facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: Рад и техника у грађанском друштву – други део

Ненад Ћурковић: Рад и техника у грађанском друштву – други део

„Када је рад присила, тада је живот робија.“

Максим Горки ( Максим Горький)

„Најопаснији облик детерминизма у модерном свету је технички феномен.“

Жак Елил (Jacques Ellul)

„Човек је онакав какво је друштво у којем се креће.“

Еурипид (Ευριπίδης)

 

Маркс је веровао не само у ослободилачки потенцијал технике, уколико се она буде “користила на добар начин”, него и да ће развој производних снага неминовно уништити капиталистичке производне односе и тако омогућити „слободан развој друштва“.

У техници је видео универзално средство за чишћење светске прљавштине, феномен који може да реши све друштвене проблеме и уведе нас у један напреднији (најнапреднији) друштвени систем – комунизам.

Није ни мало сумњао да ће то бити резултат техничког прогреса. Био је уверен да је ово пут којим треба ићи, правац који (неизбежно) води у друштво које ће – по свом карактеру – бити комунистичко.

Међутим, “оно што је Маркс представио као пројекат комунизма, остварио је капитал.”(Жак Камат).

„Овде имамо посла с феноменом који је слеп за будућност (…) произвољно поставити овај или онај циљ, предложити правац техници, значило би негирати технику и лишити је њеног карактера и њене снаге.” (Жак Елил)

Напредак технике, науке и технологије, омогућио је неслућени развој производних снага. Пролетаријат, као „револуционарна класа“, која је требало да одигра пресудну улогу у успостављању бескласних друштвених односа, била је у том процесу апсорбована (усисана) и припитомљена. Показало се да је она само апстрактна категорија, која постоји једино на нивоу теоријског модела.

Сви сукоби, од којих су највећи названи “револуцијама”, одвијали су се на терену капитала. Радило се о нешто другачијим условима његовог деловања.

Биле су то само преправке капитал односа, никада његово укидање.

Као и већина водећих мислилаца његовог времена, Маркс је у техници видео искључиво друштвено добро, које ће (када испољи све своје могућности) свима донети ослобођење, сигурност и обиље.

Тек је понеко, у то време, упозоравао на оне “ (…) проблеме који су се убрзо појавили и временом толико увећали да су изазвали свеопште отуђење, а свакодневни живот учинили готово неподношљивим”. (Теодор Рожак).

Тада су скоро сви превиђали, сада сасвим очигледну, везу између технике и тоталитарне контроле.

Техника, несумњиво, нема везе с побољшањем квалитета људског живота. Она служи искључиво за то да нас натера на послушност и успешно експлоатише. Притом је свеједно с којим циљем је примењујемо, да ли технику користимо на лош или добар начин. У оба случаја, резултат је исти. Увек радимо у њену корист, а на сопствену штету.

По Жаку Елилу,“начин употребе” је јединствен и није подложан произвољном избору. Не можемо искористити предности неке машине или организације, ако то не радимо на одговарајући начин (онако како ово треба чинити).

„Исправна примена технике“ је сâма њена употреба (примена на најуспешнији могући начин), и она је увек независна од побуда које нас покрећу да је користимо.

Свеједно је с којом намером се неко служи техником, јер – без обзира на различитост њихових мотива – то увек захтева исти поступак, a њенa употребa изазива истоветне последице, од којих је најважнија потврђивање надмоћене позиције технике у односу на човека, који је принуђен да се, у свим околностима њене успешне примене, подреди техничкој нужности (законима технике).

Ако тога нема, онда то није техника.

Да би се остварио највећи могући успех, свака „употребе технике“ подразумева исту процедуру, неопходност се она увек (ис)користи на истоветан начин.

Техника је „рационална методологија“, свеукупност систематски развијаних, разумних поступака, помоћу којих се – у свакој области људског деловања – остварује највећи успех.

У том смислу, техника има прогресивни карактер. Она себе унапређује и јача. Само себе, не и човека. Зато, у свим околностима и без обзира на (моралне) побуде онога који технику користи, добитник је (ефикасно употребљена) техника, а човек је увек на губитку.

Између осталог, због тога – и онда када је покренута из највишших, дубоко хуманих побуда – „револуција једе своју децу“. То је неминовно, јер технички систем ни на који начин не може да људе ослободи; он их увек подређује.

Техника је зато и измишљена, да подјарми.

Она поробљава све, па и поробљиваче, а ослобађа капитал.

У либерално-демократском друштву, само је капитал слободан. Сви други му робују.

То је људима постало јасно тек онда када се против тога више ништа није могло да предузме.

Све се своди на прагматично деловање. Реч је о пракси која доноси успех, не у етичком смислу, него у смислу сâмог успеха   

„Техника је употреба.“ (Жак Елил)

Рећи да је неко техничко средство лоше искоришћено, значи казати како није примењено на технички исправан начин, да би омогућило оно што треба да омогући.

Помоћу технике се не може изградити хумано друштво.

Сваки покушај да се техника искористи у циљу хуманизације друштвених односа, представља потпуни промашај. У том случају, техника више не би била техника.

Свака употреба технике (аутоматски) искључује морал.

Хуманисти имају само један избор, да се држе морала или да прихвате технику.Уколико се одлуче за технику, треба да забораве на морал. У том случају, више нема места религиозно-филозофском преиспитивању.

“Не постоји никаква разлика између технике и њене употребе. Појединац је суочен с искључивим избором: или да користи технику онако како она треба да буде коришћена, у складу с техничким правилима, или да је уопште не користи. Немогуће је користити технику другачије, осим у складу с техничким правилима.” (Жак Елил).  

Свака употреба технике је, истовремено, репродуковање технике и потврђивање њене доминације.

Техника нам даје само једну могућност – да је користимо. И ништа друго.

Једини избор пред којим се налазимо је да ли ћемо користити технику, или не. А када одлучимо да је применимо, не остаје нам могућност да правимо разлику између њене добре и лоше употребе.

Техника се може исправно (добро) употребити, уколико се употреби на само један једини – ефикасан начин.

„Добра употреба технике“ није етичка, него је (чисто) утилитарна категорија. Она у потпуности одговара оној политичкој крилатици Тенг Хсијао Пинга, са почетка кинеске економске револуције, да „није важно да ли је мачка црна или бела, битно је да лови мишеве“.

Према томе, нема разлике између технике и њене (успешне) примене.

Коначно, то нам у потпуности одговара, када као највише добро истакнемо тежњу ка моћи доминације.

Овакав циљ је, уосталом – опште место. Зато је техника и настала, и из тог разлога се развија (напредује).

Због таквог схватња „добре употребе технике“, људима не смета што техника делује “по сопственом аутоматизму”, с обзиром да једино на тај начин могу бити заиста успешни. Тада то чак и не примећују, јер не схватају како њу није немогуће другачије користити, одн. да она не може бити употребљена боље од тога.

Херберт Маркузе је један од ретких, који је (као и Жак Елил) јасно видео да проблем са техником није у начину њене употребе (доброј или лошој), него у употреби сâме технике, технике као такве.

”Постоји и једна привлачна идеја која наизглед може да реши све техничке проблеме, а то је идеја да није техника та која је погрешна, него начин на који је људи користе. Према томе, ако променимо начин њене употребе, више неће бити примедби на технику” (Жак Елил).

Међутим, ефикасност је једини могући начин коришћења технике, и то искључује сваку њену етички исправнију, хуманију употребу.

Зато, отпада све што је боље од тежње ка моћи доминације и жеље за таквим постигнућем (пуког утилитаризма).  

Међутим, за већину то јесте најбоље. Најважније им је да буду успешни.

Техничкој сили се може супротставити само већа техничка сила. Ефикасној употреби технике, она још ефикаснија.

Све друго је празна прича.

Готово сви људи су похлепни и желе моћ. Због тога је њихов однос према техници (генерално) – идолопоклонички. Он је такав зато што им техника пружа, пре свега, осећај надмоћи. Из тог разлога, у савременом грађанском друштву, она је неприкосновени табу.

Када људи, тежећи доминацији, пригрле технику (а везали су се за њу управо из тог разлога), уопште не примећују да су њихови поступци просто изнуђени (да имају само један могући смер).

Било каква скретања, свеједно у којем правцу (и из било каквих мотива), онда су искључена. Ако се некоме учини да је могуће и другачије, реч је о обичном привиду (самообмани).

Техника је та која режира, а људи су принуђени да играју улогу коју им она додељује. Да ли су тога свесни или нису – небитно је. Они морају да се тако понашају.

Увек, једни (захваљујући техници) имају моћ, а други се моћи подређују.

Помоћу технике, мањина доминира, а већина се покорава. Притом, су и једни и други зависници од технике.

Међутим, уколико се пође од погрешне претпоставке (широко раширене заблуде) да је човек тај који управља техником (што је била и Марксова  премиса), онда се начин коришћења технике не тумачи природом технике, него људским карактером.

У том случају се редово наглашава да техника није живо биће, па према томе њено деловање не може бити самостално. То је наводно немогуће техници, „која је нежива ствар“, него једино човеку, јер само он поседује вољу. Према томе, човек је тај који користи технику, по свом нахођењу.

Иза тога следи закључак како се човек, као субјект, мора да усмери ка “добру” а не “злу”, као и да се јачањем људске воље, техника може (и треба) да користи, као објект, на морално исправан начин. (Ернст Јингер, Дени Де Ружмон, Николај Берђајев …).

У суштини, овако представљен проблем са техником приказује се као етички, што је погрешно.

Техника сваког подређује себи. Она све, без разлике, чини зависницима од технике. И послодавце и најамну радну снагу; и властодршце и народ.

Присила је једини могући епилог њене употребе

Техника све подређује себи; она никога не ослобађа.

Зло технике не долази одатле што човек није на висини свог моралног задатка. Сва одговорност јесте на њему, али не због тога што технику не користи у циљу добра, на морално исправан начин, него зато што је уопште користи.

Они који захтевају да се употреба технике усмери у правцу добра, а не зла,  ”(…) хоће да кажу да техника треба да се окрене производњи лекова, а не бојних отрова, корисних извора енергије, а не атомске бомбе, путничких, а не војних авиона, итд.”(Жак Елил)

У складу са таквих схватањем, негативне последице употребе технике би се могле избећи, уколико човек буде бољи (савеснији и одговорнији).

На тај начин се проблем технике представља као етички, у крајњем, као религиозно-филозофски.

Полазећи од такве премисе, широко је прихваћено мишљење како напредак технике, науке и технологије, треба да прати морална изградња човека, његово самоусавршавање, “очовечење” (ово је готово опште место).

Међутим, све то је погрешно.

Дијего Ривера – Индустрија, мурал са јужног зида у Детроитском институту за уметност, 1932.-33. г.

Са прогресом технике, човек не напредује. Управо је обрнуто. Када техника напредује, човек прогресивно назадује (све је мање човечан, у сваком погледу), све је даље од слободе, а и сâм све више од ње бежи (јер не зна шта би с њом).

Зато не треба да чуди што многи неупућени, с изненађењем, примећују да са развојем технике, науке и технологије, човек – у људском смислу – „не напредује, него чак и назадује?!“.

Када озбиљни теоретичари тврде да човек управља техником, реч је о одлучном одбијању да признају њен стварни карактер. У заблуди су када тврде да деловање технике, науке и технологије може бити (и треба да буде) вођено пре свега етичким, а не искључиво техничким разлозима.

“Главна карактеристика технике је да не уважава моралне судове. Она је апсолутно аутономна од свега нетехничког и то елиминише из свог делокруга.” (Жак Елил)

Техника не препознаје разлику између моралне и неморалне употребе. На то је потпуно имуна. Њена неосетљивост на људске мотиве, створила је сасвим независну „техничку моралност”. Њу не дотичу наше моралне дилеме, нити на резултат њене употребе утиче то што смо заузели чврст етички став.

Употреба технике увек има исти смер и редовно делује у само једном правцу, потпуно независно од наших моралних обзира.

Када се у први план истакне људска (морална) одговорност, обавеза човека да циљ његове активности буде добро (а не зло), то онда подразумева да је људска воља аутономна, а не условљена (ограничена) сâмим постојањем техничког феномена и његових правила.

Међутим, техника не оставља човеку слободу избора, а када нема слободе, нема ни основног услова за постојање морала.  

Аутоматизам технике искључује могућност да човек самостално доноси одлуке у погледу правца њеног деловања. Техника се увек креће у смеру највеће могуће ефикасности (и редовно против људске аутономије).

Судар људске спонтаности (какав је морални избор) и технике, која има последњу реч, поразан је за спонтане активности.

Човекови поступци су увек последица (а никада узрок) успешног  коришћења модерне технике.

Техничкој ефикасности, смета сложеност људских мотива.

Успех ће изостати уколико примену технике ометамо било каквим моралним разлозима.

Немогуће је бити дубоко моралан и максимално ефикасан.

Одлука се увек мора донети с обзиром на то да се помоћу технике оствари највећа могућа ефикасност.

А то није избор.

Одлука може бити само у корист технике и зато је решење у потпуности наметнуто. Оно има присилни карактер.

Техника је изнуда.

Зато није чудно што је у техничким условима модерног индустријског друштва, у једном тренутку питање самоубиства (егзистенцијализам) постало једини реални морално-филозофски проблем (једини стварни избор) и једина могућност (једина слобода) која је човеку (практично) преостала.

У односу на морал, техника је потпуно аутономна.

Идеја да је циљ коришћења технике „добробит свих људи“, техници је потпуно страна.

Техника нема никакав виши циљ, па ни тај.

Ту нема ни сврхе, ни плана који (осим ефикасности) треба додатно реализовати, а најмање је тај циљ добробит човека (његово „очовечење“), а сврха њеног деловања побољшање квалитета људског живота.

Техника нема других циљева, осим оног баналног, да буде употребљена. И све док је тако, она је доминатна и ствари се одвијају на тај начин, као да она има своју вољу. Зато се каже да „техника делује по сопстевном аутоматизму“ и говори о „техничкој нужности“.

Човеку остаје само једна могућност, да прати тај корак, или одустане (што се показује да је, у техничком друштву, практично немогуће)

Ми (више) не управљамо кретањем друштва, јер се у погледу друштвеног напретка, свако модерно друштво (одавно) креће само у једном (и једино могућем) правцу, оном који одређује техника. Не у правцу комунизма, како је погрешно мислио Маркс, него у правцу потпуне доминације технике над (целокупним) људским родом.

Употреба и развој технике не води у бескласно (праведно) друштво, него у све развијенији (и суровији) капитализам, у још веће ропство (све компликованије преживљавање и безобзирније – неправедно – присвајање туђег рада).

Техника успоставља правила игре и сви корисници технике принуђени су да их поштују. Њен циљ није добробит људи. Техника такву идеју потпуно искључује.

Револуција је резултат деловања буржоаског духа, који се обрачунава сам са собом.

Због тога и капитализам, и социјализам, стварају исту врсту људи – малограђане.

Техничкој моћи се може супротставити само већа техничка моћ.

Све друго је неделотворно.

Сваки пут када употреби технику, савремени човек се потврђује као техничко (пасивно), аутоматизовано (несамостално) и механичко (неорганско) биће. Са сваким таквим поступком, само репродукује и јача технику, а све више се одриче сопствене људскости (пре свега, личне иницијативе).

На тај начин у потпуности одустаје од слободе и одриче се улоге субјекта.

Подређујући се објективној (техничкој) нужности, себе доводи у позицију објекта (техничког средстава), роба технике.

Напредак технике, науке и технологије омогућио је невероватно брз развитак „производних снага“. „Радничка класа“, која је у Марксовој визији будућности, требало да у одређеном тренутку одигра своју историјску улогу, преузме ствари у своје руке и револуцијом (у име свих других класа) доврши историјски процес развоја друштва, била је усисана (прогутана) од стране капитала, припитомљена и натерана да бесмислени рад заувек буде смисао њеног живота, одн. основни услов мукотрпног преживљавања.

Нељудски (индустриски) рад, Маркс је представио као услов човекове највеће људскости?!

Историјски развој није обележило деловање радничке класе (апстрактне теоријске категорије), него капитала (реалне историјске силе).

Оно што је требало да оствари „радничка класа“, остварио је капитал.

Оног тренутка када је прерастао могућности људске контроле, капитал се одметнуо. Побегао је и осамосталио се. Људи више нису били у стању да га обуздају и он је у свом кретању, одавно неосетљив на било каква (природна) ограничења.

Таква је, заправо, позиција технике у односу на човека. Уосталом, капитал је однос између људи, однос експлоатације одређен техником (као најефикаснијим обликом организације најамног рада).

Од тада су се сви друштвени сукоби, од којих су они највећи називани револуцијама, одвијали на терену капитала и у суштини сводили на борбу за повољније услове преживљавања, веће плате, извесне повластице, боље услове рада, праведнију расподелу и слично, што је понекад изгледало као победа у унапред изгубљеном рату.

Због тога, све што су радници у тој борби постигли било је безначајно, уколико су заиста желели систем суштински различит од капиталистичког.

Међутим, они то нису хтели. Нису чезнули за сасвим другачијим системом, него само повољнијом позицијом у овом, постојећем.

Зато се нису усрећили својом „борбом за праведније друштво“ („друштво социјалне правде“). После сваке њихове победе, убрзо би се показало да све то што су остварили није значило ништа (присвајање њиховог рада било је непромењива чињеница).  

Капитал је глатко измакао људској контроли и остварио пуну аутономију. Стекао је независност и сада смо изложени деспотизму капитала, који је од почетка био деструктиван и биће такав све док буде постојао. И све ће бити деструктивнији, јер капитализам „свакога дана, у сваком погледу, све више напредује“(Емил Куе).

То је оно што називамо прогресом и модернизацијом.  

Доминатна позиција капитала очувала је класну структуру друштва и обезбедила услове за даље постојање свих познатих друштвених сукоба.

Заправо, једине праве револуције су биле револуције капитала. Њих је увек изводила “бужоазија”, тј. малограђани.

Буржујски дух је увек водио рат сам са собом, чиме је победа капитализма (капитал односа)  била загарантована. Он је победио и у социјализму. (реалном социјализму, који се тенденциозно назива „комунизмом“).

Социјализам је само један („напреднији“) облик грађанског друштва.

Биле су то скоковите промене, у континуираном напредовању технике.

Са сваком револуцијом, “радничка класа” (одн. најамна радна снага, који живи од плате до плате) је била све поробљенија техником, без обзира и на нешто праведнију расподелу у (реалном) социјализму.

На почетку се веровало да ће друштво захваљујући техници постати складно, а људи живети у готово идеалној друштвеној равнотежи, срећни и без већих проблема. Изгледало је како ће им техника и њен развој, омогућити да се препусте спокојном животу производње и потрошње.

У таквом буржујски схваћеном моделу живота, комфор је масовно био прихваћен као највиша (и водећа) вредност.

 Показало се да су радници тежили само богатијем а не суштински другачијем начину живота, да су са буржоазијом делили исте (потрошачке) амбиције и очекивања.

По Маркузеу, „неомарксисти“, техника сâма по себи ствара истоветне социјалне последице, независно од друштвеног облика у чијем интересу се организује и користи. Овакав његов став се може оценити као немарксистички, јер је за Маркса технологија увек била „неутрални фактор“, који се прилагођава облику друштвене организације и преузима њен карактер.

У том смислу, с обзиром којем класном интересу служи, у каквом циљу се користи, техника – по Марксу – може бити експлоататорска (као у капитализму) или хуманистичка (у комунизму).

Маркузе, не уочава ову разлику и изједначава либерализам и марксизам (два, наизглед, антагонистичка система), с обзиром да су уједињени у општем тренду техничког прогреса.

У оба случаја, ради се о тоталној мобилизацији свих, у сврху задовољења нељудских потреба за потпуном аутоматизацијом.

Маркузе ,тврди да „паклена машина“ (техника, наука и технологија) делује једнако неповољно на све, независно од иделогије.

Упркос различитости мотива, исто средство води истом циљу.

Избор средства јасно говори о природи циља. На крају, нема разлике, с обзиром на једнако прогресистичке амбиције и очекивања, јер је једина могућа упореба технике, она ефикасна (успешна).

Промените само власт, остаће систем. Промените систем, остаће потсистем.

Потсистем је технички систем. Он је непромењив.

То је тајна овог нашег модерног (грађанског) света.

То је довољан разлог за постојањег песимизма, упркос томе што многе ствари, које постоје на спољашњем нивоу стварности, буде наду и дају повод за један површни оптимизам.

Проблем са којим се суочавамо је далеко тежи, него што на први поглед изгледа.

Међутим, то је тако.

Нећемо се (како мисле и они преостали некорумпирани левичари) ослободити добром употребом технике, него ћемо остати заробљници њеним даљим коришћењем, без обзира на искреност наших мотива.

За употребу технике је сигурно најпримеренија пословица да „је пут до пакла поплочан најбољим намерама“.

Човек је дефинитивно постао њен роб, погрешно верујући (гајећи илузију) да ће га техника ослободити.

У тим условима, никаква суштинска промена није могућа, нити повратак на неко претходно стање ствари.

Сваки такав покушај је осуђен на неуспех.

Једину корист од тога имала би техника.

Технички систем је отишао предалеко и сада путујемо с њим у недођију, мењајући владе и безуспешно покушавајући да смислимо начин како да променимо систем, несвесни да потсистем није „неутралан“, него доминантан, владајући фактор, диктаторски и непоправљиво, деструктиван (јер је сâм по себи такав) и да нас (све заједно) суверено води у само једном, једино могућем смеру.

Нема врдања.

У условима постојања модерног техничког система, таква могућност, шанса за било какав преокрет (промену „на боље“), више не постоји.

Незадрживо напредујемо ка „пропасти запада“.

Једино што нам преостаје да храбро изгинемо, а они који некако и преживе, да на поправном испиту не направе ову исту грешку.

Треба се озбиљно припремити за то.

Насловна – портрет Карла Маркса, рад уметника Б. Н. 

About The Author

Related posts

1 Comment

  1. Marko

    У либерално-демократском друштву, само је капитал слободан. Сви други му робују.
    То је људима постало јасно тек онда када се против тога више ништа није могло да предузме.

    Odlican tekst. Medjutim, Mi smo sada potpuno zavisni od tehnike. Ne smao to, svaki korak „tazvoja“ covecanstva cinio nas je sve zavisnijim. Ovo je samo sublimacija niza koraka. Zmislimo kolikoje jedan veliki grad zavisan od transporta. Sa nedostatkom transportne tehnike brzo bi doslo do gladi. Posto ne zelimo da umremo, mi smo za tehniku. To je takva igra.

    Vase reci su potpuo ispravme medjutim tekst nema smisla jer se unaprd odricete otpora i pokusaja da odgovorite na pitanje :Sta nam je ciniti?“. Kao da ste rekli da je covek smrtan. „Moderni covek“ vis ei ne razmislja u kategorijama koje iznosite, on vise nista nije u stanju. Vantehnicki svet za njega je nezamisliv,

    Tehnika je tempirana bomba. kako d aje demontiramo? Kako bi izgledao nacin razmisljanja koji vodi u siprotnom smeru?
    Mislim da bi o tome mogli nesto da nam napisete.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.