facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милан Миленковић: Шатра и шатриоти

Милан Миленковић: Шатра и шатриоти

Јесте ли се икада запитали чему протести? Ко их смишља? Са  којом сврхом? Са каквим циљем?

Обично их узимамо здраво за готово, без да се заинтересујемо какви би мотиви могли да покрећу протесте, какве поруке ти протести шаљу и коме, те шта организатори протеста од протеста очекују.

Пракса је показала да код Срба доминирају ненасилни протести, где се сами организатори куну властима да ће протести бити мирни, достојанствени и да ће протећи без насиља. Осим што то има непријатан задах колаборације са влашћу, такви протести иду на руку властодршцима. Свака употреба полиције објективно шкоди властима, јер рађа револт. Нико неће гласати за власт, која му је пребила дете.  Српски демонстранти никако не желе фрку. Зашто би ризиковали да се у народу роди револт против власти, зато што ова пребија демонстанте?

Демонстрације могу, наравно, бити и насилне, и ненасилне, али чему заклињање властима да ће бити ненасилне?  

 

Протести могу бити мали, или велики.

Мали протести имају задатак да нацији покажу да је отпор властима безначајан и да власт ужива подршку већине. По мом мишљењу, луда би била власт која сама не организује овакве протесте. Да сам ја на Вучићевом месту, ангажовао бих државне службенике у другој-трећој генерацији, оне крте буџетлије,  да изводе маргиналне протесте против режима, обећавши им напредак у каријери, право да нешто дрпе, или да макар дођу пред камере.

Велики протести могу лако да се отму, тако да и сами организатори не могу да их контролишу. Додуше, код нас  су, данас, такви протести немогући, јер нема политичке снаге која има такав и толики кредибилитет да на улицу изведе 50 000 људи. То не би могао ни Вучић, без аутобуса и сендвича.

Шта може да буде циљ протеста? Сврха? Овде мислим на прави циљ, а не на оно што организатори прокламују. Они увек, на бази двеста душа на улици, прокламују обарање власти, одбрану Косова и, уопште, све оно што не могу да испуне. Мали протест има за циљ нешто од следећег:

  • Да пред безначајним бројем учесника безнадежно промовише организаторе протеста као политичке звезде у успону. То се никада не деси, али нада да би се то једном могло десити чврсто држи политичке антиталенте у нади.
  • Да изрази неко расположење, или нерасположење. Кад је скуп мали, он онда изражава маргинално расположење, што је добро за сваку власт, као што горе рекох.
  • Циљ може бити и невидљив: обнављање завета са безбедносним службама које, у то сам уверен, и саме често контролишу маргиналне групе, поготову оне групе које имају снажан емотивни, или верски набој, а готово никакве политичке захтеве. Вође таквих група су, по правилу, апсолутне незналице, које само испаљују вруће пароле, које не значе ништа, односно које се не могу операционализовати. Амбиција тих вођа је далеко већа од способности и они остају годинама у истој орбити, јер службама и нису потребни прави побуњеници и одани заточници идеја.

По задатаку, те групе врше тријажу међу Србима на основу вере, крвних зрнаца и писма, гледајући да базу српства сведу на безначајан број. Обично службе за такав посао бирају државне службенике, које, је ли, држава плаћа да би се против ње бунили и познаћете их по томе што никакве последице не сносе, што је, у Србији, сасвим бајковито. Овде погледаш шефа, начелника, или директора попреко и испомиње ти се мајке, а овамо се сереш на главу Влади и председнику и нико те не дира? Па шта је то: Пепељуга? Црвенкапа?

 

Дужом сарадњом са службама, мали играчи могу да добију, као награду, и наступе на већим медијима, али тек пошто унапред буду ограничени темама и не смеју у студио да уносе иконе, тајан и кандила, као обавезну патриотску реквизиту.

Да видимо где су, у Сорабији земљи, одржавају протести?

  1. Испред државних институција
  2. Испред државних институција, али само викендом, кад никог у њима нема.
  3. На јавним површинама, на којима полиција може несметано да фотографише присутне. Идеална је и шетња, јер даје још боље услове за фотографисање, због разуђености.
  4. Испред амбасада.

Као што знате, у Сорабији, на снази су само тачке 2. и 3., а ви се питајте зашто је тако.

Илустрација Павела Кучинског

По трајању, протести се деле на оне који су кратки, сат-два и разлаз – или кући, ако су грађански, или у Мек Доналдс, ако су патриотски. Има и протеста где организатори кажу да се неће разићи док им се захтеви не испуне. Такви протести трају пола сата дуже од осталих.

Разлози за протест су различити (не треба их бркати са циљевима) и обично се ради о спасу отаџбине (што се никада не дешава), затим о активизму (боље протестовати мало, него нимало, што никакве везе с памећу и логиком нема), или је у питњу неки чисто материјални захтев, што је још и најпристојније.

Кад на протест изађе 500 људи, организатори шта ће – другачије и не могу – учеснике (увек исте њушке, без обзира ко протест организује) назову Спартанцима, искреним Србима, а одсутне кукавичким вуцибатинама и мрзитељима васколиког СрБства, свињама које не иду у цркву, пишу латиницом и имају течу који није Србин и – још горе – не верују Деретићу.

Овде, у Сорабији, не постоји обичај да се, после малољудних демонстрација, изађе пред јавност и каже: усрали смо се! Боже сачувај. Овде су сви протести успели. Ако је 5 000 учесника, успели су. Ако је 1 000, такође. Ако је 500, не само да су успели, него их је 5 000 било. Организатори протеста, наиме, увек лажу око броја учесника, а вероватно је да лажу и иначе, у кафани, продавници и на послу. Ако неко протестује сам, као Никола Алексић, онда је протест особито успео. По патритској скали протеста, од један до десет, најуспелији би био онај протест на који није дошао нико. Срећом, то не да полиција. Ако баш зашкрипи са бројем учесника, испразне Полицијску академију, пошаљу је на улицу и сви се диве томе што  само млади људи портестују. И сви у кожним јакнама, лепо подшишани.

Мене, лично, необично забављају патриотски протести, јер ми личе на некадашње прославе 1. маја, или 29. новембра. Сви говорници се неописиво деру, иако имају микрофоне, па и не би морали, раја кличе и извикује пароле, у којима се, на смену, јављају патриотски мотиви (Косово је срце Србије, Не-да-мо  Ко-со-во), па се мало пева (Ој, Косово, Косово), а онда се баца хејт на властодршце (Спаси Србију и убиј се у свим варијантама).

Сад – можда сам ја застарели, аналогни модел, али ми никако није јасно како Косово не дају скачући усред Београда? То је, уз кристалну лобању и египатске пирамиде, једна од највећих тајни људске историје и постојања човека  на земљи.

Даље: ко познаје учеснике патриотских протеста, осим оних са Полицијске академије, који се мењају (дипломирају, па дођу неки нови), види да се ради о таквом људском материјалу, који би на два шамара почео да виче „Чедо, ожени ме„, па и  „Трст је наш„.

Дакле, на крају: протест може и треба да има само два циља: да обори власт, или да је добро уздрма и заплаши. Томе нас учи Жута патка, у власништву странаца, али веома делотворна. Изађе, прошета и Вучић после две-три такве шетње, испуњава све жеље странцима. Миш бели, срећу странцима дели. Све остало је само лична промоција, сарадња са службама и свирање пилићима.

Жута патка демонстрира до испуњења захтева. Нека никога не завара оно што они формулишу као захтеве; то је за масу која, ионако, ништа не капира. Прави захтеви су они које амбасадори доставе Вучићу, а никад нису изречени на протесту. Кад се ти захтеви испуне, протест због Савамале, или против високе цене горива (која је била висока на 132 динара, а на 142 је таман) се обустављају.

 

Иначе, резултат протеста, кад га изводе или дунстери,  или дунстери по налогу службе, је увек овакав:

– Изашло је 500 људи, али се објави да је било између 5000 (полицијакса процена; глупо је да и полиција мало не повећа број присутних, кад већ организује протест), и 15 000, али до почетка кише, а онда се смањило на 10 000.

– Протест је успео, јер је „устала Србија“ и ово је почетак промена. „Сад смо се (сто пети пут) коначно ослободили страха и, од пролећа, крећемо у рушење режима!“

– Ко не дође на Бој на Косово, или на протесте је говно издајничко, плаћеник и кукавица!

– Ако вам се не свиђа како ми радимо, оборите власт сами!

– Свети Сава Србе воли и за њих се Богу моли!

– Ај’мо у Мек, црко’ од глади….

Насловна – Илустрација Павела Кучинског

About The Author

Related posts

11 Comments

  1. vilogorski

    За озбиљне побуне треба да се стекну сви услови који могу променити стање на боље а не на горе. Огроман број оправдано не задовољних преко 66%, значи има их квантитативно потребна количина, треба да прими историјску одговорност. Вође треба да имају идеју која гарантује успех исхода. Пост-протесни след догађаја треба да гарантује испуњење захтева који су били разлог побуне и нагомилану енергију усмери у историјски добром правцу како би и остварили задано.Енергија са барикада не може и не уме да води државу, већ на сцену ступају људи из сенке организатори, финансијери и конструктори новог функционалног државног механизма.
    ПРЕТПОСТАВИМО да су вође и најдобронамерније, због остварених дијалектичких промена и даље процењују и кавкулишу са ризиком. Број жртава се подразумева.Треба неколико десетина хиљада или пак стотина хиљада „кривих“ развластити. Е сад се упитајмо, да ли организатори смеју да приме ту одговорност на своја плећа без подршке људи из сенке и њиховог новца? Све ово наведено,али и епски замишљено, изазива рационалан страх код многих грађана јер овде је враг однео шалу. Једноставно још је свеже сећање на деведесете кад се „догодио народ“ улицама Србије се шетало, протестовало, тукло, палило, разбијало, гинуло. И? ћорак. Сваки пут све дубљи понор. Народ лепо каже – КОГА СУ ЗМИЈЕ ПЕЦАЛЕ И ГУШТЕРОВА СЕ ПЛАШИ – Нема те идеје која може да мобилише милион људи да би се протест извео брзо ефикасно и отрежњујуће.А нема тог паметњаковића који може да сагледа јасан излаз из овог мрачног тунела.Имали смо 5 октобар. И шта? Сад сви кукамо што се није спровела лустрација!
    Данас је на очиглед свих нас евидентно стање државног колапса.
    И шта нам остаје?
    Ништа! Исчекивање да нам дође са Истока или Запада хуман аутократа и он да реши оно што ми нећемо или не можемо.
    Иначе ово постаје наш начин живота Бог зна до када. Можда дотле док све паметно се не исели. А тада ће се јавити рогоња који ће нам поништити духовни идентитет и препустити нас забораву.
    Ја гледам у амбис, амбис гледа у мене.Тако то види Вилогорски.

    Reply
  2. pera

    Sila menja priliku…..Sada se mozda ne vidi gde i kako dalje ali …..i malo ali je potrebno .

    Reply
  3. kašimbo

    U davno prošla herojska vremena poetsko nebo Srbije krasili su „neboparni orli“.

    Ptica teških tema kosovske i novije guslarske epike bio je „crni gavran“.

    Danas u najnovija smutna vremena nekako doćerasmo do „žute patke“.

    Reply
  4. Marko

    Milane,

    kada pričaš o protestima, velikim ili malim, nasilnim ili ne, najvažnija tema je cilj protesta. I tu se nadovezujem na tvoje pitanje šta ljudi žele, protiv čega se bune i kakav sistem žele umesto ovoga. I onda često govoriš da su sve današnje ideje desničarske. A pod tim podrazumevaš da su svi za kapitalizam. Kao prvo, podela između levice i desnice, na prvom mesto ima jednu, daleko bitniju, drugu, karakteristiku, a to je da levičari misle da su svi ljudi jednaki, a naročito u mentalnim sposobnostima, pa zato misle da je nejednako ekonomsko stanje kod ljudi isključivo pitanje eksploatacije, dok desničari prepoznaju realnost prirode da su ljudi različiti ne samo u fizičkim karakteristikama, već i mentalnim, posebno u mentalnim, dakle na tom planu se ništa niti može, niti treba raditi da se to promeni, i da je svaki takav pokušaj igranja boga, a kako nam to ne može uspeti, to se uvek svodi na sklapanje pakta sa đavolom. Koliko sam ja primetio, ti si anti-egalitarista, dakle po tome si izraziti desničar, a ja bih dodao, realni posmatrač biologije čoveka. Samo lud čovek može biti egalitarista. Kao drugo, negde si pomenuo, ja bih rekao veoma naivno, čak romantičarski, gledanje na svet, da je socijalizam podsticanje ljudi na opšte i na solidarnost, dok je kapitalizam podsticanje na sebičnost i gramzivost. Ja znam dovoljno o teorijskim postavkama socijalizma, a i dovoljno sam dugo živeo u SFRJ da primetim da socijalizam nije nikada bio baziran na solidarnosti, već na nasilnoj redistribuciji i nasilnoj maksimizaciji broja zaposlenih, nauštrb ekonomske računice i da je zbog toga i propao. Sva tvoja teorija o službama kao onima koji su sahranili socijalizam, i izmislili desničare je samo malim delom tačna. Službe su samo prešle na drugu obalu, jednom, kada su videli da nema više leba na onoj gde su pre bili. Solidarnost jeste važna u svakom društvu, ali onda mora biti DOBROVOLJNA. Batinom nametnuto otimanje od uspešnijih socijalističkih kolektiva da bi se održavali neuspešni je logički isto kao kada bi lopov pljačkao banku da izdržava siromašne, ko bi normalan rekao da je to solidarnost, rekao bi da je to pljačka, što i jeste.

    A sad da se vratimo gramzivom kapitalizmu. U ovom svetu svi resursi su ograničeni, i da bismo taj problem rešili postoje samo 2 načina. Ili ćemo prihvatiti zakone džungle, što znači da jači tlači na svakom nivou, od 2 brata, 2 komšije pa do 2 nacije i tu nema buniš nego ko kolje brže, taj će imati više. To je recept za neprekidni rat na svakom nivou. Ako, sa druge strane, postavimo cilj da živimo u miru, onda se nameće potrebe za uspostavljanjem nekih principa. A ti principi već postoje, to je princip apsolutne privatne svojine, način kako se ona uspostavlja i prenosi i princip privatnih ugovora. To su univerzalni zakoni koji služe da regulišu na miran način upotrebu resursa, jer je istovremeno korišćenje istih resursa recept za sukob. Kada bi svega na ovom svetu bilo kao i vazduha danas, principi nam ne bi bili ni potrebni. Kapitalizam nije ništa drugo nego posledica upotrebe tih principa. Sitni ili krupni kapital, potpuno je svejedno na teorijskom planu. Na praktičnom nivou, prva zamerka levičara je da postoji dokaz o imperijalnom ponašanju kapitalizma i o koncentraciji kapitala u malom broju ruku. Odmah da odbacim prvi argument, i SSSR je bio imperijalna sila, iako je bila socijalistička, dakle imperijalizam je ideološki neutralan. Može se biti imperijalan i kao feudalno društvo. No, drugi problem zaista postoji, imamo dokaze pred nosom. No, jako je bitno videti uzroke zašto je to tako. Da je kapitalizam sam po sebi dovoljan da dovede do koncentracije kapitala i time moći, ne bi toliko insistirao na braku sa državom, odnosno centralnim monopolom sile. Razna ekonomska istraživanja, istorijski pregledi ekonomije, jasno nam govore da je krupni kapital sam po sebi, veoma nestabilan, jer je čovek veoma auto-koruptivno biće. Bogataši se ulenje, razmaze, pobudale, izgube interes, ili najčešće, pogreše u vođenju posla, tako da ih relativno brzo prešiša konkurencija. Čak i današnjim uslovima famozni 1% retko sačinjavaju iste firme, već veliki broj igrača ulazi i izlazi iz tog prstena. Da nema države kao njihovog instrumenta ekonomske devijacije, dinamizam bi bio daleko veći, a najverovatnije 1% ne bi bio 1%, nego nešto daleko više, možda čak 10-15% onih koji imaju najviše resursa. U svakom slučaju bi ostala velika razlika u prihodima, između najsiromašnijeg i najbogatijeg, jer je ona posledica biološke mentalne različitosti koja je nestišljiva. Ali, da li je problem koji mi rešavamo to ili mir u društvu i apsolutno, umesto relativno siromaštvo. Koga je briga, ako neko ima jahtu, ako većina ima topao stan, hranu da ne misli, da može da se leči i školuje bez ulaženja u dugove? Naravno, kombinacija ljudske predatorske prirode i velikog bogatstva na raspolaganju uvek će ostati opasnost da se država, kao centralni monopol sile obnovi, u to nema sumnje, ali sve zavisi od ostatka društva, koliko će se boriti da se to ne dogodi. Zato je važno naoružati jednu određenu kritičnu masu ljudi idejama o principima gore pomenutim, da ne daju nikada da se vrati zlo. Današnja idiotska vera da je tu država da misli na redistribuciju, kao prvo otupljuje mač manjih igrača, a drugo, time implicitno prihvata da je pljačka način života. Što se tiče ekonomski neuspešnih ljudi, baš zbog njih treba da postoji solidarnost, primarno na nivou porodica i prijateljstva, a kasnije i na nivou privatnih milosrdnih društava. Za razliku od socijalizma, onaj koji pomaže ne radi to na bazi institucionalne dužnosti kao u socijalizmu, već na osnovu lične procene da li izdržavani to zaslužuje. To je veoma lako ustanoviti jer u intimnim grupama se zna, da li je neko rođen glup ili bez nogu ili je samo lenština. Ako lenštine umru od gladi, zašto je to problem? Gde je tu moralni problem? Naravno da će to stvoriti malu krizu odnosa moći, jer ne postoji garancija da će pomagač biti objektivan. Ako je to opasnost, a jeste u nekom malom obimu, zašto bismo mislili da to uzdignuto na državni nivo ikako može biti bolje? Što je više para u rukama viših moćnika, to je gore. Ovako, na sitnom, mikro planu, biće slučajeva malih ucena, koje su sitnica u odnosu na to kako i koliko ucenjuju države.

    Dakle, principi kapitalizma nude mir, a borba se vodi protiv uzurpatora mira, odnosno onih koji žele ponovo da uspostave centralni monopol sile. U socijalizmu, sa druge strane, počinjemo sa principima pljačke, odnosno davanja prava nekome ili nekoj instituciji da procenjuje koliko i kome da otme. Dakle za razliku od kapitalizma, koji pokušaj otimanja smatra devijacijom protiv koje se mora boriti, u socijalizmu je devijacija pravilo.

    Da stvar bude bolja, realna implementacija svega ovoga uopšte ne mora biti crno-bela. Kada se jednom uspostavi apsolutna privatna svojina, nikakav princip ne može da zabrani mnogim vlasnicima svojih privatnih svojina da se udruže u kolhoze i kooperative i da predaju administraciju, pa i vlasništvo svojih imanja svom upravniku, ako misle da je on bolji od njih u tom poslu. Jedino što je bitno je da i to mora ostati dobrovoljno, da ko ne želi komesara-upravnika, da može da raspolaže u celini svojim imanjem.

    Istina je da ovim svetom danas vlada binom države-krupni kapitalisti, ali jednom kad srušimo državu, taj problem nestaje. Nadati se da je moguće pretvoriti državu u dobrotvornu socijalističku organizaciju je istorijski pokazano kao nemoguće. Pokušaj da se infiltriraš u neku mafiju i da ih ubediš da postanu dobrotvori. Ne možeš, oni su zasnovani na započinjanju nasilja. Jedina razlika je, što oni ne lažu da je to tako, dok države i vladari govore, da oni silu primenjuju za dobrobit ostalih. Razlika je samo na rečima, ne na delu. Ko živi u koruptivnom stanju, taj umire od iste korupcije. Ko to ne vidi, može da se nazove politikologom koliko hoće, ostaje slepi vernik u nemoguće stvari. Dakle, bitka pred nama nije protiv krupnog kapitala, nego protiv principa da je ikome dozvoljeno da započinje nasilje. Država je po svojoj definiciji započinjanje nasilja. Krupni kapital će se sam redefinisati i proporcionalno postati daleko manji problem, jednom kad mu se otme batina.

    Kako to ostvariti, zahteva poseban tekst, ali kao prvo, moramo da znamo šta nam je cilj i ko je neprijatelj, a ko nije. Sila je potpuno legitimni reaktivni instrument. Na primer, ali ne mora biti jedina stvar, staviti sve današnje političare i administraciju u zatvore, nije započinjanje, već uzvraćanje nasilja. U ovaj svet se može uvesti i red i mir, a da se pri tom ne skrene sa moralnog puta. Svako rešenje koje nameće jedan nemoral, da reši drugi, recept je za propast. Mi libertarijanci, za razliku od desničara, mislimo da se moraju uvesti i korektivne mere za prethodna otimanja. Dakle, problematične privatizacije koje su se desile, sigurno bi morale da se sankcionišu. Ali, privatizacija ostaje kao moralni i praktični imperativ, jedino je pitanje kako.

    Reply
    1. vilogorski

      Libertarijanizam je nastao otsustvom nerazumevanja ljudske prirode.Liberalizam kao politička filozofija mora početi od teorije o ljudskoj prirodi.Nezaobilazna je priroda stanja čovečanstva i njena socijalna dimenzija. To ukloniti bogoliki čovek postaje šuplja ljuštura besmisla.Na to upozorava, Šopenhauer, Niče, Orvel.Liberalna filozofija direktno proističe iz apsolutnog odsustva empatije i ekstremno visokog mišljenja o sebi. I bez toga, ova teorija ljudske prirode (teorija vrline sebičnosti) i „filozofija objektivizma“ i politička filozofija libertarijanizma koje iz nje proizilaze da je po svojoj fundamentalnoj prirodi čovek zaista racionalni egoista on nema socijalne instinkte, nema „osećaj pripadnosti zajednici. Danas, to su ključni dijagnostički kriterijumi antisocijalnog poremećaja ličnosti i psihopatije.

      Reply
  5. Marko

    Vilogorski,

    u tvojim odgovorima već se primećuje obrazac, kad god ti se nešto ne sviđa, ti okreneš na emocije i uvrede. Sad si sveo libertarijanizam na antisocijalni poremećaj. Međutim, nekako si to prebrzo dijagnosticirao, a kako se o ovom sistemu u Srbiji zna malo manje nego o eskimskim narodnim običajima, verovatno si sve ovo pogrebao sa Wikipedije ili sličnih izvora na brzinu, pa ti opraštam na još jednom lenjom odgovoru.

    Klasični liberalizam, objektivizam i libertarijanizam imaju zajedničkih tačaka, ali daleko od toga da su sinonimi. Čak ni ne proizilazi jedan iz drugog, već svaki naredni popravlja prethodnog. Među nama ima ateista, hrišćana, agnostika, ali ne mešamo političku teoriju sa odnosom prema bogu.

    Libertarijanizam, upravo stavlja čoveka i realnost u prvi plan. Da su svi ljudi po prirodi altruisti i nenasilni, ili da ima beskonačno mnogo resursa, pravila ponašanja ne bi bila ni potrebna. Svet bi živeo u slozi i harmoniji. Ali upravo zato što realni čovek, prosečni čovek ima tendenciju predatorstva, neophodno je zabraniti te njegove težnje. Libertarijanizam je kao obavezna knjiga o nutricionizmu za debele. Atletskim, zdravim ljudima ne treba, oni se već spontano zdravo hrane, oni nisu problem, problem su debeli koji ne samo da žderu, već i otimaju hranu od ostalih. Pod tim, uvek, mislim, na parazitske vladare. Za razliku od toga, socijalizam želi da stvori super čoveka, jer njemu treba tako neki da bi funkcionisao. Sovjeti su čak u svojoj pseudo-nauci mislili da su stečene-naučene osobine nasledne, pa su se nadali da će sledeća generacija malih Sovjeta biti rođena sa marksističkim genima. Mislili su oni to i u biologiji sa svojim anti-evolutivnim teorijama, pa su im godine useva propadale usled totalnih nenaučnih zabluda, toliko je velika bila njihova zabluda. Libertarijanizmu, super-čovek nije potreban. On nema iluzija s kim operiše. Socijalisti su ti koji stalno govore o nekoj solidarnosti, koja se u praktičnom životu uvek svede na nasilnu kolektivizaciju i redistribuciju i na komandnu ekonomiju „čekajući“ da se čovekova svest promeni i da uđe kao super-čovek u komunizam. Pre nasilne kolektivizacije u SSSR-u samo je 1% seljaka spontano ušao u zajedničku svojinu, svi ostali su mogli da biraju Sibir, metak ili zadrugu. Ako je neki sistem pokazao totalno anti-socijalno ponašanje, to je upravo bio socijalizam. Naš socijalizam nije bio tako brutalan, štaviše, obavezne seljačke zadruge su ukinite relativno brzo nakon raskida sa Staljinom, ali sve što je u njemu bilo dobro je proporcionalno udaljenosti od staljinizma i blizini kapitalizmu. Postojao je sijaset firmi koje su veoma korektno uvažavale ekonomsku kalkulaciju, odnosno ponašale su se kapitalistički, ali one su bile više izuzetak nego pravilo, a i redovno su ih čerupali do njihovog propadanja da se izdržavaju fabrike koje je „neki Drug Milisav napravio u svoj zavičaj da pokaže u svoje selo da je i on neka vlas“. Da je prevagnuo taj zdravi deo, ne bi smo se stropoštali u ekonomsku krizu, koja je onda izazvala političku, moralnu, nacionalnu, ratnu i druge krize. Milan u to ne veruje, on misli da bi naš socijalizam još dugo trajao, ali su ga spalile domaće tajne službe. Isto to veruje i za Rusiju. Što pokazuje njegove ideološke naočari, veru u socijalizam, da bi opstao, da nije bilo zlonamernika. Realnost je da su službe su samo malo ubrzale nešto neizbežno i prestrojile se na vreme.

    Jedina dobra vest u svemu ovome je da jednako tako propada i ovaj brak između države i krupnog kapitala, jer je kao i socijalizam, anti-ekonomski. Videćemo na šta će da se prestroje službe kad nestane i tog gorkog hleba za njih. Možda će postati firme na tržištu za pružanje špijunskih usluga, koje su potrebne, ono što nije potrebno je da one upravljaju društvom preko ucena. Možda to, vremenom, urade dobrovoljno, a možda će biti neko ko će ih „ubediti čekićem“ da im se to isplati.

    Da ne uplašim čitaoce ovih redova. Kad ja kažem, kad rasturimo državu, tu mislim da se sklone oni koji započinju nasilje. Niko ne propagira ovde haos, već uvođenje institucija koje rade po novim principima. Sudovi, policija, vojska će zauvek biti potrebni u svakom društvu, samo oni moraju da rade na dobrovoljnom, tržišnom principu, njihov šef mora biti mušterija, a nikako vladar. Posao nas je da postavimo auto-pilot u društvo i da odemo da spavamo dok avion sam leti. Nešto slično onom što su uradili očevi američkog sistema, samo bolje. Oni su postavili auto-pilot sa greškom, jer su implementirali državu kao noćnog čuvara, koji se iz toga pretvorio u gazdu. Ovog puta, mesto vladara i sam njegov koncept neće biti dozvoljen. Ako ima pameti. Ako nema, poleteće nuklearne glave, ljudi će nestati, preživeće buba-švabe. Kakvi smo bili, dugo smo i potrajali. Vilogorski, veoma sam dobro upoznat sa ljudskom prirodom i više nego što bih želeo.

    Ali, kako je borba jedino ono što nas odvaja od ništavila, moramo da pokušamo. Moj omiljeni vic je: Jevrejin molio celog života boga da dobije na lutriji, a bogu dojadilo, provirio iz oblaka i samo ga pitao „A kako bi bilo da uplatiš tiket?“ Međutim, veoma je važno koji tiket uplaćujemo.

    Reply
  6. vilogorski

    Marko tvrdiš- Sad si sveo libertarijanizam na antisocijalni poremećaj.
    Međutim, Marko nekako si to prebrzo i površno zaključio.
    Ti uopšte nisi dobro pročitao ličnu moju tvrdnju a ne Vikipediju.Ja znam da su to ključni dijagnostički kriterijumi klasiranja antisocijalnih devijacija (odstupanja) ličnosti i psihopatije. Ove dve osobine su karakterne crte 10% građana u svetu. Da se razumemo to nisu ‘ludi ljudi’. Nikad nikoga nisam vređao, ali istina je da oni imaju jako izražene te dve osobine.Zato u svetu ima izražen brij sledbaenika liberatijanaca. Najviše u Americi naravno jer je ona i najpodobnija za razvoj takve filosofske teorije.
    Nego dragi Marko da te ja pitam, ne nešto metafizično što je podložnjo spekulaciji, već nešto konkretno.
    Vi Marko liberali se zalažete za istopolne brakove, za gej odnose i slobodnu upotrebu droga.Jel tako?
    Ti marko u svojim opširnim propagiranjem liberalizma ne ističes ni jednu releventnu teoriju, niti negiraš ni jedan moj stav o prirodi čoveka. U stvari to se ne može negirati jer ih je vreme potvrdilo.
    Ovo ne mogu čitati jer je monotono preopširno i ne praviš brate komparaciju između teze i antiteze tako da nemaš uverljive zaključke. Ne samo ti negi ni vaši ideolozi.
    Toliko, žurim, ali možda proćitam kad se vratim a onda sledi i argumentovan odgovor.
    Pozdrav,

    Reply
  7. Marko

    Milane,

    Hajde malo da porazgovaramo o ukupnoj utilitarnoj vrednosti celog tvog radija. Ono što meni izgleda očigledno je da si ti svojim ideološkim odrednicama i ubeđenjima, sam sebi postavio prepreke, koje ne bi trebalo da postoje, sam si sebi postavio neverovatno visoke standarde, u kojima možeš komotno da kukaš na režim narednih 100 godina, a da time nećeš mnogo pomoći konkretno ljudima.

    Hajde da stavimo na test tvoje ideale da je politika sekularna, racionalna delatnost, koja gleda šta je uspešno kao kriterijum. Naravno da je daleko lakše raditi stvari kad imaš vlast, umesto kad je nemaš. Daleko je bolje biti uspešan i bogat nego siromašan i jadan, te banalne stvari znaju svi. Ali, ti nemaš vlast, i sa tvojim pozicijama je nećeš ni imati u skoroj budućnosti, a i hvala bogu da je tako, jer samo nam fali opet neki socijalizam. Ali evo nekih predloga šta bi ti mogao sa tvoje pozicije da uradiš, sa pozicije nekoga ko ima neku vidljivost, predloga koji se sukobe sa tvojom ideološkom vizijom, ali koji bi u datoj situaciji donele boljitak ljudima, a to mora biti tvoj prvi cilj.

    Data situacija je sledeća: EU i Srbija su američke kolonije, a Amerika ima dovoljno trupa i naročito volje da se takvo stanje ne promeni u narednih, barem, 50 godina. To znači mnogo toga, ali i da će kapitalizam, ovaj fašistički koji imamo, ostati. Toga moraš biti svestan, ti gledaš činjenicama u oči. Međutim, i u okviru takvog kapitalizma može da se preokrene da ide u korist ljudima. Ali moraš da pređeš preko nekih svojih ubeđenja. Samo 2: stav prema stranim investitorima i odnos prema domaćem kapitalisti, koga neprestano bojiš kao razbojnika. Dakle, stranci, da počnem od njih. Ono što trenutna vlast sama dovede, njima daju subvencije, i to ne možeš da promeniš, jer nisi na vlasti, njima se može, oni otimaju. Ali zato ti možeš da podstičeš domaće ljude da dovedu 10, 100 puta više stranaca u Srbiju, oni lično, dakle da studiraju tržišne segmente, da naprave biznis planove, da nađu firme po svetu kojima bi to bilo primamljivo, da njima odrade svu papirologiju u lokalu. S kojim ciljem? Da se poveća konkurencija između stranaca. Možeš ti da ne voliš kapitalizam koliko god hoćeš, ali vidiš i sam da zakoni ponude i tražnje rade, da u Hrvatskoj, i u Srbiji polako dižu plate, jer nema ljudi. Kada se poveća drastično konkurencija onih koji nude posao, povećaće se i plate. Pisao sam ti o Poljacima, pre 20 godina su savijali glave, sada zapadne šefove teraju u majčinu. Što ih više bude bilo, njihov profit će biti manji, a plate radnika će biti veće. Ne onoliko veće koliko bi bile, da zaista postoji slobodno tržište, jer će tu domaća vlast da se meša, ali svakako daleko veće nego danas. Naročito zato što te neće dovesti vlast, nego ljudi, pa vlast neće imati laku kontrolu nad njima. A naročito zato što će njih biti puno. Država je, osim što je zločinačka organizacija, i veoma neefikasna, pa i u odbrani svojih interesa, dakle interesa otimanja i čerupanja. Razlog zašto ti trebaju stranci je zato što domaći ljudi para nemaju da otvaraju svoje. Zašto je to tako, da li je to pravedno, nebitno, danas je to tako. Drugo, ono malo domaćih što para ima, umesto da huškaš ljude protiv zlih srpskih kapitalista, možeš da podstičeš ljude da otvaraju kooperative, dakle ortačke firme, gde bi svako po malo uložio nečega svoga, na gomili bude dovoljno. Politika se koristi onim šta ti je na raspolaganju. Ali ako narodu svaki dan ponavljaš kako je Srbin genetski predodređen da bude lopov umesto preduzetnik, kako time pomažeš ljudima? Srbin, kao i bilo koji drugi čovek, proizvod je stimulansa. Znaš veoma dobro da kad ode u inostranstvo da menja svoje ponašanje. Domaći kapitalisti su oholi, zato što je i njih malo, kad se pojavi mnoštvo domaćih i stranih konkurenata, pevaće pesmice uspavanke svojim radnicima da ih privole.

    Produkt tvog radija je da ništa ljudima ne nudiš danas, već ih pripremaš na veliki epski boj u dalekoj budućnosti, kada ponovo postanu Srbi. Možda do tada Srba neće ni biti, ili ih neće više biti u Srbiji. Sa ove 2 stvari, samo ove 2 stvari, možeš ljudima nešto da doneseš i danas. Naravno da će domaća vlast sve to da koči, to je njen posao, ali će joj to biti daleko teže, jer ne ideš van granica sistema, samo pomeraš kapitalizam, da bude manje fašizma, a više liberalizma.

    Ali, ako misliš da su tvoji sveti principi, da svi moraju da budu negrađanski Srbi i da, ili socijalizam ili ništa, nastavićeš da gledaš kako ti rod nestaje. Razmisli, voliš li više svoje ideale, ili dobro svog naroda. Neka ti se ne sviđa da će stanci ubirati profit, ali će time donositi mnogo više para i domaćim ljudima. Ne samo to, ako njih bude bilo daleko više nego onih Tadićevih i Vučićevih, a to je cilj, i subvencije ka njima više neće imati smisla, jer će stranci dolaziti van kontrole vlasti. Ono što je verovatno da će se desiti je da će naterati administraciju da ne daje dozvole novim nezavisnim strancima, ali, ako se na nešto može računati kod svake administracije, to je da je potkupljiva. To neće sprečiti dolazak, samo će podmazivanje biti obimnije. I to će platiti stranci.

    Eto, pa sad ti vidi, pa razmisli. Teraj me u majčinu, nađi sto razloga zašto ovo ne valja, ali razmisli ponovo, možda ima nečega u svemu ovome. Naravno da ćeš naći sto razloga protiv, jer se sukobe sa tvojim uverenjima, ali budi dosledan, gledaj ono što radi, a ne ono što ti se sviđa. Ako stalno razmišljaš centralistički, ili imaš vlast ili nemaš, nećeš daleko dogurati. Menjaj ono što možeš danas. A ovo možeš. Niti je protiv zakona, niti je protiv duha vremena, samo eksploatišeš sistem u svoju korist. I ne samo to, indirektno podrivaš i centralnu vlast, jer danas ona počiva na tome da gospodari tako što udeljuje crkavice mentalnoj i materijalnoj sirotinji. Kada ekonomija krene nezavisno od njih, izgubiće i to jedino što imaju. To neće pretvoriti Srbiju u Nemačku, daleko od toga, ali će početi da zaustavlja ovo mrtvilo i sunovrat. A možda se, vremenom, i sam, predomisliš oko socijalizma.

    Možeš da nastaviš protiv EU, rusofila, crkve, lažnih patriota, masona i morona, da razotkrivaš mehanizme pljačke domaće vlasti, to ima utilitarnu vrednost, ali treba ljudima neki savet i za danas. To ni najmanje ne znači da ćeš u tome uspeti, sve ovo što sam ja rekao je daleko lakše reći nego uraditi, ali godine su pred tobom. A imaš I svoje mlade pulene, pa neka malo i oni nešto rade.

    Reply
  8. Libertarijanac

    Moram da menjam potpis jer ima još jedan Marko, koji piše stvari koje ja nikada ne bih potpisao, pa da publika ne pobrka.
    Vilogorski, ako je neko pokazao vrhunski nivo psihopatije ili sociopatije (zavisi da li je rođen monstrum ili je to postao tokom detinjstva) to su bili lideri levičarskih režima kao Hitler (da i nacizam je levica), Staljin, Mao. Libertarijanizam je nešto najdalje moguće od toga, jer jednostavno tvrdi da je započinjanje nasilja zabranjeno svima. Teza etatizma je da je centralni monopol sile način upravljanja društvom, koji podrazumeva započinjanje nasilja, dakle ljudi koji ne žele da plaćaju za ono što država nudi kao usluge, kao sudstvo, policiju, vojsku, to mora, slagao se, ne slagao. Antiteza je da se društvo mora zasnovati na dobrovoljnim odnosima. To znači da neko može da ponudi svoje usluge bilo čega, pa i ove 3 funkcije, a da se onda ljudi pitaju hoće li to da plaćaju ili ne. Ali to onda znači da može biti više njih koji to nude. Teza: u demokratiji ljudi odlučuju ko će i kako da započinje nasilje protiv mirnih ljudi, antiteza, u anarhiji niko to ne sme, a svako ima pravo da se lično bori protiv nasilnika, ili da plati onome ko će to raditi u njegovo ime. Neshvatljivo je kako uopšte možeš i da povežeš antisocijalno ponašanje sa zabranom započinjanja nasilja, a da zaboraviš kuda su odveli režimi gde se delovalo u „opštem interesu“.

    U Milanovom praktikumu za razumevanje politike (iz 2016-e) fali nekoliko stavki. A najvažnija je da je svaki čovek kvarljiva roba, a ne samo patriote-klerikalci, tako se ne može verovati ni jednom političaru. Ja sam toliko doslednan njegovom cinizmu i sumnji, da je poslednje što bih učinio je da dobrovoljno pustim bilo kom političaru da bilo šta odlučuje u moje ime. Jedini razlog što to još trpim je što su oni trenutno jači, i što preko škola zaglupljuju ljude čineći da veruju da su oni nekom potrebni, ali doći će i taj dan kada će svi političari otići tamo gde im je mesto.

    Sva društvena uređenja, do sada, imala su pravila šta može vladar, a šta raja. Isto je tako i u demokratiji. Niko ne sme da ubija, osim ako demokrata ne donese zakon o osvajačkom ratu, tada je ubistvo dozvoljeno. Niko ne sme da krade, osim ako demokrata ne donese zakon o porezima, onda je krađa dozvoljena. Mi libertarijanci kažemo da niko nikada ne može ni da ubija, ni da krade. Jednakost pred zakonom je nešto što ljudska civilizacija nikada nije doživela. Štaviše, demokratija je objektivno gori sistem od, recimo čak i od apsolutne monarhije, jer kralj barem tretira teritoriju kao privatno vlasništvo i želi da poveća njenu vrednost kada je preda naslednicima, dok su demokrate menadžeri na kratko, tako da su stimulisani da pustoše dok vladaju, jer su posle niko i ništa. Svuda gde vlada demokratija, ne samo u kolonizovanim zemljama, je tako.

    Ne znam šta ti je još mutno. Pitaj nešto konkretnije.

    Marko

    Reply
  9. Libertarijanac

    Evo par reči o drogi i gej brakovima.

    Biti gej ne predstavlja započinjanje nasilja, odrasli ljudi mogu da ulaze u zajednice kakve hoće. Ali su zato drugi ljudi slobodni da ih diskriminišu na privatnom planu koliko god to hoće. Čak i da se udružuju u organizacije koje ih ismevaju, vređaju i ponižavaju. Dok se glave ne lupaju, dok sve ostaje na rečima, sve je dozvoljeno. U slobodnom društvu gejevi ne predstavljaju ni prednost, ni opasnost. U etatističkim društvima, neko ih uvek koristi za socijalni inženjering. Ili ih stavlja na pijedestal, pa se donose čak zakoni o prednosti pri zapošljavanju, dok se u drugima pale na lomači, da se pokaže kako se pazi da se „nacija ne pokvari“. I jedno i drugo je varvarstvo.

    Što se tiče droge, prodavati i konzumirati drogu ne predstavlja započinjanje nasilja. Ali jedna sloboda ne može nikada da poništi slobodu drugog. U slobodnom društvu, ne bi postojali zakoni o obaveznim kacigama motociklistima. Ali kako su lekarski računi polomljenih glava veći bez kacige, sasvim je očekivano, da će ekonomska računica učiniti da privatna osiguravajuća društva naplaćuju više ili dosta više nečiju odluku da vozi bez kacige. Svako iz svog džepa odlučuje koliko će da ga košta njegova ekstravagancija. Analogno tome, ako neko naduvan nekog opljačka ili povredi u saobraćajnoj ili drugoj nesreći, imaće dodatnu kaznu za takvo ponašanje. A kazna skoro nikada ne bi smela biti zatvor, već plaćanje odštete. Reparacija, a ne kazna je ono što je potrebno. U zatvor se šalju samo zveri i neuračunljivi koji nisu u stanju da kontrolišu svoje akcije, svi ostali, nanogicu na nogu i rintanje ceo život da se nadoknadi šteta oštećenom. Uostalom, droga je samo simptom drugih problema. Ljudi se drogiraju, jer imaju slomljene ili nesrećne živote, puni i zadovoljni ljudi se ne drogiraju.

    Reply

Leave a Reply to Libertarijanac Cancel Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.