facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: Непролазна идеја социјализма или недосањани сан Густава Ландауера (део први)

Ненад Ћурковић: Непролазна идеја социјализма или недосањани сан Густава Ландауера (део први)

   „Нема демократије без социјализма.“

    Роза Луксембург[1]

 

„Социјализам може доћи само на бициклу.“

Хозе Антонио Виера-Гало 

(помоћник министра правде у влади Салвадора Аљендеа)

 

За Жака Камата[2], француског теоретичара, социјализам није “нови облик производње”, чак ни ново друштво него истинскo заједништво.

Социјализам је могућ само у заједницама које живе у складу са природом, али не и у друштву (које живи у складу са захтевима технике), јер је човек у сваком друштву, па и социјалистичком, поробљен друштвом.

Људи модерног времена су научени да поштују уставну или демократску слободу; слободу под туторством државе. Социјализму, који је био наметнут одозго (ауторитарно), и био остварен као нови облик државне политике (као реални социјализам), недостајали су они квалитети који би социјализам), недостајали су они квалитети који би му давали истинску виталност (јер их друштво, као такво –  укида): солидарност, узајамност, великодушност, квалитете који се могу испољити само у истински слободном колективу, (малој) заједници, не и у (масовном) друштву.

Због тога се, после извесног времена, тај реални социјализам (изнутра) и урушио

Овај Каматов опис је једна сасвим другачија визија социјализма, различитог од оног већ виђеног, државног, заправо приказ истинског социјализма.

Густав Ландауер[3], који је сабе сматрао социјалистом, рекао је на почетку прошлог (XX) века: „Ми социјалисти (…) хоћемо да наставимо и ојачамо снажну историјску тенденцију, тежњу ка слободи и правди. Желимо да пробудимо дух и створимо другачију друштвену стварност. Нас не интересује никаква државна политика.“

Указивао је на чињеницу да социјализам нема ништа с државним пројектима, демагогијом или са радничком класом која се бори за власт. Нагласио је да се он не може свести на питање измене материјалних услова, као и да никакав развој не мора обавезно да донесе социјализам.  Оспоравао је такву нужност и тезу да је тај след историјских догађаја – природни закон.

Ландауер је био чврсто уверен да се капитализам неће нужно преобразити у социјализам. Такву шема историјског развоја је видео као произвољну идеолошку причу, теоријску конструкцију, која је требало да такав ток ствари прикаже као позитиван процес.

Марксу се приписују гледиште да ће се капитализам неминовно, током историје, претворити у социјализам. Међутим, ово је била више идеја немачких социјалдемократа и главни изговор за њихову опортунистичку политику.  Пошто ће капитализам, напретком технике, науке и технологије, и развојем производних снага, неминовно нестати, онда нема разлога за превише радикалне и ризичне потезе.

Социјал-демократи су, у складу са оваквим ставом, пасивизовали радничку класу. Радници су мање-више послушно чекали повољан историјски тренутак.

Одрекли су се аутономије и иницијативе, и очекивали да други реше њихове проблеме, или повољне историјске околности, или њихови представници – радничке партије и синдикати.

Развојем капитализма, њихова пасивност се увећавала.

У међувремену, капитал је (неочекивано) измакао, тако да се убрзо наметнуо као искључив друштвени однос (што Маркс у својим алаизама није предвидео). Потпуно је све изманеврисао. Економски процеси су измакли контроли. Пред тим трендом сви су били немоћни.

Човек је претворен у капиталистичко биће.

 

Социјализам, који се појавио на историјској сцени, настао је у таквом следу догађаја, који се никако не може назвати друштвеним развојем, макар не оним који је Маркс теоријеки претпоставио, није се суштински разликовао од капитализма. Постојале су неке разлике, али су оне биле површинске.

У дубини све је остало исто.

И као што се синдикализам појавио тек пошто је у потпуности сломљен раднички отпор, на исти начин је, претходно, настала и идеја о новом облику друштвено-економског уређења – социјализму. И један и други се јављају онда када је истински дух бунтовништва радника сасвим нестао, а они коначно били политички поражени и потпуно зависни од капиталистичког система. То је она иста матрица по који су се претходно појавиле и религија и филозофија, као сурогати нечега што је изворно постојало, али је временом било заувек изгубљено.

Религија је сурогат, замена за слом и(ли) губитак здраве (хармоничне) заједнице и целовитог живота њених чланова. На исти начин је настала и филозофија, као замена за осећај бесмисла, који се појавио током историје, када се једноставан и ведар живот, све већом поделом рада, претворио у суморно преживљавање.

У почетку, када је све било у реду, није постојала потреба да се трага за целовитошћу, нити за питањем о смислу живота. Исто тако, на почетку индустријске револуције, није било од животне важности да борба радника буде синдикална, нити да идеја социјализма буде водећа тема.

У једном тренутку, после дуготрајног и узалудног отпора, у ситуацији потпуне радничке немоћи, појављују се синдикати и спасоносна идеја социјализма, као институције од којих су радници очекивали да ће поправити њихов економски и друштвени положај, који они више нису били у стању да сами поправе.

У следу тих догађаја, створена је и левица, која се прогласила застуником радничких интереса. Левичари су били носиоци синдикалне активности и заговорници социјализма. Наметнули су се као вође и посредници у „борби радничке класе“ за испуњење њихових синдикалних захтева и изградњу социјалистичког друштва.  

Камат је приметио да левица (у целини) верује у производњу, као израз ефикасне рационалности и да у производњи види крунско решење. Она верује да производњу само треба усмерити ка људским циљевима.  

Међутим, та ефикасна рационалност није ништа друго него капитал.

У суштини, левичари су против капитализма, али не и против капитала, као односа у производњи (превиђајући да он не постоји само у процесу најамног рада, него и шире, одређујући друштвене односе у целини).

Пред дилемом, капитализам или социјализам, било је свеједно шта одабрати. То ничим није доводило у питање технички систем, који се налази у основи и капитализма и реалног социјализма, и својим прогресом производи и јача капитал и капиталистичку експлоатацију, без обзира да ли је је капиталиста  приватник или – као у социјализму – државна администрација.

Једини критеријум техничког успеха (ефикасности) нису рационална расподела и социјална правда, него економски раст која доноси профит (ствара добит).  

Сукоб социјализма са капитализмом није угрожавао капитал. У том смислу дилема, социјализам или капитализам, је лажна. Прави избор је прихватити постојећи технички систем или не, пригрлити технику или је одбацити. 

Социјализам и капитализам

Немогуће је усмерити технику у одређеном правцу или поставити било какву границу ширењу и расту техничког система (јачању друштвене моћи привилегованих појединаца и интересних група)

Као што се техника не може користити произвољно (на добар начин, него строго ефикасно), немогуће је технику својевољно ограничити у њеном расту (независно од захтева технике, одређивати ниво њене ефикасности).  

Као што ту нема лимита, нема ни границе људском срозавању у техничком ситему који прогресивно јача. Док се друштво развија, при чему оно само технички напредује на рачун људског елемента који се срозава, не важи она изрека да има границе испод које човек не може да иде. Та граница (само)понижења не постоји, а о томе сведоче нпр. Варлам Шаламов[4], Никита Сореску[5], или Витолд Гомбрович[6]

Жак Елил[7] је у свом епохалном делу „Техника“, указао на просту чињеницу да држава, па ни она социјалистичка, не може да мења техничка правила, да их користи по свом нахођењу. Може, али ће онда постати неефикасна. Уколико то ради првенствено из доктринарних разлога, биће неконкурентна и неизбежно доживети неуспех.

Зато је прелаз на социјалистичку планску привреду, тј. државну контролу економије, могао да произведе – у најбољем случају – само једну блажу варијанту државног капитализма, а не истински социјализам.

Прави социјализам подразумева стварно потискивање (одумирање) државе, а не само идеолошки исказ о томе. Он може да постоји једино изван друштва и државе, једино у малим аутономнима заједницама, које не живе у складу са захтевима технике и у ритму механичког рада, него у хармонији са  природом и ритмом годишњих доба, и међуљудским односима који нису засновани на тежњи ка моћи, него на братском принципу, на односима који искључују вољу за моћ, доминацију и власт као руководеће принципе.

Ако је одбацивање воље за моћ утопија, њено прогресивно јачање на крају ће нас све утопити, подавити не само оне који моћ одбацију, него све и њен носиоце – целокупан људски род. Све док постоји држава, чак и ако се назива социјалистичком, као што је био случај са реалним социјализмом, ништа се неће битно променити.

Наводно, има разлике.

Социјализам је државна политика у служби народа, а капитализам у служби приватног капитала.

Ово се односи на време реалног социјализма, када су социјалистичке државе биле независне од корпорација и међународних финансијских институција.

Међутим, једина разлика је у томе што у социјализму производњу води државна администрација, у интересу народа,  а у капитализму капиталисти у сопственом интересу, и што у социјализму резултати социјалистичке привреде иду у државне фондове, а у капитализму у џепове капиталиста.

Сва техничка правила и институције на истоветан начин постоје и раде у социјалистичкој држави, као и у капиталистичкој.

Социјалистичка држава, да би била ефикасна, била је принуђена да усвоји техничке принципе капитализма (посебно у условима када је капитализам био његова конкуренција). Због тога, услед нужности да употреби капиталистичка средства и методе, ради највеће могуће ефикасности, остаје отворено питање – да ли је државни социјализам омогућавао и истински социјалистичке друштвене односе?

Чак и када је – из доктринарних разлога –  успоставио неке друштвене односе, који су по свом карактеру били социјалистички (хумани), они су социјалистичку државу чинили мање ефикасном и неконкурентном у односу на капитализам.

Од социјализма се очекивало да у људима побуди осећање братства и да им свест о заједништву пружа задовољство у раду, јер привређују за опште добро (за своју заједницу, чији су нераскидиви део). Међутим и у реалном социјализму су постојале класне разлике, подела на политичку елиту и радни народ.

Социјалистичко руководство је било привилегована елита. И поред успешне пропаганде, чак и када је уживала популарност у народу, ова подела на елиту и ниже слојеве била је видљива у свим сферама. Те две групе људи су биле веома удаљене једна од друге. Владајућа, малобројна, планирала је и организовала, управља и контролисала; друга, многобројна, састојала се од пуких извршилаца, напосредних произвођача.

Природа техничког система је таква да она постоји не да широким народним масама олакша свакодневно преживљавање, него искључиво због тога да владајућој елити обезбеди моћ доминације (да би живела од туђег рада и омогућила себи да неометано ужива у својим привилегијама).

Техника тако делује. Она је темељ модерног комплекса моћи, па су у тим условима, у правом смислу, демократски (братски, егалитарни) односи немогући, јер је то онима који чине владајућу елиту неприхватљиво.

Чак и када се држава уреди социјалистички, она је и даље представља технички систем. У њој, упркос прокламованој једнакости, постоје класне разлике.  

Људи и у социјализму, као и у капитализму, једнако славе рад, ред, егикасност и брзину.

Социјална једнакост, у условима техничког система, је идеолошки мит и држава, са јачањем техничке ефикасности, не одумире, а пролетаријат се увећава уместо да нестане.

Реални социјализам је био технички, а не социјалистички систем.

С једне стране, то није био прави социјализам (био је делимичан, а не потпун,) а са друге, извесни социјалистички елементи у њему, не само формално присутни, кочили су његов технички развој, умањујући му ефикасност у односу на капитализам.

Истина, постојали су извесни елементи социјализма (неки хумани принципи су се поштовали), али су га истовремено и оптерећивали, чинили недовољно конкурентним на тржишту и економски рањивим.

Ландауер је указивао на то да социјализам не мора обавезно да настане, да ће се нужно појавити на историјској сцени, нити да се марксистичка формула – капитал-држава-пролетаријат-социјализам – мора обавезно остварити.

Оно што је касније настало из те идеолошке шеме, као државни социјализам, није имамо много везе са оним што би социјализам морао бити, јер је био резултат одређене државне политике (не и историјске нужности?), која је капиталу дала само једну другачију (спољашњу) форму, ослањајући се у суштини на све оно на чему је био утемељен и капитализам.

Иако је тврдио да долазак социјализма на историјску позорницу није нужан, Ландауер је указивао на једноставну чињеницу да социјализам увек може да дође, ако њега искрено желимо, уколико га сами створимо.

Он и треба да дође, али само као резулта наше слободне иницијативе, а не репресивне државне политике.

Реални социјализам, који је успостављен као државни пројект, противио се капитализму, али не и капиталу, па је тако суштински прихватио исту шему преживљавања, каква је већ постојала.

Левичари, упркос томе што су инсистирали на разлици, у суштини су се залагали за исте ствари.

У том смислу левица се толико искомпромитовала, да је овај појам данас у потпуности изгубио своје (првобитно) значење.

Левичари и десничари су се једнако залагали за систем у којем би други радили за њих. Извесне разлике су постојале и сводиле се на неке детаље везане за повољнији економски и социјални статус, коректније радне односе, социјалну сигурности, као и повољније образовне и здравствене услове, који су постојали на основу предности коју је реални социјализам давао заједничкој својини, на рачун (искључиво) приватне.

Социјализам је привлачан управо због тога што одбацује монопол приватне својине у корист заједничке, јер се идеолошки бори против буржоаског индивидуализма (који је пуки изолационизам јединке) у корист људског заједништва. Мада је у пракси реалног социјализма било одступања од тога, јер технички систем у свим варијантама подржава један исти дух – дух малограђанштине, који га је на крају и довео до коначног слома.

Упркос томе, човек није индивидуално биће, него је биће колектива. Он није рођен да живи сам и против свих, него само у заједници блиских људи. Једино такав начин живота има смисла и може човека да испуни. Све друго, утемељено на индивидуалној себичности и конкуренцији, може бити само испразно, бесмислено и суморно, преживљавање (онакво какво постоји у капитализму).

Друштвено власништво је заједнички елеменат свих теоријских нацрта социјализма. Уосталом и сам појам „социјализам“, настао је као резултат, пре свега, критике приватног власништва.

Парламентарна скупштине Већа Европе је Резолуцијом (ВЕ 1481/2006), од 25. јануара 2006. године, осудила злочине социјалистичких режима у веку, означавајући их као тоталитарне. У тој осуди се изричито спомињу „масовна кршења људских права“, „насиље које је укључивало  индивидуална и колективна погубљења, као и смрт у концентрационим логорима, изгладњивање, депортације, мучење, ропство, прислини рад и друге облике масовног психичког терора.“

То је учињено пре свега због њиховог напада на приватну својину и укидања њеног монополитичког положаја.

При том је капиталистичка Парламентарна скупштине Већа Европе, пресуђујући ово у своју корист (у интересу капитализма и монопола приватне својине), то исто је – „зачудо!“ – превидела у сопственим капиталистичким режимима.  

Политика се данас толико срозала да се свела на голи терор над свим оним што није у складу са њеним захтевима и јефтину пропаганду, као провидним изговором за огољено капиталистичко насиље.

Данас, после „слома комунизма“ и претварања готово свих социјалитичких система у капиталистичке, преостали социјалисти (декларисани „левичари“, који су прећутно склопили пак са Ђаволом ) све више прихватају циљеве других друштвених покрета, тако да борбу за социјализам („друштво социјалне правде“), замењују темама које намеће постојећи капиталистички режим, као што су заштита животне средине, права мањина, феминизам, родна равноправност, хомосексуализам…и тд. На тај начин отворено потврђују критички став својих опонената да, су „лево крило капитала“.

 

НАСТАВИЋЕ СЕ…

 

[1]   Роза Луксембург (пољ. Rozalia Luxenburg; Замошћ, 5. март 1871 – Берлин, 15. јануар    1919), теоретичар марксизма и демократског социјализма (Немачке, а касније Независне социјалдемократске партије Немачке).

Основач листа Црвена застава и један од оснивача „спартакистичке лиге“, марксистичке револуционарно-демократске групе. Била је истакнута личност у неуспешној берлинској револуцији, јануара 1919. Устанак који су водили она и Карл Либднехт, угушили су припадници „фрајкора“( десничарске паравојне формације) и недемобилисани припадници поражене монархистичке армије. Роза Луксембург и Карл Либкнехт, као и стотине револуционара су ухапшени, мучени и убијени. По њој је названа посебна револуционарна теорија марксизма и демократског социјализма – „луксембургизам“.

[2]   Жак Камат (рођен 1935, у Кану) француски теоретичар. Најпре марксиста. Почетком 1970-их, напушта марксизам. 

Указивао је на то је да је капитализам успео да обликује човечанство у свом интересу, и да је било каква „револуција“ немогућа; да је радничка класа само један начин на који се капитал испољава, и она се томе не може супротставити. Сматрао је да ће сваки будући револуционарни сукоб бити борба не између класа, него између човечанства и капитала, и да је капитал постао тоталитаран поредак моћи, који не оставља никога изван свог утицаја. Његов песимизам у погледу могућности избођења револуције, прати идеја да можемо „напустити свет“ и живети ближе природи и престати да својој деци правимо штету и деформишемо њихов природно здравији дух.

Његови ставови су утицали на анархо-примитивисте, који су развили неке Каматове тезе у часопису Fifth Estate, крајем седамдесетих и почетком осамдедетих година XX века . 

[3]   Густав Ландауер (07. април 1870. – 02. мај 1919.), Jедан од водећих теоретичара  анархизма у Немачкој крајем XIX и почетком XX века. Био је заговорник социјализма.

Густав Ландауер је био најважнији анархистички мислилац у Немачкој после Макса Штирнера.  Више је волео да се назива „анархистичким социјалистом“, да би се оградио од ширнеритског егоизма,  који је у то време био модеран у неким анархистичким круговима. Свом пријатељу Мартину Буберу (који је касније приредио његове текстове), је писао: „Анархизам је негативна страна онога што се позитивно зове социјализам“.

„Анархија је израз ослобођења човека од идола државе, цркве и капитала; социјализам је израз истинске њудске заједнице, истините зато што израста из индивидуалног духа.“  

Ландауер је био речити пророк стварне (истинске) заједнице.

Правио је разлику између заједнице (Gemeinschaft), која је  органски, заједнички живот и атомизованог, механичко и пролазно друштво (Geselschaft).

Његов најупечатљивији и најдубљи увид је признање да држава није само нешто што стоји изнад друштва, него да је она сила која прожима свакодневни живот: Држава је стање, одређени однос између људи; ми га уништавамо склапањем другачијих односа, другом врстом понашања.

Живимо у држави и наставићемо да да у њој живимо, док не створимо институције које стварају стварну заједницу људи.

Током немачке револуције, 1919. године, кратко време је био комесар просвете Баварске совјетске републике.

Ухапшен је мучен и убијен када су револуцију угушили припадници „фрајкора“ (десничарске паравојне формације) и недемобилисани припадници поражене монархистичке армије.

Ландауер је познат и по проучавању метафизике и религије, и преводима дела Вилијама Шекспира на немачки језик.

[4]   Варлам Шаламов (рус. Варла́м Ти́хонович Шала́мов, 1907 – 1982), руски прозни писац и песник.

Рођен 18. јуна 1907. године у Вологди, у породици свештеника Тихона Николајевича Шаламова. Мајка Надежда Александровна била је домаћица. Године 1914. пошао је у гимназију, коју је завршио после револуције. После тога одлази је у Москву и две године ради као кожар. Од 1926. до 1928. студирао је на Московском државном универзитету, а кога је је избачен због скривања порекла (навео је да је његов отац – инвалид, не наводећи да је свештеник).

У аутобиографском роману о детињству и младости „Четврта Вологда”, Шаламов је описао како су се развијала његова уверења, како је јачала његова жеља за правдом и одлучност да се за њу бори.

У затвору је провео више од 17 година. Први пут је ухапшен 1929. због учешћа у илегалној троцкистичкој групи. Осуђен је на три године логорског рада. Други пут је осуђен на пет година.

Казну је служио на Колими, радећи у рудницима, и неколико пута је завршавао у болници због тешких услова логорског живота и сурове сибирске климе. Због „антисовјетске пропаганде”, 1943. године осуђен је на двадесетогодишњу казну. Оно што је доживео и преживео у логорима описао је у збирци приповедака под називом Приче са Колиме.

Последње три године свог живота провео је у дому за стара лица у Тушину. Умро 17. јануара 1982. године и сахрањен је на гробљу Кунцево у Москви.

[5]   Никита Станеску (Nichita Stănescu, 1933 – 1983) , један од најзначајнијих и свакако најпознатији румунски песник XX века. Rођен је 31.јануара 1933. године у Плоштију. Ту завршава одновну и средњу школушколу. Потом, 1952.  Уписује се на Филолошки факултет Универзитета у Букурешту и завршава студије румунског језика и књижевности 1957. године. Три године касније, 1960. објавио је своју прву књигу Смисао љубави. Последњу песничку књигу за живот Чворови и знаци, објавио је 1982. године.

Радио је као уредник у значајним румунским књижевним часописима, три године узастопно за своје песничко умеће добио је награду Савеза румунских писаца. Добитник је и Хердерове награде за књижевност, 1985. године. Био је кандидат за Нобелову награду за књижевност.

Важи за једног од најплеменитијих европских пјесника. Посмртно је проглашен за члан Румунске Академије, а у његовом родном месту сваке године се одржава међународни фестивал поезије који носи његово име.

Умро је 11. децембра 1983.

 

[6] Витолд Гомбрович (пољ. Witold Marian Gombrowicz, 1904 – 1969) пољски писац и драматург.

Његов рад одликује дубока психолошка анализа.

Године 1937. објавио је први роман Фердидурке (Ferdydurke), у коме је приказао многе од његових уобичајних тема: проблеми младих и незрелости, креирање идентитета у интеракцији са другима, и на ироничан и критичан начин бавио се класним улогама у пољском друштву.

Пре тога је објавио Сећање на доба незрелости (Pamiętnik z okresu dojrzewania, 1933), касније; Трансатлантик (Trans-Atlantyk, 1953), Венчање (Ślub, 1953), роман под називом Порнографија (Pornografia, 1960), и чувене Дневнике, 1953-1969 (Dziennik 1957–1961, 1962).

Умро је пре него што му је додељена Нобелова награда за књижевност и награду, за 1969. годину, је добио резервни кандидат – Семјуел Бекет.

Сматра се једном од најважнијих личности пољске књижевности.

 

[7] Жак Елил (фр. Jacques Ellul, 1912-1994 ), социолог, теолог и правник, професор Римског права на Универзитету у Бордоу и аутор преко преко 40 књига и 800 ауторских чланака.

Његово најпознатије дело је „Техника – изазов века“( La technique ou l’enjeu du siècle). Књига у почетку није изазвала много пажње, али ситуација се нагло променила када се, 1964., на велико инсистирање Олдоса Хакслија (Алдоус Хуџлеy), појавила на енглеском говорном подручју, под називом The Technological Society. Убрзо је била препозната као незаобилазна референца у разматрању техничког феномена и истински социолошки класик. Њена главна теза, о аутономном карактеру и нужно ауторитарном и тоталитарном исходу сваке масивне техничке организације, наставља да изазива очекивања и савест свих технооптимиста, независно од њихове идеолошке оријентације.

Остала важнија дела: Пропаганда (1962), Политичка илузија (1965), Царство бесмисла: уметност и техничко друштво (1980), Анархија и хришћанство (1988), У шта верујем (1987), Понижена реч (1981), Присуство у модерном свету (1948), Етика слободе (I-II, 1973–74), итд.

За време Другог светског рата спасавао је Јевреје од нациста и учествовао у Покрету отпора, али је и бранио Французе „колаборационисте“ од левичарске хајке после рата. 

Слободан ум, себе је називао хришћанским анархистом.

Насловна фотографија – Густав Ландауер, непознати аутор

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *