facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: Плач некада – сузе претходних епоха

Ненад Ћурковић: Плач некада – сузе претходних епоха

„Смејем се кроз плач“

Франсоа Вијон

Теоретичари су сагласни у оцени да је XIX век био безосећајан и да је произвео далеко више несрећа и сиромаштва него било која претходна епоха. Притом је XIX век времена која су му претходила, идеолошки приказивао као далеко гора и тврдио да је у односу на њих  он позитиван помак, да (у том погледу) представаља напредак.

Не улазећи расправу да ли је то баш тако и колико је тврдња о прогресу истинита, несумњиво да је између XIX века и свих претходних векова, па и оних који ће уследити (XX и XXI век) постојала велика разлика у готово свим аспектима свакодневног живота.

Све је било другачије, тако да се и плач разликовао.

Плач XIX века био је плач једне посебне врсте, сасвим различит од овог данашњег и оног који му је претходио, а о којем нешто знамо на основу сачуваних (историјских) извора.

У средњем веку су снажна осећања и сузе биле уобичајена појава, истина  више у „приватним околностима“, а мање у функцији верског ритуала и профаних свечаности. Тада су сви плакали, и жене и мушкарци, и немоћни и моћни, и слуге и господари.

Карло Велики, краљ-ратник, на попришту крај Ронсвоа, плакао је над телом свог братанца који је погинуо у борби. Тресао се, грлио тело, губио свест и падао на леш, долазио к’ себи, чупао косу, цепао одећу и неумерено нарицао: „Не желим више да живим“.

Распоређена у круговима, то је посматрала његова војска, од 100.000 људи. Пратили су (посивелог лица) тај неутешни, бескрајни плач свог краља, тако да „није било ни једног који није грцао“, ганут Карловом „расплаканом тугом“.

Слично понашање је описано и у легенди о краљу Артуру, која говори и о ратницима који лију сузе, падају у несвест, и толико снажно и гласно тугују, да се чини као ће им то сасвим помутити свест, и како им због тога (дословно) живот „виси о концу“.

У раном средњем веку снажна осећања су била веома цењена, а испољавала су се спонтано и отворено. Нису се, као у модерној култури, прикривала. Тежило се једино њиховом оплемењивању, преобликовању у што лепшу представу. Тежило се плачу са стилом; да проливање суза буде поучно.  

Ружно плакати, убрајало се тада у велике мане. Бити неталентован за плакање сматрало се „грдном фалинком“. Срамота је било не знати „када треба“ заплакати, а „неспособним“ се сматрао сваки онај који није био у стању да рони сузе у „правом тренутку“. Овај недостатак је био  компромитујући и сведочио је нечијој бесрамности. Тада се, на пример, веровало да вештице никада не плачу (да не могу заплaкати) и то је био поуздан знак који их је разоткривао.

Без обзира на пол, способност за испољавање јаких емоција чинила је човека човеком.

Током XVI и XVII века, показивање осећања и даље је било снажно и јавно.

Извесне спољашње (физичке) манифестације унутрашњих (духовних) превирања средина није одобравала, али за сузе ово није важило. У то време великих напетости у јавном животу, плач и цмиздрање су били важан део политичке културе, тако да се често на политичким скуповима гласно плакало. Чули су се продорни  јауци и срцепарајуће јадиковке, што би ми данас сигурно посматрали са највећим могућим чуђењем и то је више личило на религиозни транс неког „духовног покрета“, него на политичка обраћања модерних политичара у вези актуелних и шкакљивих политичких тема.

Уколико су били жртве неке неподношљиве увреде, средњевековни ратници би раздражено јурцали около и плакали, љутито и мужевно цмиздрали, а онда излазили на бојно поље бесно урлајући, неустрашиво нападали непријатеља и често храбро гинули.  

Гестикулација је била помпезна, а узвици громогласни.

Јохан Хојзинга (Јесен средњег века) је овакво понашање  сматрао саставним делом оног што је назвао  „јаким бојама живота“, тај посебни осећај радости и туге који су „очигледно имали исти смисао као код деце“.

У таквој атмосфери до изражаја је долазила способности брзе и нагле промене расположење, тако да су сузе пратиле радост, а они расплакани би на крају запевали.

Сузе су тада биле опште добро. Ту није било никаквог изузетка. Плакало се без обзира на разлике у полу и друштвеном положају.

Људи су плакали „радо“ и када су „ронили сузе“ заборављали су на све друго.

У XVII веку такви сентиментални „изливи“ само су се појачали. У раном бароку, поезија је у суштини била интелектуална, али је „прогрес“ усмеравао ка „чистој осећајности“.

И у XVIII веку било је прихватљиво јавно плакти за време значајних свечаности, или током гласног читања неког до сентиментаних романа и у другим приликама, које су изазивале снажне емоције.

Како схватити то стално проливање суза ?

Очигледно да је реч о духу сасвим различитом од овог модерног. Његова природа је била сложенија од наше и он је био у стању да помири у себи крајње супротности. Погрешно би било закључити да су ти људи били „неозбиљни“, „детињасти“, „примитивни“ и „заосталији“ од нас савремених људи.

Они су се од нас разликовали (само) другачијим погледом на свет.

Ти „потоци суза“ нису били израз њихове тананости, префињеније осећајности него што је наша. Просто, линија која је одвајала  приватно и јавног била је повучена другачије него данас.

Када би неко био болестан, око кревета је увек било пуно  присутних.

Мадам Де Севиње описује сцену у којој је најобичнији бол у стомаку посматран као дивна представа, у току које су присутни, пробраним узвицима, упадљивим гестовима и оптимистичким изјавама бодрили болесника.

У то време од тога се није могло побећи, чак и ако је неко то желео.

Саможивост (повученост у себе, у сопствену приватност) у прединдустријском друштву није уважавана, а још мање је била прихватљива.

Модерна „приватност“ настала је нешто касније. До тада је „приватни живот“ сваког појединца био „јавна ствар“, заједнички проблем.  

На самом почетку модерног доба, цмиздрање је (делимично) било и „класно питање“. Тада се јавља једна врста „фине“ осећајности. Током гласног читања неког озбиљног романа, „пуштала се суза“, као потврда да присутни у публици „поседује праву племенитост духа“.

До битне промене је дошло у (најпре) поменутом XIX веку. У то доба, плач се приватизује и феминизира. Истина и раније је постојала разлика између мушких и женских суза.

Француска теоретичарка Елен Монсакр је проучавајући Илијаду открила разлику између таквог плача. Жене изражавају тугу, која је по свом карактеру пасивна. Лију „уплашене сузе“, пратећи Хектора у двобој са Ахилом, а мушкарци то раде активно, јер је њихова туга израз мушкости.

Жене су женствене, оне јадикују и лелечу.

Разлика између женског и мушког плача, од раног модерног доба, постаје све већа. Више се цене мушке сузе, Сматрају се озбиљнијим и самим тим вреднијим. Плач мушкараца је свечан. Они у току нпр. Неке позоришних представе, понекад овлаже очи сузама, док жене шмрцају и плачу због најобичнијих ситница, свакодневних тривијалности.

Мишкарци и жене се данас разликују и по „степену плача“.

Жене које плачу довеле се себе у ситуацију да их називају „глупим гускама“, а њихове сузе мушкарце најчешће доводе до беса.

XIX век је темељно променио смисао плача.  

Сузе су постале искључиво ствар приватности, па тако плач полако нестаје из јавног живота. Снажно испољавање афеката се повлачи пред једним новим, модерним  типом осећности – „сетном меланхолијом“.

Осећања мењају смер и од спољашње, приземне афектације, окрећу се  унутрашњем, узвишеном расположењу.

Екстровертност смењује интровертно понашање.

Људи се индивидуализују, изолују и осамљују, и од тада „лију сузе у тишини“ (Бајрон)  

Са развојем грађанског друштва, разлике се увећавају, па и оне између полова.

Мало по мало (прогресивно), плач постаје „женска ствар“. Од жене се очекује да плаче, а њеним сузама се обично не верује.

Жене плачу зато што су „женствене“. Сузе су поуздани знак љупкости и нежности, а те особине не пристају мушкарцима.

Мушкарци могу да плачу, али само изузетно, нпр. када изгубе неку блиску и драгу особу.

Модерно време од узораног грађанина захтева да буде до краја уздржан и способан да се подвргне строгој дисциплини. Он мора да покаже како има потпуну контролу над сопственим осећањима, што је једнако важно као што је била контрола сопственог сексуалног нагона у викторијанско доба, или банковног рачуна у свакој фази развоја капитализма.

У новом времену које је посвећено искључиво стицању профита, више нема места испољавању било каквих слабости, осим оне према новцу и власти.

Више не долази у обзир цмиздрити, бар не јавно.

XIX век је био бруталан и зато што је онемогућио слободно испољавање осећања и што је такве поступке сматрао неприхватљивим „испадима“, и презриво говорио о томе као о „јефтиној сентименталности“.

Овакав став одржао се све до данас.

Плач се сада доживљава као мање-више непријатан испад „женског света“ и размажене деце. „Женске сузе“ су чак и један од јаких аргумената против жена. Њихово „пословично цмиздрање и слињење“ узима се не као озбиљан доказ слабости, него њихове неодговорности, којој у садашњем систему више нема места.

Постало је правило да се лична осећања не показују јавно. Плач је данас знак неукуса. Он разоткрива нешто што се не сме знати.

Steve Cutts illustration

У предмодерној Европи, постојали су разрађени модели понашања, који су с успехом помагали људима да савладају све незаобилазне и значајне догађаје у својим животима – рођење, љубав, смрт …

Мађутим, данас су ти поступци одавно укинути. Одбацили смо њихове „круте ритуале“ да би смо наводно били„слободни“, али је нејасно у име чега смо смо се „ослободили“ и какву смо то слободу изборили?  

Када би наши преци могли да нас виде, сигурно да би нас доживели како безосећајне људе.

Најчудније у свему томе није што су они древни толико много плакали, него то што ми савремени више нисмо у стању да искрено заплачемо. 

                                          

 

                         

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.