facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милинко Алексић: Било је снегова

Милинко Алексић: Било је снегова

Повремено, кад има воље, или времена, мој умни друг Милинко Алексић, кога никада не видех лице у лице, пише ми, рекао бих, минијатуре, које се односе на његов завичај, његова сећања, али највише на једну Србију која је нестала и чији повратак ми, а можда и наша деца, нећемо дочекати.

Та и таква Србија се преселила у Милинкова сећања и мисли, као некаква носталгија, или туга, а обома лека нема.

Мени су, опет, његове цртице и мудрости некако важне и читам их по неколико пута, јер и мене иста бољка мучи: нестанак Србије, бар оне и онакве какву памтимо. Мало вас ће ово разумети, од младих неће ни један.

М. Миленковић

 

Било је снегова

 

Земајле после Светог Јована снег је знао да се узјогуни и данима је падао и није се смиривао, био од пола метра до метра. Сећам се да, ако си из Ивањице јутарњим аутобусом кренуо у село,  или ШПИК-овим камионом, првог којег сретиш, био је Даниле Станић ( Мујовић), сукнена гуња, плетена капа, на рамену бреме сијена, носи га из Ћубрка, пола сата и више хода, снегом до сат. Прича,  пита како је кући у граду, шта има ново, и тако стоји под бременом још пола сата док се изразговарамо. Наставиш даље, на путу те чека Томислав – Толе Бугарин. И он је кренуо да донесе бреме сијена овцама и кравама, гумене чизме везао на врху сара канапом да снијег не засипа. Он мора даље од Данила, зависи где је брат Милисав узео ливаду под напола да коси. Идеш и уморан си, бијеш се и рвеш са снијегом и танком пртином. Наилази Југо Југослав Кимчетић, е он ти узима торбу и трчи преко потока прабаби Станимирки да однесе муштулук, да јој својим немуштим  (немим устима) језиком каже ко долази. Па, на крају, док прескочим залеђен поток, минем ђеда Добрисава шталу, ево ме пред кућом из које излази прабаба Станимирка чињанирица-видарица , да ми загледа беоњаче, да види колико страха носим из града и спрема чанак и олово и угљевље да се урокљиви отерају. Тако сам ја стигао да огријем руке и раскравим обућу. Некада када су снегови били наш пејзаж и ледени зрак сеоски инхалатор за запушена градска плућа, био је то одлазак на извор где се живот зачео.

Брате мој, мало и брезобразних ствари. Кренуо Ботосав Кимчета са женом Олгом да ради оне ствари, кад она закука: „Јој, јој, колики ти је, ко Данилу Мујовићу (Станићу)“. А Богосав ће на то: „О, јебем ти драго Сунце, а откуд ти знаш колики је Данилу Мујовићу (узречица му била о „јебем ти драго сунце“)? А ми као гимназијалци прерадили за наше потребе, па један шерет Љубодраг зајебава своју девојку: „О. јебем ти драго сунце, а откуд ти знаш колицки је Милораду Ристивојевићу“ (а њих двојица се надгорњавали). И то је брате трајала све док нам грађанерство није ушло у кости. Свака сеоска доскочица била је прерађена и прилагођена, а и није се заборавила. Са обичне славе, даће, испраћаја доносили смо приче достојне филмског сценарија. Е, после то с тањило, па кад понеком што и кажем просто, као Босанци, само што ми не каже: „Ајде, Ибро, не будали“! Зацарило грађанерство и све друго се ништи, брате мој.

Придворички поп „Врљика“, кренуо у нову парохију, али сметнуо с ума па понео велики црквени крст од сребра или неке легуре, ко би знао. Па пре поласка да чинодејствује на остацима цркве у Грбљу; остао само дувар од цркве. Кад ли му  некако прокаже да је понео крст из Цркве у Придворици сељацима који су га и купили. Брале мој кад настане гунгула, испревртане попу бисаге, све со по земљи просуло и бели мрс и нешто одеће, али Богами и крст. Тако поп „Врљика“ упамти кад је крст понео Придворичанима. Било је мало сигурно и гушања и неки капларски шамар,  не сумњам. Тако би следовало и пароху Цркве Св. Марка што се окомио на тебе и Зорана, да се зна што би рекли моји земљаци кад „Муса дере јарца“. Поздрав брате мој…

 

Слушам како  причаш да су се у сеоској заједници  верски моменти, обичаји и традиција код слабоумних, с душевном маном и осталим слабостима, примали и они су их упражњавали. Код мене у селу Томислав Милосављевић – Бугарин,  умно заостао, сваки је поредак знао обредно за сахрану, славу, празник кад се не ради и слично. Он је био ипак ниско на тој лествици, зато није ни жењен, нити имао пород. Југослав Комчетић – Југо, нем, глув није био, родитељи и брат га запустили, па је само овце чувао. Није из села ишао,  само за ред је знао. Кад долазимо из Ивањице, он трчи, узима мојој мајци торбу и носи дединој кући. Кад је његово брат правио насеље за нову кућу, он се јако љутио и показивао на кућу првог комшије, Добрисава Богићевића, љутио се зашто њих нема да дођу, знао је да су у лошим односима. И његов протест био је цепање одеће; сећам се – нов џемпер, а он почео да га цепа од „В“ изреза. Кад су дошли Добрисав и Љубица, смирио се. Тако је то било, брате мој, да ли ће икад више – сумњам.

Брате мој,  сећам се дошао кум из села на славу код нас, мајка му сина крстила, он поштује и дошао у Ивањицу код кумова на славу. Пије се једе, па ће кум: „Кумо, ја не виђох да си давала трећу? Мајка, добар говорник, рационална рече: „Ја ти чаше нисам бројала“. Јест мајка моја мудра и паметна жена била,  па се извлачила, примала је варошки обичај, па тако и одговорила. Но, истина, сваки сеоски домаћин кад слави није прескако редослед од старина. Па се каже, како памтим: „Пијмо прву за помоз Боже, другу за Добри час, трећа – Света Тројица, где давала ту и помагала„, па је кум чувао и није давао да се поништи оно што је жива пракса у селу била. А ми се грађанерили… А тек добордошлица, е она је за напијање, па свако здрави почев од домаћина, па деце, па виђених гостију. Код ње је, богами, поента у количини, запремини пића; дошло је до: два деци љуте ракије, литар пива или шприцера. Она је та која обара с клупе и баца под астал. Поздрав брате мој, као да ме нема.

Брате мој, причао ми Љубиша Блаћанац( Богићевић ) служио код чувених газда Божовића у Придворици, увече кад дође смрзнут од стоке,  чекалао га крај огњишта неколико печених кромпира. Саво Кимчета (Кимчетић) дошао из војске, а у кући нигде ништа, па је служио од Митровдана до Ђурђевдана код Момира Алексића за једну овцу, или теле, заборавио сам. Само, не био неке среће, после две-три недеље мањкало му, липсало. Осмадестих година причао ми Момир Вучетић, да му је ћерка служила код неких у Вионици, општина ивањичка, за два пара нових гумењака, „пироћанца“ опанака и гаредеробу, ма шта то подразумевало, и мислим да су требали за удају да јој спреме ђевојачку спрему. Момир се љутио зашто му ћерка није задовољна са тим „ајлуком“,  платом. Комунисти су неку земаљску правду оставарили колико-толико; запамтио сам да су газде ишле после рата на ноге код бивших слугу, е да би узајмили или паре, или богами и леба и оно с лебом. Е та правда би требало да се понови, па куд пукло да пукло, брате мој. Само колике су размере крађе и издаје уз много већи тресак него четрдест пете. Поздрав брате мој!

Брате мој,  потукли се Богићевци на гробљу,  баш на задушнице. Богами потрајало то, до касних сати. Завршила битка – где него код судије за прекршаје, чувеног Цукавца Владете. Долазе они на саслушање, долази Димитрије Богићевић, кога народ прозва „филозоф“, па скрати на Лоз, и љуби врата од судијине канцеларије и пита где се овде даје пријелог (прилог)? Давао се некада у намирницима, касније у новцу на даћама и сахранама. Овакви и онакви, што ти кажеш, били су, поготову Димитрије: што око види рука дохвати. Само, богами, били су шерети и зајебанти и од смешне и циничне врсте. Ја их се сећам. Имам две синовице у Београду, једна седми, друга шести, па млађу трујем како је старија Анђела прворођена и она млађа Наталија мора се плорити њеној вољи. Она неће, па неће. Вечерас Наталији причам на телефон о „Башти сљезовое боје“ и да мора да прочита, наизуст. Елем , некадашња ивањичка кафана Моравица, била је баш народна. Петком, брате,кад се напуни, а богами могло је стати сто до двеста људи, сви су ту и сирома и богаташ. Мада у то време неких изричитих богаташа и није било, што ја памтим. Само колико је то људи брате било, да тај жагор сам можда једино чуо у великим студентским мензама, Студењаку и Лоли. Свако прича за себе, отуда тај незаборавни жагор, који ти главу заноси. Кафана са четири стуба, која подупиру таваницу и горњи спрат на којем су собе за издавање. Зими обавезна фуруна од метар и по. Једино што сам волео, брате мој, то су старе провинсцијске кафане. Касније, кад почеше отварати предузетници, то и није била кафана, већ душегупка. Као у песми Ђуре Јакшића:

„Ал’ ми сада тешко пада
Што ја немам, к’о некада,
На прсима златне токе,
Крчмарице црнооке
И на дому гојне вôке.

Ал’ још теже мени пада
Што ја немам, к’о некада,
Младо срце, моћне руке“ — брате мој….

 

Значење неких дивних, скоро па несталих архаизама из текста:

земајле – одавно, некада, одвајкада, одкамо кад, девендел, земанле…
чињанирица – она која баца чини…
душегупка – душеубиство (старослов.); такође и затворен простор у коме се тешко дише, изузетно је топло, недостатак свежег ваздуха доводи до веома непријатних околности..
Насловна –  „Раскошни, комфорни двори….“, фото – Александра Миленковић

About The Author

Related posts

1 Comment

  1. vilogorski

    Еее, Милинко, мој Милинко, стари пријатељу. Прође младост , дође суморна старост, нема више оне заблуде, оних витких, црнооких девојчурака, што миришу на свеже покошено сено, а на сваки момачки поглед удари им жудња и црвенило на овалне беле обрашчиће. Нема више боемства, из седамдесетих, када смо лета проводили на Водопаду а вечери у Кафе Бару. Ту су некад, кад је Ивањица била, како приповеда Лола Ђукић, градић Пејтон. Овде су свраћали и лета проводили, Чкаља, Мија, Бурдуш, Бата Паскаљевић, Ружица Сокић. Зоран Радмиловић, Петар Божовић, Павле Вујисић, Радомир Константиновић и још многи знани и незнани. Седам серија и филмова је овде снимљено.
    А данас? Знаш и сам, пуста, замрла касаба.
    Поздрав Микице…

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.