facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Миле Милошевић: Тезе за расправу о Србима у наше време у домаћем и светском контексту

Миле Милошевић: Тезе за расправу о Србима у наше време у домаћем и светском контексту

Место 

 

Тамо на тргу Славија, поред хотела Славија, стоји на одвојеним носачима напрсла мермерна меморабилија као да је каква археолошка ископина ту пронађена, о некаквом првом заседању комунистичке партије, провоцирајући размишљање, да ли она више има било какве везе са стварношћу. Показујући да никакав траг није оставила у животу. Никакве трајне вредности уписала у људе. Најмање је изградила културу. При чему око плоче влада архитектонски хаос, даскама затворених излога. Уз онај сумануто измештени пешачки прелаз, као и цела Славија са лавор фонтаном и бетонским брдом, потврђујући колико смо народ без дара. Колико су нама танки трагови културе, колико мало има места, а колико развученог, хаотичног међупростора, месечевих пејзажа од рељефа зграда, као и оних фантомски празних старих замандаљених зграда даскама са полупаним прозорима, али и нових који деценијама зврље празно тонући у прашину, јер код нас култура није институционализована, нити је међу људима. Него је као урбанизам, стално изнова подложно само партијској држави и укусима партије на власти. И амбицијама неуспелих архитеката који преко уходаног троугла спреге, они, инвеститори и партија реализују своје накарадне епохе грађевина без облика за сећање. У том се погледу ни једна партија није прославила, посебно у задњих тридесет година. Него се код свих тих партија, модернизације и урбанизације своде на растакање места у међупросторе, као последњих деценија по Врачару, где осим неуједначених стилова и спратности зграда које су једна поред друге (јер поред града и општински службеници треба да добију провизију из свог додатог спрата за своју стечену партијску концесију у расподели страначке добити), остварује се на сваком кораку и урбана стихија, као кад се читаве улице малих кућа са двориштем претварају тек у уличне кањоне у којима станари један другом преко улице гледају у тањире, кревете, не би ли се натрпало што више квадрата за продају. За све оне који би на Врачар. Тако да тај Врачар, нису више ни она лица, ни силуете, ни грациозност и понашање које сам познавао од детњиства, него грубе, а пресвучене појаве. Нова партизанштина која навали у крду и тако завлада њихово доба, премда ни оно пре тога није био домет, како се о томе са више сентименталношћу него чињеницама говори, кад тако лако посустану, биће да је реч о незрелом и површностима. Уосталом, увек недостаје још једна или две генерације да се види куда би то стварно одвело у културном смислу. Од насељавања међупростора до њиховог успостављања као места која се увек памте, уместо нестајања у променама. Као што је некад говорио видећи Валтер Бенџамин, човек тек живи у неком граду, кад више не зна улице, а познаје места, а друга страна проблема је кад град губи своја места и не ствара нова, него само незреле промене, тад једино остају улице и бројеви. Тешко је рећи за тзв „Београд на води“ да је место кад све више са она два солитера личи на Јулино брдо, али овај мене лично радује, јер ће се тамо прелити замашан део страначких екстрапрофитера плаћајући вођама све скупље наруквице за свој део у пирамиди расподеле. Мана је што ће да би то платили све више дивљати па тако архитектонски и Нови Београд на коме макар би требало да има простора, зграде ничу тик једна испред друге заклањајући сунце, као што је то око новог Кинеског културног центра, где више није могућ ни лак приступ ни људима до својих станова. Тако да више не гледају само један другом у тањире, кревете, него ни не могу лако до својих зграда. Чак ни овде где је било простора, све је подређено инвеститорима у стварању урбане стихије међупростора. Формата који је постао обележје, јер се необуздано и даље шири. Тако гротескно, да бих замолио градске главешине да се макар суздрже од градње великих пројеката које тек нека нова несрећа бомбардовањем може да исправи, јер не да немају духа за то, него га немају уопште. Ма колико ови били пуни поверења да је сав свет то што они мисле. Почевши најмање од Богдановића, његове алхемије транваја за 21 век. Он је макар живео у уверењу да је нека дуга грана алхемичара док од другог Богдановића до Весића, ти људи немају ни минимум моћи замишљања осим за тржне центаре. 

 

Државни релативизам или општи релативизам места 

 

На кратко све нас је потресла вест из Вашингтона, а гадан укус произвеле слике, риалити речници и поклони из Трампове канцеларије, као да су догађаји из месне заједнице какве заостале општине из некакве провинције. И то је империја? То, светски владајуће. Све је ту пре личило на дил накупаца – вечан – није их без разлога Исус растеривао из храма. Као и  да је вероватно неко тамо обезбеђивао свој новац и неку управничку годиницу преко у тој каљузи даље релативизације српске државе, јер нема ни једне тачке да је Србија нешто договорила, а српски представници нити су имали кад да се са тим баве, нити су знали, осим да нам шиптарске банде наводне неће више спаљивати храмове – што се ваљда подразумева, па је ту реда ради да не буде толико шупље. Добили су ту Јевреји и Американци, а како Срби нису баш ништа, онда би вероватно морало да јесте неко нешто, било би превише јадно да није, али што не може да се стави у уговор, јер је искључиво лични добитак, а уз ничим позване Јевреје расте јасноћа који је и какав. Говори  нам успут, да Вучићу, као ни Милу, неће допустити да формира од своје клике стационарни сталеж и да „вечно“ влада, него нек испоручује шта треба и да се спрема за одлазак кад му се то буде рекло – јер су обојца више или мање клијенти под обавезама (Мило за референдум, па њему је и један Ротшилд долазио после референдума, Вучић за долазак на власт – што није отплаћено Бриселским споразумом потпуног институционалног укидања Србије на КиМ). Уосталом, његови баш немају људски, духовни, као ни организациони капацитет, а понудили су му највероватније заштиту за досад биће енормно напуњен пензион фонд што је прихватио, судећи по Милу као родоначелнику оваквог типа аутократе на српским земљама. Док монтенегринску касту чека надрљавање и ко се како поново преметне – уосталом доста више са тим да се свакојаке асоцијације конвертита и хуља називају бесмислено пројектом изградње још једне нације – ови су покушали да буду нека каста, као и многи други патрљци алавог олоша на српском простору. Па и сам резултат избора и изгледа инжињерски престабилизовано: 40:41; удешен са још три опозиционе опције, баш тако да не може бити магистралних политичких промена. А чисто, ради ове одглумљене Вучићеве збуњености, ко је од Срба био у Белој кући, јесте био је Коштуница, и жалили су се учесници у организацији тога да је превише био лик Црњанског. Превише Србин, историчан, правник уместо да је покушао да жонглира са империјалним Лего коцкицама – али нека боље објасни сам у својим мемоарима, уосталом дужан је да то објасни, оне добре, као и лоше стране тога што је радио и зашто, уместо вечног српског незнања и препричавања из друге руке и стално олаког паметовања, посебно омиљеног кад се ништа не зна и нема се искуства. Време је да то учини, неко ко је био у средишту, при том и моралан и писмен, што је реткост. Он би био и најпозванији да каже шта је то у Вашинтону испотписивано, а не др Стефановић и остала кобајаги дружина зналаца – кога је Вучић на очи целе Србије повео у Вашингтон – зар је то ставрно делегација (а наши медији уместо да се тиме баве у првим извештајима они се љубоморно хватају за Сузанину торбицу, као да та клика није већ довољно богата, али ко је код нас икад за 30 година одговарао за пљачку и коме је до поштеног рада – само новим робовима и не уклапа се у „српски сан“). Док је ономад ОПИК (преименована инвестициона агенција коју пун поноса спомиње режим, а његови таблоиди величају) тражио додатни састанак са Коштуницом, који је одбио, што знам из прве руке. Као што су направили своју тродневну конференцију у Београду све зајено са Коштуницом и Ђинђићем, да би се данас сеирило о сад великим финансијским добитцима овог режима у Вашингтону?  

 

Иако изгледа као екцес даљна релативизација државе Србије, она се не уклапа само у наш контекст нижег реда поредка у коме живимо због неостварене националне културе, што код нас стално прозивају, као да је каква машина, одсуством система, који би требало да је у независном аутоматском режиму рада насупрот људима, ситуацијама, самом животу, него је обухвата општији, глобалистички контекст релативизације држава и народа. Јасно изражен Келзеновом формулом, на коју се фундаментално ослања Поперово отворено друштво: „демократске теорије без народа и теорије државе без државе“ – чистог права Келсенове постнационалне, плуралистичко – демократске уставне теорије, како о томе са уважавањем пише ван Ојен, приговарајући на неки начин Немачкој што задржава свој у том заостали судски став кад странцима који живе у Немачкој не даје право гласа, чиме предпостављају надаље суверенитет државе, тако и народа; док заправо судска одлука наспрам либералне идеологије, избегава да овај теоретски парадокс између појединца и заједнице упадне у животу у контрадикције и дезорјетацију стихија-друштва. Додуше он у томе види остатке Карла Шмита са суверенитетом народа код дела данашњих немачких уставних правника (што није случај само као са немачком држвом, него примера са израелском) подсмешљиво их третирајући као „чуваре устава“, иако признаје теоретске несавршености либералних – плуралистичких – демократија, али не и самог концепта. При чему отворено заговара да нема у плурализму никаквог „ирационалног“ посредништва, не само народа, него културе, већ је све ствар искључиво политичке моћи и плуралистичког консензуса демократије. Док нам пракса испоручује и то у све већем броју случајева  полуделе партијске државе и политички тоталитаризам који све мањи број људи заступа и отворено се говори о кризи партија и самог политичког система – иза чега остају гротескне мреже клика приватних интереса, које свесрдно без ограничења разарају места живота људи. У поновној махнитој заблуделости за коју су још стари Грци знали, кад се полтичким тоталитаризмом газе установе живота – култура, па су кроз моћ катарзе у позоришту, кад Антигона побије властиту децу, метафорично показујући да у том случају нема будућности, ослобађали своје властодршце и следбенике од наопаке амбиције, док се у савременим друштвима у медијализацији политичке комуникације управо нестишљиво велича неограничени тотал политичког, осим наводно „невидљивом руком“ плуралистичке демократије. Свако у том случају има, у свакој прилици неотуђиво право и да лаже, општа корупција је друштва тад нужна појава, сматрајући то издвојеним мишљењем, ставом и правом сваког појединца, посебно ако има изразиту медијску моћ и остале ресурсе присиле. Уз да то све више њих практикује, јер је реч о ендемској појави концепта, тако да ни једно законодавсто не може да их обузда, а тек не онда бирократизовани судови и полиција – пре им се придружују, што већ сви искуствено знамо (шта би уосталом било са њиховим каријерама, само што сад служе кликама, а не државама и народима). Такво бива свако друштво демократског плурализма, у мањем или већем степену, пре или касније, посебно које је без кочница националне културе; зато је цу Гутенберг морао одмах да поднесе оставку, а не и Мали. Уосталом рече моћни Бафет одавно у некој прилици како његова секретарица плаћа већи порез него он, што изгледа као најмањи проблем ако се присетимо како је акционарима банака галантно социјализовани губици 2008 па су многе државе отеране у презадуженост и друштва у сурову штедњу, а менаџменти банака су стигли да поделе масне бонусе, само је сиротиња немилосрдно избачена из својих кућа, док је код нас то онако невидљиво и зове се човек се снашао. Уз све ово ван Ојен тврди примењивост таквих устава, док Хеберле иде корак даље да је такав устав ЕУ, ма како се звао (иако је референдумски одбијено да ЕУ има устав). Зато се пропагандно толико маше са некаквим европским вредностима које се све теже уочавају, при том је ЕУ одавно на гласу по енормној корупцији којој ни својевремена смена једне од ЕУ комисија, ни Олаф нису стали на пут, а како би, него можда могу само да ограничавају, да се толико непретерује са провизијама на доделу средстава из фондова – што свако зна ко је једном гледао, значи много њих; ништа мање исти је принцип већ на нивоу српских општина (док плуралистичка демократија не зна за вредности, него само политичку моћ). 

 

 

Партијске државе и медијализација 

 

Искључива тоталитаризација политичке моћи у наводно безобално плуралним друштвима демократије без суверене државе, народа и националне културе, уз медије јесу осовина која неспутано све више изобличава стварност и доводи стално изнова до свакодневних нормализација наказног, те трајно разарајући места живота. Јер је очигледна недовољност само демократије као такве, да одоговори на стварни живот људи и да то где они живе буду наша места живота, а не олако стихије у коју пробија ново варварство – простаклука, огољено примитивизма и покварењалука, које ће наводно невидљива рука демократије магијски успешно да регулише (изгледа исто онако као и тржишта 2008 – много нешто ирационалних невидљивих руку у свеопштој рационалности који се гади митова и како зову „хорди“ народа). Тако, да наш српски случај јесте очигледан пример изнова безумне партијске државе флуидне културе, ниског реда поредка који „плуралистички“ редукује по себи (у СНС познато је има места за све) и релативизује демократски једнаким плуралним правима (подједнако за све лажне и праве у сваком погледу људе, њихове способности, знање и уопште садржаје као такве, не само дипломе) националну културу и морал тежећи безобалном мултикултурализму као и, гендерским и сличним обезличавањима; све овде наизглед може, што не, која разарају места живота, уместо до јуче провизорног  југословенства (државе која никад себе није одбранила), а који су искључиво животно потентни у медијски-виртуелном; у РТС, Пинк или Н1 медијској варијанти опште приватизованих комуникацијских агенди, које немају везе са тачним информисањем, поготово српским (то је остало скрајнуто малим емитерима које покреће ентузијазам), него индукцијом малоумности (опште је познато да Пинк није способан да информише; за Н1 је довољно споменути да перфидно манипулише са информацијама, као скоро, како је жена ухапшена у Подгорици због крађе изборних купона, иако пуна информација гласи „Орландић, представница ДПС-а“, док су очито намештен случај вандализма из Пљевља развлачили као гладну годину). Јавност више није ни најмање културна и образовна, као услова да у друштву буде културе и образовања, па нам је чак и Писа тест са клинцима од 15 година поражавајући, још 2006. са 38% њих који нису били способни у сваком погледу низашта. Што је кључна база обнављања лумпен пролетеријата насталог 2000-те, и који већ данас чини не треба сумњати и основну подршку постојећем режиму, који ће сурово научени од своје елите кроз тешке породичне историје, у својим стратегијама преживљавања као једином, баш све урадити, све мислити и изговорити што томе служи. Што их претвара све чешће у тупе, покварене билмезе, без њихове кривице, јер нема начина да освесте своју ситуацију уз постојећи антикултурни ток ствари, стање јавност и улогу медија у Србији, између партијске пропаганде СНС, гле чуда о „златно доба“, што безумно тврде и кад ћускије падају, и претпарачког интелектуализма разних интересно повезаних југоносталгичних другосрбијанаца који су у свом случајном српству пронашли спасоносну повезаност са глобалистима „демократије без народа…“ (код нас се заправо у институцијама не конзервира знање о проучавању најбољих пракси установа живота, које су идеолошки деконструисане, што није ни чудо, кад у њима није досегнута култура већ су остали софисти као и очеви и мајке идеолошких пројеката од ког се добро и угледно живуцка, па су клановски наследне катедре на универзитетима и битне позиције у осталим повезаним институцијама). Југословенско друштво је досегло извесну оперативност и то је био рај партијски приватизоване просечности, без било каквих дубљих извора човека. Ако ништа друго као добра илустрација друштва је тв-драмски програм који су емитовали, а ту ништа није било суморније од словеначких тв драма, ништа безначајније од хрватских, као што ништа површније од српских (махом спрдачина) и неугледније од македонског. Тек би се ретко појавио изузетак, све док Словенци нису открили епп рекламе и могућност да се претерује, па су у то поверовали, а други почели да користе и верују. Па Хрвати тако себи до данас направише историју као пуко сценарије за занимљиве историјске спотове.       

 

Националне културе и друштва 

 

При чему нема толике сумње да су друштво и култура синоними, колико се теорија сама заплитала, посебно код нас инертно некритички запретеној у марксистички контекст епохе 19 века (на који је покушала да одговори, пре свега експанзију индустријализације и њене сурове отуђујуће и експлататорске услове, а и кокетирала је апсурдно са гашењем државе, безобалношћу светског друштва пролетера, данас велике без културе индивидуализоване масе све-светског друштва у свим регионима света, са проблематичним индентитетима и установама живота – за које више ни не знају шта су у општој технолошкој аутоматизацији  процеса „система или базе“ редукцијом уместо културе, што све заједно очито искључиво неуротизује појединце и масе, стварајући медијална хистерична друштва спектакла, која све то једино држе на окупу, а не више живот са својим установама), јер шта друго живимо и са ким живимо – где живимо, него бива невидљиво подземно и несвесно? 

 

Зато очито нема више у Србији ни „политичког система“ и држање политике унутар њега, али самим тим и могуће опозиције у убрзаном довођењу до краја, а без културе, суштине парадокса либерализма. Наводне „плуралистичке демократије“ која је код нас бујала од прекомерног броја партија, не програма, наивно апликоване идеологије током транзиције  пре очекивано скончавања политичког система у контрадикцији партијске државе (што ни сами творци концепта плуралне демократије не искључују – ван Ојен). Која, монистички, ничим спутана поставља све узусе и моделе понашања друштву. Код нас је већ то тек, сваки пут исто, зарад свог паразитирајућег интереса, а искуствено за све нас или стварну већину, али и сасвим објективно заправо све је горе (СПС – ДСДОС – СНС). Прошла, упокојена марксистичка идеологија, је макар неке извлачила из сиромаштва, образовала, лечила из опредељења да су боље друштво, а са слабљењем идеолошке острашћености задовољене просечности режима, допустила је неке обрисе људскости, изнова следећи установе живота. Враћајући се традиционалним људским односима који омогућавају достојно трајања и индентитет, док то са потоњим није случај, који нуде огољено антиобразовање, антикултуру нових партијских држава и пад оперативности – по чему је свакако југословенско друштво остало далеко боље (па ови не знају ни фабрику да покрену, ни улицу да поправе без поплава и година петљања, тек нису способни да мисле развојне програме Винче). Искуствено јесте, успротив замаху плуралистичке демократије једино је могуће постићи равнотежу јавности у животу народа уважавањем успостављених установа живота у институцијама националног живота – изнова институционализацијом традиционалне националне културне праксе и у јавности и државном поступању (пример, истеривачи људи из станова и судско полицијска шикана бранитеља угрожених – ту се очито погано смишља и гадно ради и не зна шта се ради као у опседнутости до против саме кости човека, а јесте као по „европском закону“, јер нема по дубини друштва културе, па га је јако тешко више звати друштвом; за то није довољан превише уздигнути „универзални разум“ који је подложан варљивом и интересу; и као што изнова доживљавамо, за олош је лаж, гадост, псовка, врло разумна и они су поносни, пуни себе и баш их никакво знање не занима, али титулисање итекако). Него је поново једино могуће, било и остало искуством. У пракси признатим и опште присутним вредностима установа живота, колико год оне биле ирационалне за пуки тренутни разум и интерес. У поштовању живота и достојанства људи неког друштва која су досегла своје културне форме. Наспрам, баш свих политичких странака, али и закона ако нису способни да прате културу живота, прилике и ситуације (као у Ракити, али то је тешко стално изнова изводити ). При свему, свакако ни ту не треба романтичарски претеривати, јер историјски Србија је сама стала са културним процесима 1914, многе су пристигле динамичке напетости остале нерешене (држављења, урбанизације, ширења државе, трансформације – од европске државе, модернизације до политичке улоге Србије као центра Балкана, итд) и довеле су у много чему до колапаса.  

 

Зато за културу није то само олако речено површно, кућно васпитање и питање ко треба да васпитава, него се односи на национално јавно културно знање у целини једног народа:  Установе живота (а које су те данас код нас, кад је људима најбоље да емигрирају, док режим слади да ће да задржава арапске и иње избеглице), што јесте пример пар екселанс „демократије без народа …“ – институције (које вредности разумеју и препознају? осим нво – медијске идеолошке митоманије некакавих нових људских права на немогућу срећу појединца, која се базира и на праву на туђу децу, уместо да им се поручи основно „можете да задржите, што сами направите“, зар то није и у основи самог права на власништво, што је и темељ западних поредака) – јавност (гласно размишља и разговара у академији, универзитетима, институтима, медијима, трговима и парковима) – праксе (вреднује и наспрам интереса који могу имати политичку заштиту, а шта је друго смисао сваке етике, не само правичност, правда, него култура која омогућава виши ред поредка) = код нас цео нужно повезни низ је падао до коначног беспризорног стихија друштва СНС. Нема националне културе (ова је подземна река), самим тим нема ни друштва; ово је само обездржављена периферија – неместо, све више, све веће масе провинцијалаца светског друштва са локалним егзотичностима.   

 

Значи ваља рећи не, пребивању у свим дивљим и накарадним међупросторима, који се у градовима и голим оком запажају и чији су агенти не људске величине, него непријатно за гледати, недефинисани, полутани, паразити. Треба, увек изнова уважавати места живота.  Којима су у основама исте културно традиционалне  вредности народа (до њих се дуго и тешко стиже, а не у учионицама и приручницима универзитета, а поготово НВО), а могло би се рећи и како онтолошки у свету човеку припадају места, а не васцели свет досегнут једино привидним претварањем у медијални међупростор, о коме ништа поздано не знамо, нити стварно осећамо. Шта је брига просечног американца где је то Србија, па онда наши медији шене, што се ови изненаде да се овде не једу људи. Као и што мене, а вероватно и многе друге, баш нешто много брига шта се дешава у америчким кошаркашким лигама, као и у многим другим стварима, заправо већини. Чему небулоза о светском друштву кад оно није могуће за човека каквог знамо јер већ свет као такав није место, ма колико човек живео на разним местима, она то једино могу остати, да би био,  настајао културни живот, или, пропадају са свим последицама, укључујући избеглице са свим проблемима? Не почиње тек са далеким космосом негостољубивост, него је у самој природи, ма колико људи сањарили о слободи, срећи. Ми нисмо ти, нисмо бића среће.    

 

Медијални међупростори

 

Значи не и постојећем тоталитаризму медијалзације (па ме лично радује што видим да све више младих одједном на Западу нема телевизоре у својим кућама), а посебно не оном спектаклом уобичајено деградирајуће „бахато корективно“: заостао је сваки отпор против сваке нове моде (што рече нека учесница ријалитија пре неколико година новинарски сажето: заостало је невеличати порнографске урадке и проституцију). Против људи који пружају отпор, зато што не пристају на у основи антицивилизацијски међупростор, који одговара пре свега самим медијима као редукованом и релативном формату, који још мора да производи стално ново да би сачувао гледаност. Да ту баналност чињеница проглашава прогресом колико год ова тржишна хиперпродукција отпадала тек на изобличења и својеврсне динамике накараднога скраћених смислова међупростора. Па се онда на то надовезују читави гроздови паразита, као примера нво између политичке моћи и медија. Уместо иконичност у коју се не зури полупоспано – отупело судећи по можданим таласима, као у тв сатима свакодневно, него само најбољег што успешно траје и враћа се као места – као добра књига. Сазрева (уочено од Хегела, примера признање) и рафинира чинећи нас далеко више људима, него хистерични медијални предлошци, који се не односе само на црне хронике и уживо ратове, него на тв формат као такав. Даље је опасније давати деци да имају неограничени приступ „телевизорским тровачницама“, где гледају све небулозније цртиће, него примера мобилним телефонима. Трајност места зато остаје једино мерило, као што јесте једина људска стварност кад их има, и отуда се као таква негују и због чега по градовима још увек видимо да кад се обнављају места, све се обнавља, али тако да би остало исто, али не и код нас. Зато је урбанистичка ситуација града жива бележница на којој се све види. Од мусавих паркова пренатрпаних тезгама и кафанама из које трешти жива музика (на Ташмајдану се за све време усамљеничког постојања „Последње шансе“ никад није чула, а задњих година су додата два кафанчероса који се убијају у буци), преко ружних, нескладних степеника од Москве до Зеленог венца и једну деценијама аветињску зграду, а уз све веће урбано дивљање види се да данашњи Београд држе само распиштољено варвари и то не пуко метафорично, него изгледа да су то особе трајно неспособне да се цивилизују и разумеју културу и стану са стварањем вашаришта. То свакако нису више људи степе, али јесу људи ледина, зато сатиру дрвеће, јер не воле ништа што иде у вис, само и слободно. Него голо, опустошено и унакажено. 

 

Хиперпродуктивна убрзања површности

 

Не промена, ради толико дуго већ пуке промене из ничег више држећег, непокретног, из неодрживо изгубљене празнине и досаде површности, које је престигла човека (јер се не познаје ни једна више друга стратегија живота осим усамљеног преживљавања, а њене опште могућности нити су формативне, још мање су садржајне и могу као такве бити), у свеопштем „научном“ поједностављењу Фаустових ученика који напрасно све знају, као што то доминантни амерички когнитивистички хуман плус програми могу да замисле са све футуристички „абгрејдовањем“ чиповима људи перманентне револуције, јер човек је за њих искључиво неуронска табула раса. Чему Пинкертон приговара, јер би придодао цца. 50% генетских предиспозиција и наводну модуларност мозга, у допуни празне табле смисла човека, за које је дух тек могуће електрични шум у машини мозга, који признају, не могу да објасне (али се чврсто држе на основу случаја грађевинског радника коме се шипка зарила у главу, а он променио карактер да је све у мозгу). Опет је све кибернетика, рефлексни систем и хиперпродукција, јер су човека раставили као полуделе архитекте, ни најмање се не примакавши појмању душе и тела, а мени се одавно чини да је човек само зрно пиринча и на властитом телу (ако не рачунамо да су научници нешто пребројали, као 1800 различитих особина личности који њихов аутомат од човека може да има, свакако не конкретни човек у контексту својих ситуација у свету; и шта са пребројавањем, чега је евиденција док човечанство јесте 6000 међусобно неразумљивих језика, а сви ће схватити Песму над Песмама и још старији еп о Гилгаменшу, али кад је на њиховом језику и дух је додирнут – далеко је све сложеније него што наука досеже, нити ко више зна). Чему тај амерички, опште грозничави развој и раст у модерни и кривица, кад и ако изостане од економије до идеја, посебно што се деценијама своди на банално, скраћивање животног века производима да би се куповали нови и тако унедоглед? О каквој онда екологији причају? Да ли такав човек све теже разликује места и међупросторе?       

 

Државни Левијатани Европе

 

Док нам Европа показује, да није успешно друштво које је шампион у назови плурализму и демократији, него оно које успешно негује своју националну  културу као традиционалну целину, непрепуштајући се идеолошки демократији следећи Попера. Иако би по Европи и неки њихови стално да са медијалном помпом урбано руше те разне заосталости из својих пуко брлога међупростора. Па у Америци отворено бесни прави партијски рат уз убиства, пљачке и уличну анархију, док на медијима слушамо о шетњама женица у Белорусији као баш великом ужасу. Па ником не пада на памет да Америку прогласи паријом. Док се људи свуда поприлично изгубљени боре за своја места и да не склизну и они и њихова насеља у међупросторе у којем ми дуго већ уживамо, посебно уз СНС партијску државу након ДС-ове – тога ће бити још, а и не назире се замена, тако да је отвореније него икад питање, да ли ће Србија преживети ову генерацију. Док историјски те друштвено гледано, најмање губитке бележе Британци. Они су сачували целокупност своје традиције све са свом постојећом друштвеном структуром. Далеко иза, Французи,  који су сатрли своје племство и уздигли високу класу, о чему су још Пруст или Жид писали, или Норберт Елијас из парадигме цивилизовања, те други, тачно и мање тачно, одрекли се доброг дела традиције; а о Немцима да се не говори, који су два рата изгубили и завили нас у црно, на крају су морали поприлично да се приклоне окупационим снагама и значајно сами американизују, али су више него очито остали Немци (а ми добили Монтенегрине, након Војвођана, потурица који се сад зову Бошњаци). Британци су опет још колико у задњем тренутку организовали Брегзит, који је показао да су изгубили Лондон (мегаполис, студија Владушића, или суперград, студија Саскиа Сасен) – сећам се интервјуа са францускињом из Лондона после Брегзита која није схватила промену, што не може више игноратски да се служи само француским. Додуше, можда су могли да буду безумно досетљиви као што су Монтенегрини и измисле лондонски језик, било би у дух плуралистичке демократије.    

 

Епилог 

 

Ван Ојен нам саопштава још једну занимљивост, да је Келзен стварао свој концепт а за њим и Попер, као реквијем и наводно решење за несталу Аустроугарску, како је ова могла да опстане, да је претрајала. Значи ми живимо глобално затворени у реквијем за једним фантомом прошлости, који је постао глобално доминантни концепт мишљења. Скоро па парадигма, у којој више нема народа, култура, па ни човека, јер нема ни њихових места. Премда је сам Беч град у коме се лепо живи и врло су свесни државе, нације и културе. 

 

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.