facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милан Миленковић: Узрок смрти не помињати

Милан Миленковић: Узрок смрти не помињати

Наслов текста је позајмљен из истоименог филма Јоце Живановића, а убрзо ће постати јасно и због чега.

Данима, заправо недељама, на друштвеним мрежеама, слушамо ламент опозиције над изгубљеним синекурама и положајима, уз громки апел народу да опозицију некако, како зна и уме, претвори у власт.

Не кажем: садашња власт ми је симпатична као бомбардовање, али оно што се никако не помиње у свакодневној жалопојци опозиције јесте следеће: како је, дођавола, уопште изгубила власт, кад је тако добра, умивена, чиста, некомпромитована и некорумпирана? Узрок губитка власти не помињати?

Не постоји начин да ми неко са српске политичке сцене буде симпатичан. Просто: власт и опозицију не видим као емотивно питање, или питање „набреклих перси сербских“, већ као суму врло практичних и проверљивих дела и недела. Опет, ова опозиција, која скаче сваке суботе по Београду, скупа са народом који је налик оним Русима, из доба Хладног рата, који стају у ред за куповину, не питајући шта се продаје (сазнаће кад уђу у радњу), била би ми мрву симпатичнија кад би смогла снаге да макар одглуми неко ритуално кајање, неко исфолирано оправдање како је, са врхова власти, доспела дотле да јој Бане Трифуновић и Јелена Анасоновић дају ритам.

Право, искрено кајање због грешака би подразумевало и враћање пара, које су тим грешкама у владању стечене, тако да га не треба ни очекивати. Ипак, могу да изађу на неки медиј, у новине Данас, на пример, и испричају тужну причу, али не ону јајарску: „било је грешака“, него да мало набрајају грешке, а не да их третирају сумарно. Да мало отцвркућу зашто су слушали Тадића, шта се десило са Националним инвестиционим планом, како је дошло до одустајања од решавања косовског питања у УН, откуд Весић и Мали, пре 2012. са овим препоштеним људима, који сада траже власт и још много тога (Весић и Синиша Мали су демократски кадар за неупућене)?

Зато се текст зове: Узрок смрти не помињати.

Мора се заборавити шта су браћа  из ДС-а радила до 2012. и како је то што су радили утицало на долазак СНС-а на власт.

Ја немам дилему да СНС не би на власт дошао без подршке западних амбасада ни до дана данашњег, али је ДС постала баласт чак и за наше господаре, па су морали да јој пронађу замену. Замена се, у међувремену, апгрејдовала, на чему јој бивши завиде као распуштеница бившем мужу, који се оженио богатом двадесетпетогодишњакињом.

Наравно, никакву илузију не треба имати да су Ђилас, Јеремић и Обрадовић у ове протесте кренули без да су претходно или консултовали амбасадоре, или добили задатак од њих. Исто тако, не треба имати ни илузију да Запад хоће да обори Вучића: када то буде хтео, престаће да купује наше хартије од вредности, а Дачић, један иначе чудан облик живота, ће прећи у надлежност данашње опозиције. Овде се само изводи представа у којој Вучића треба меким притиском натерати да опосли што је обећао и, евентуално, изградити некакву опозицију, на коју би се сутра рачунало као на алтернативу, ако Вучић постане непослушан, али то, за сада, не успева. Истина, после проглашења Гваида за председника Венецуеле, чак и симулирани демократски процеси ће се оголити до карикатуре. Просто ће неко изаћи на улицу, викнути: „Ја сам председник“, или „Ја сам Наполеон“,  а САД  ће, са својим савезницима, одлучити да  ли је тај за председника, или за душевну болницу. Избори више неће  бити потребни, ни као представа за народ; просто ће велике силе признати неког за нешто и то је то.

Протести се увећавају, али не мењају квалитет: и даље се скаче испред разних институција у нерадно време и викендом, непознати организатори траже од опозиције да понуди решење, опозиција, и даље не знајући ко су организатори, предлаже своје идиотске платформе и уговоре с народом – документе у које могу да верују само деца са посебним потребама. Организатори су анонимни из два разлога: да се њиховом анонимношћу прикрије стварни, страни инспиратор протеста и да сутра, кад пропадне читава прича, нико не би био одговоран што је масу људи шетао од Владе до Скупштине и назад. Маси је свеједно: она мисли да марширајући без циља и смисла ствара историју. Кад схвати да је изманипулисана, љутњу ће усмерити на непознате организаторе.

Ко се мачем игра, од мача ће погинути, каже изрека. Ставивши не у други, него у пети план иоле озбиљне захтеве и базирајући се на неважним тражењима и броју, демонстранти су дали прилику Вучићу да се такође игра бројевима, што је игра коју он необично воли и у којој је бољи од њих. Просто: гледаћемо двапут недељно анкете, у којима СНС добија 55% (што вероватно и није далеко од истине) и слушаћемо колико људи није изашло на протесте. Рецимо 95-98%, зависно од града. Ђиласова листа је, рецимо, 2018. освојила  нешто преко 154 000 гласова, а СНС око 366 000. Другим речима: хтели сте да се играте демократије, па се сад бројте.

Франциско Гоја – Лудница

Друго је нешто, међутим, у питању: овде је на делу покушај да се политичком вољом игра као што се игра са мањинским правима, односно да се, попут геј идеологије, једна група наметне читавом друштву пречицом, без избора, онако, напречац, силом тога што у тој маси има много, много угледних грађана.  Вучић ће, наравно, да допусти да геј права прођу као брзи воз, али овде логику мањинских права неће применити, односно неће предати власт демонстрантима само зато што су лепши и писменији од његових бирача.

Другосрбијанци, ма шта срали, или паметовали,  у основи увек имају један прикривен, но сасвим јасан захтев: да они, упркос принципу „један човек-један глас“, одлучују ко и како треба да влада, односно да је њихово мишљење далеко изнад мишљења неписмене руље (уствари су једнако неписмени, само су нешто привилегованији као слој). Може и тако, али онда реците то, немојте да се заклањате иза демократије.

Проблем другосрбијанаца је прост: немају људску масу, немају месо да добију на изборима и слаба је фајда да ће икад имати. Најдаље докле могу да дођу је 1/5 бирача и то је непремостив проблем. Нису у питању избори, нити изборни услови (који су заиста криминални) – проблем је што ни у најпоштенијим изборним условима ови немају шансу, јер нема бирача за ту причу. Зато се стално обнавља потрошена и досадна прича о авангарди друштва, глумчићима, професорчићима и уметницима уопште, који треба да воде друштво па, ако је и потребно, и мимо демократских правила игре. Јер, они су елита. Самозвана, додуше, али они мисле да један њихов глас вреди пет-шест гласова пијачних продаваца, рецимо.

Заробљени између немогућности да власт узму на силу (што је, у историјском смислу сасвим легитимно), јер уметничка леђа пендрек не трпе и друге немогућности, да власт узму на изборима, остаје им само да пеглају причу како би они сигурно добили изборе, само да их има више на РТС-у и тамо где столује Луцифер лично: на Пинку. Отишли би, дакле, у срце таме, у ТВ Бастиље, само да оданде паметују, да тужакају власт народу и да огласе своје божје посланство за владање Сорабима.  Да сам на Вучићевом месту, ја бих им дао дневне емисије на РТС-у и Пинку, али под условом да не смеју да буду краће од три сата, да се види да ови немају текста за две емисије. Читава њихова кампања је базирана на томе да немају медије, иначе би глатко одували СНС, што везе с мозгом нема.

Много већу шансу им даје, међутим, полтронисање страним дипломатама, само не знам шта би тамо обећали, а да Вучић већ није обећао. Запад ће шкартирати Вучића у само два случаја: уколико радикално не испуњава захтеве који се пред њега постављају и уколико његова популарност почне нагло да пада, јер то угрожава стабилократију. У условима приближне снаге две полтичке опције, Запад ће дати предност ономе ко, макр „на шатро“, обећава нову наду и нови почетак. То је, рецимо, Вучић из 2012. у односу на потрошеног и неталентованог Тадића. Управо зато Вучић гребе за проценте као бесан, знајући да га размак између СНС-а и првог следећег конкурента држи у стабилократској игри. Док је тако, Запад ће морати да гута и његова повремена отезања у испуњавању агенде и да га због тих отезања опомиње грађанским протестима. Управо разлика у процентима спречава Јеремића да изађе на улицу и прогласи се новим председником Србије, као Гваидо у Венецуели, јер би разлика у процентима изазвала озбиљну нестабилност, чак и кад би га Запад признао. Просто: већина становника Србије не дели жеље и погледе на свет другосрбијанаца и, ма колико они били фрустрирани тиме, мораће да се помире с том чињеницом. Овде не мислим да је поглед на политику који има већина исправан, само констатујем да, пошто се играмо демократије, другосрбијаци немају шта да траже у њој. Позив на то да су авангарда је јадан јер, заправо, то и нису.

Ово је тзв. Хиршов индекс који показује број научних цитата тј. број светских признатих научних радова. По томе може да се види колико је која земља научно развијена.

https://ideas.repec.org/top/top.country.hindex.html

И по овоме се види да су водеће земље и водеће научно. Нажалост врло смо ниско на овој листи, на 158-ом месту. Испред наше научне авангарде, која само сере једну петицију за другом, налазе се научници, рецимо, Конга, Судана, Катара, па чак и Руанде. Нигде не постоји тако велика разлика између самоопажања сопствене вредности и стварне важности, као у српској квазинаучној елити. Виде се, отприлике, неких 150 места изнад онога где објективно јесу. У својој струци су незнатни у свету, али се у политику разумеју најбоље у Млечном путу. Кад би се зезали.

Стварни мотив за промене (као и у случају СНС-а 2012.) је врло профан, иако сакривен у звучне фразе, а то је промена на чантри. Ко ће држати касицу и ништа више. Политику ће, ионако, водити странци. Њима је у интересу да ту политику спроводе они који имају најмањеи унутрашњи отпор и то је, отприлике, то.  Све друго је декорација.

Насловна – Томас Мандрагон, Алегорија смрти, 1856. 

About The Author

Related posts

14 Comments

  1. Marko

    Najbolji dio teksta:

    „Ово је тзв. Хиршов индекс који показује број научних цитата тј. број светских признатих научних радова. По томе може да се види колико је која земља научно развијена.

    https://ideas.repec.org/top/top.country.hindex.html

    И по овоме се види да су водеће земље и водеће научно. …Кад би се зезали.“
    https://pescanik.net/biljeznica-robija-k-vucicev-pad/

    Reply
  2. vilogorski

    Problem sagledajmo kroz vizuru običnog građanina, ne ovih ‘intelektualaca’ koji bi da menjaju očevidno za neizvesno
    Treba sagledati objektivno realne činjenice koje determinišu postojeće političko stanje u Srbiji.
    Ako bi pošli od građanina kao osnovog subjekta društvene zajednice ove zmlje i uvažimo činjenicu de većina građana stvarno nezadovoljna jer loše živi.E, sad jasno odslikajmo uzroke i posledice lošeg životada. Da bi dobro živeo građanin mora da ima sigurno zaposlenje i solidna primanja. Solidna primanja su rezultat stabilne i funkcionalne ekonomije koja se dobro kotira na svetskom tržistu. Doći do tog ekonomskog nivoa znači imati uređenu zamlju gde investitori vide svoju šansu za minimalnim profitom na duži rok. To ponovo retroektivno povlači pitanje stabilnosti zemlje i njen mehanizam upravljanja. Do takve zemlje se dolazi funkcionalnim zakonima i poštovanjem ustava. Sve ovo navodi na osnovno putanje uređenja države Srbije. Pa Srbija još nema ustavom označene granice koje bi je činile realno stabilnom .
    Sveo ovo govori da princip ili redosled uređenja zamlje (od težih ka lakšim problemima ili od složenijih ka jenodtavnijim) mora početi da se rašava od njenog teritorijalnig omeđavanja da bi bila država a da se posle toga sređuju unutrašnji problemi i ostale državne uprave. Demonstranti ta fundamentalna pitanje ne otvaraju. Tako da bi i oni da dođu na vlast isto morali da počnu od toga gde su u procesu ovi stali. E narod to, ako ne logično, ono intuitivno naslućuje u kaže samom sebi – nije vreme za talasanje jer je problem ogroman a ovi šetači ne nude ništa novo. Tako da trenutno ovo stanje je nametnuta i nužna opcija do daljnjeg.Da se narod prizovepameti. Jer nas jači drže u neizvesnoti, zbog svojih ili ti globalnoh ineresa a koje istorija neumoljivo nameće. Narod i ako nema neku nebesku ineligenciju, on ima onu stečenu funcionalnu, koja ga je vekovima održala na ovim nemirnim prostorima.

    Reply
  3. Кобајаши

    Овај Хиршов индекс је смејурија. Ко је ово састављао, онако, поштено и непристрасно?
    Овако запад замајава сам себе па се после чуде зашто пропадају и како то да неки напредују и престижу их.
    Наука и трице и кучине поред оваквог напретка, суфицита и златног доба у Србији?
    Што се тиче Србије, овде се чека да неко угаси светло и да остатак остане у мрачном блаженству уживајући.

    Reply
    1. hercegovac

      Da ima samo jedan problem- svaki put opet neko upali svjetlo i kaže „ljudi ajde da se organizujemo, ja uvjek lokomotiva“

      Reply
  4. Бранко Поповић

    Ono što je pozitivno u ovim protestima je što se takoreći prvi put vidljivo za širu javnost (dakle dostupno i preko medija) promoviše nešto što je jedina ozbiljna alternativa: PROMENA SISTEMA. Ta alternativa deluje podosta utopijski, tako da zasad ne smeta ni tkz opoziciji, odnosno onima koji na neki način zarad svojih interesa podupiru proteste, jer misle da će, ako se i krene tim putem, lako preveslati na svoju stranu.

    Iako već duže vreme pojedinci, koji nisu ni drugosrbijanci, niti su na tom nivou prepoznavanja, imaju prilično razrađene i varijante i objašnjenja kako na miran i pametan način izvršiti PROMENU SISTEMA, vrlo mali broj ljudi je s tim upoznat, čak mislim ni mnogi od promotera ove ideje na protestima. Jednostavno, ova ideja je sve više i bez mnogo udubljivanja, nešto vrlo prijemčivo običnom čoveku i kad bi se mogli napraviti izbori koje bi nekim čudom bojkotovao Vučić, ova alternativa bi na sličan način pobedila sve ostale partijske opcije. Naravno, ukoliko ne bi bila poduprta jasnim konceptom, ni od toga ne bi bilo koristi.

    Ključ za PROMENU SISTEMA u uslovima gde je još uvek za legetimitet potrebna demokratska igra (po kojoj je svako potentan da bira) je u lakše prihvatljivoj korekciji da nije svako potentan (sposoban) da vlada i da o tome mogu odlučivati samo oni koji su u posedu opšte priznate i potvrđene stručnosti i znanja u pojedinim oblastima. Prema tome ne mogu ni privremenu vladu postavljati političari, odnosno partije, niti poslanici izabrani preko njih, nego na neki način formiran Savet od najuglednijih i najsposobnijih stručnih ljudi i to posebno iz onih praktičnih naučnih oblasti bitnih za iskorišćavanje privrednih potencijala kojima raspolažemo. Nije naš potencijal slab što se nauke tiče, kako se sugerisalo u tekstu, pogotovo ako se uzme u obzir dijaspora, a normalno je da se i na nju oslonimo, kao što će i mnogima odande na ovaj način unormaljena Srbija biti itekako privlačna.

    Znači mudar izlaz je na neki način, referendumski ili bilo kako uz uvažavanje demokratskih normi zarad medjunarodnog priznavanja, iskoristiti većinsko antipartijsko raspoloženje i ovlastiti takvu grupu ljudi da privremeno izaberu vladu i razrade način na koji će se ubuduće birati izvršni organi od lokala do državnog vrha. Pritom bi obavezno svaki kandidat na takvim izborima morao da od tog Saveta (Veća, ili kakogod se nazvalo) dobije verifikaciju da ima sposobnosti za obavljanje tih poslova. Jasno je da velika većina onih kojima u biografiji stoji da su u ovom sistemu od 90 tih obavljali te poslove, neće moći da dobiju novu priliku jer su se u praksi već pokazali kao nesposobni. Tako će se i lustracija sprovesti.

    Reply
    1. Александра Миленковић

      Dobro. Pitanje glasi: „Kakva je to promena sistema unutar kolonijalizma?“
      Molim odgovor isključivo na ovo pitanje, bez širokog, blaženougodnog, kvazipomirljivog i demagoškog objašnjenja nadnaravnog karaktera vodanja ovaca po beogradskim ulicama.
      Upravni aparat unutar kolonijalizma je ipak samo upravni aparat, bilo da je to Vučić, neko iz tzv. opozicije, ili određeno telo fantomskih stručnjaka (koji se opet ne bi sami od sebe tu stvorili). Stvarna promena sistema je moguća ako se, kao prvo, oteraju stranci. Ne vidim da to neko zahteva. Traži se samo teranje Vučića, koji je jednako oduran kao i čobani sa kaldrme.

      Reply
      1. Бранко Поповић

        Evo mog odgovora Aleksandra, tako bar ja sagledavam jedinu korisnu i realističnu PROMENU SISTEMA. Mogu se složiti da je teško ostvarljiva (mada je dobro što taj utisak imaju još neki koji su i meni odurni kao Vučić), ali mislim da je proterivanje stranaca, zarad, kako kažete, stvarne promene sistema, nešto još teže ostvarljivo.

        Stranci, odnosno spoljne sile koje imaju neuporedivo veću moć, imaju svoje interese i sprovode ih i sprovodiće ih uvek. Iluzija je da ih se može tek tako proterati. Mudrost je uvažiti i njihove i svoje interese. Ne gurati moćnijima od sebe prst u oči. Čak i promena sistema, jer to je sistem koji oni koriste i kod kuće i vani, mora ići sa argumentacijom da je taj sistem ovde maksimalno zloupotrebljen i doveden do apsurda i da se zbog toga mora korigovati. Da se ne stekne utisak da je to eksperiment za izvoz, jer treba reći, što je delom i tačno, drugde omogućava da sposobni koliko toliko imaju preovladjujući uticaj, a pokaz toga je da tamo većina pristojno živi. A PROMENU SISTEMA vršimo samo da bi pristojan život omogućili i većini kod nas.

        Naravno da se vešto, delom i ispod radara, kako to kaže g. Katić, može usput dosta toga ozdraviti, ali to je već do našeg senzibiliteta i za nacionalno i za kulturu i za obrazovanje. I naravno da je to put ka logičnoj promeni čitavog sistema vrednosti i poimanja moći. Ali to zasad mogu biti samo kolateralne koristi, koje će razumeti ko i kad treba, a radi toga nam neće niko pomoći, nego samo mogu odmagati, u meri u kojoj usled naše trapavosti osete da ih to neposredno ugrožava. Pomoći možemo samo sami sebi kroz simbiozu interesa većine koju zanima pre svega pristojan život i samo zarad toga u sadašnjim okolnostima može dati priliku manjini koju zanima da korisno I kreativno upotrebi svoju neiskorišćenu moć znanja kroz uspostavljanje neke vrste meritokratije. Jer partijska država je vremenom samo progresivno erodirala ostatke pojma pristojnog života i to skoro svi osećaju, a pritom je potiskivala i ka vani usmeravala sve željne da se iskažu znanjem i talentima.

        Suština je da pametnim vodjenjem države koja će subvencionisati i planski razvijati one privredne grane koje imaju potencijal (organska poljoprivreda, razne vrste turizma, IT, prerada, inovacije…) i koja će drastično smanjiti javašluk, kradju i lična ugradjivanja kako u domaćim, tako i u stranim investicijama, svi mogu biti na dobitku. Strancima je dovoljno da to neće ugroziti nivo koji imaju, a nama će biti dovoljno u meri koliko će relativno brzo omogućiti pristojan život, bez potrebe da se on traži vani, nego naprotiv pružajući motiv mnogima da se vraćaju da bi ovde živeli i poslovali sa stečenim kapitalom (i u znanju i u novcu). I to će biti jedino praktično merilo za opstanak takvog sistema.

        Reply
        1. Ivan K.

          @Бранко Поповић Слажем се да је „Савет од најугледнијих и најспособнијих стручних људи“ лепа идеја – и то је крај слагања. Почетак проблема је још у речима којима сте га увели: „на неки начин формиран“. То „на неки начин формиран“ је амбис између одговорности и неодговорности. (1)
          Сви знамо за случајеве где су академици и универзитетски професори били министри, премијери и државници у банана републикам. Те земље су под тим истим људима пропадале. (2)
          Ви цитирате Катића о деловању „испод радара“ како је он рекао. Пренебрегавате да је он написао чланак под насловом Илузије експертске владе. (3)
          Даље, знамо и за успешне бизнисмене који су долазили на кормила разних држава, и заједничко им је што су њихови ангажмани били импресивно јалови. . (4)
          Заступате меритократију. Реч меритократија је конструисао британски социолог са циљем да упозори – против ње. (5)
          Кажете „Странцима је довољно да то неће угрозити ниво који имају“ – очигледно говорите без обзира према познатом искуству Грчке, изнетом у скорашњој књизи Варуфакиса. (6)
          У основи, све у вашем аргументу зависи од сучељавања најугледнијих и најпаметнијих стручних људи са окорелим гангстерима. Варлам Шаламов је након деценија проведених у ГУЛАГУ написао: Видео сам да интелектуалци придају изузетну тежину аргументу шамара у лице. (7)
          Рецимо да се чудом формирала меритократска влада и живот се упристојио. Проблем је што док тираније ломе кичме, упристојити живот у подјармљености тежи мекшању кичме, труљењу, повећању дезоријентације шта је добро а шта лоше.

          Reply
      2. Кобајаши

        Што рече проф. Брдар: „Зовите ме на демонстрације када кренете на америчку амбасаду.“

        Reply
      3. Кобајаши

        Ваше питање које је срж наших проблема није добило одговора.
        Ваше питање повлачи жртву на коју нико није спреман у садашњој Србији.
        Један рече да ми никада нећемо више ратовати?
        Хоћемо сигурно и то као НАТО топовско месо, за друге, не за себе и своје.
        Бити свој на своме у данашњем свету је јако тешко, али и јако лепо, а то се постиже љубављу, памећу и храброшћу према свом народу.
        Све ово што се сада дешава је циркуска представа, а кловнови су и са једне и са друге стране, на њихову радост и на жалост оних који су схватили о чему се ради.

        Reply
  5. vilogorski

    Prvo moramo rasčistiti sa načelnim tvrdnjama koje su ključne u analizama a koje su samo načelno izrečene.
    Analitičari obično navedu tvrdnju – Oni koji imaju svoje interese.E ta tvrdnja se kao mantra provlači kroz sve tekstove ali samo u ovakom obliku. Bez dublje ekonomsko-političke analiza.. I kao takva zatvara sve moguće racionalne polemike. Zato kometari uvek ostanu nedorečeni.
    Prvo ko su ti moćnici i koji su im interesi da nas muče?
    Ajde da prihvetim u načelu tu tvrdnju. Neću je kometarisati kao teoriju zavere. NJihovi interesi su, da ovde na Balkanu zavlada mir i da tržište od 18 miliona ljidi, kojima sve treba, postanu konzumenti zapadne robe. A za uzvrat , da bi kupovali tu raobu, prodavali bi razvijenijima svoje poluproizvore. Pa nek tako bide, kada smo tehnološki zaostali. Jer sami nikad ne možemo izraditi funksionalan sistem,jer smo međusobno zavađeni, i mržnjom zatrovani. Primer ove tvrdnje nalazim u Titovoj Jugoslaviji koji je stvorio Čerčil i koja je trajala skolo pola stoleća. Ta i takva Jugoslavija je ipak bila neki faktor u geopolitičkim i hladnoratovskim igrama, kao vođa nasvrstanih. Na toj osnovi je ta Jugoslavija imala povlašćen status i na Istoku i na Zapadu.
    Danas neodgovorni, našu tragediju pripisuju zapadu a u praksi isti ti kreatori te podmukle propagande čuvaju noac na zapadu, usvajaju zapadne manire a svoju decu upravo šalju na taj omraznuti Zapad da traže sreću. Pa zar i politički slepac ne primećuje da nam svake godine najproduktivniji deo mladisti, nih oko 35000, napustu ovu nedođiju i sreću potraži tamo gde su šanse veće za ostvarivanje svog identiteta. Zar se ne primećuje da se Srbija nepovratno biološki topi i da je u dogledno vreme neće imati ko braniti od onih koji gladni nadiru sa juga.

    Reply
  6. kašimbo

    Ne treba olako odbaciti predpostavku da budućnost Srbije pripada uvelom cveću, maminim ruzmarinima i lajavim arogantnim balavicama.

    Neka Obilići, Aleksandri i Ahileusi počivaju u slavi i miru.

    Reply
  7. Бранко Поповић

    @ Ivan K. Nisam ja autor postojećih koncepata, niti njihov PR, tako da “na neki način formiran” nema veze sa (ne)odgovornošću, nego jednostavno ne smatram da je ovde mesto da se ide u detalje. Prenosim moje vidjenje kao neko ko je pristalica takvog načina PROMENE SISTEMA, sa ciljem da još poneko to uzme u ozbiljnjije razmatranje, a onda će se relativno lako upoznati i eventualno konstruktivno polemisati, ako je stvarno kompetentan, u vezi predloga vezanih za detalje.

    Primedbe navedene pod 2, 4 i 6 ne stoje iz razloga što još nigde, gde se na opisan način pokušavalo nešto promeniti na bolje, nisu prethodno partije razvlašćene, niti je uspostavljen meritokratski sistem demokratskim putem.

    Zastupam meritokratiju kao logičan sistem budućnosti, koji će zameniti demokratiju. Ona već u nekim oblicima postoji. U Kini, recimo zahvaljujući snazi partijskog aparata koji je stavljen u funkciju sprovodjenja nekih meritokratskih principa. U Finskoj, kao rezultat simbioze nauke i uprave u društvu koje se odgovorno razvijalo usvajući i ugradjujući te principe u hodu. Potpuno mi je nebitno kako je konstruisana reč meritokratija, sistem se može nazvati i drugačije, suština je da je faktička vlast u rukama posednika znanja i talenata, a izvršna pod njihovom kontrolom, a ne neke beslovesne, nekompetentne skupštine, koju biraju neznalice. Znači u izvršnoj vlasti retko će i biti profesora i akademika, nego će je činiti preduzimljivi ljudi raznih fela, sposobni i talentovani za obavljanje tih poslova. Izbori će se svesti na biranje između takvih, a ne između svakakvih, time će se samo zadovoljiti važnost koju ljudi još osećaju kroz pravo da biraju, a onemogućiti da, zbog njihove realne nekompetentnosti za biranje, na vlast dolaze po pravilu samo sposobni za demagogiju i prevaru.

    Što se trulenja tiče, trulost se začinje u demokratiji, a nema je veće nego u olhokratiji, koja je metastaza demokratije i u kojoj trenutno u ovom podneblju živimo. Demokratska meritokratija ima samo domet lokalnog lečenja i odsecanja najtrulijeg. Tek će globalna promena sistema u meritokratski biti stvarno lekovita, ali to će sprovesti neki novi soj moćnih znanjem i to nije tema. Dotle je pravo ljubitelja raznih fela moći da maštaju o vaskrsu svojih junaka iz prošlosti, ili da se uzdaju u trajnost vladavine prevarama i šamarima.

    Reply
  8. pera

    Milane svaka ti je dobra ali…,,.Да сам на Вучићевом месту, ја бих им дао дневне емисије на РТС-у и Пинку, али под условом да не смеју да буду краће од три сата,,. To je pogodak u sriiidu. Drugosrbijanci su pretekli u sterilnosti i ..Kostunicu.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.