga.Jel tako?
    Ti marko u svojim opširnim propagiranjem liberalizma ne ističes ni jednu releventnu teoriju, niti negiraš ni jedan moj stav o prirodi čoveka. U stvari to se ne može negirati jer ih je vreme potvrdilo.
    Ovo ne mogu čitati jer je monotono preopširno i ne praviš brate komparaciju između teze i antiteze tako da nemaš uverljive zaključke. Ne samo ti negi ni vaši ideolozi.
    Toliko, žurim, ali možda proćitam kad se vratim a onda sledi i argumentovan odgovor.
    Pozdrav,

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.