facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: Униформни карактер мултикултурализма (први део)

Ненад Ћурковић: Униформни карактер мултикултурализма (први део)

“Нови слоган ‘мултикултурализам’ испод семантичке маске либералног плурализма просто скрива облик етничког културалног чишћења. Значење ‘мултикултурализма’ је одвајање једне културе од друге, како би се избегле све могуће транскултурне синергије као што су присност или комуникативност.”

Хаким Беј (Peter Lamborn Wilson), 1987.

Мултикултурализам (културна разноврсност и културни плурализам) је деведесетих година XX века постао доминантна политичка тема.

Одједном су сви на Западу постали мултикултуралисти.  

Одбачене су радикална критика и утопистистичка нада, и уместо њих величана је „разноврсност“.

Плурализам је постао искључиви критеријум вредновања политичког мишљења. Он је укинуо диференцирање и захтевао да се без разлике све прихвати и сви једнако уважавају.

Мултикултурализам је идеологија новог – наводно – неидеолошког доба, знак за препознавање опортунистички опредељених интелектуалаца,.

Проблем није у сâмом културном плурализаму. Разноврсност и различитост нису погрешне и неприхватљиве идеје. Напротив, оне су драгоцене и пожељне. У нашем свету су најпривлачније управо разноврсност и различитост, а не униформност; слобода плурализма, а не догматска ригидност тоталитаризма.

У чему је онда проблем са мултикултурализмом?

Проблем је у његовом култу. Није у томе што се разноврсности и различитости даје предност над истоветним, него у мултикултурализму као фетишу, јер фетишизација омогућава обликовање лажне слике стварности.

Поред тога, термин „мулти“ подржава капиталистички квантитативни критеријум вредновања и западни начин размишљања, по којем је најбоље да постоји што више различитих ствари, а на тржишту понуда најразноврсније робе.

Шта се, заправо, под појмом мултикултурализма подразумева?

Мултикултурализам је, као неприкосновени политички адут, добио нови смисао и садржај.

Он није био захтев за новом политичком визијом нових људи, који би нас успешно увели у нови (XXI) век, него само услов да се у постојећем политичком оквиру чује што више („различитих“) гласова.

Протекло време нас је у то уверило.

Мултикултурализам није покретала нека нова визија, него само настојање да се сачува она стара (капитализам) и сви у њу укључе, сви потенцијално радикални и субверзивни елементи, посебно они на левици.

Тако се политички живот претворио у једну бескрајну причу, уљудно и безалено – политички коректно – таласање, које допушта да ствари заувек остану непромењене.

У мултикултуралистичким расправама често се појављују изрази као што су „укључивост“, „укљученост“ (инклузивност), које указују на конформизам.

Са мултукултурализмом су се појавили и многи програми укључивања.

На удару се најпре нашло школство.

Уведено је „инклузивно образовање“ и просветни ниво је прилагођен могућностима најмање способних ученика. Снижен је до најмањег заједничког садржаоца.

Појам културе се историјски мењао, тако да се од првобитног, који се односио на култивисање личности и интелектуално сазревање васпитањем, па преко оног немачког појама Kultur, који се садржински обухватао „више вредности“ и „просвећивање друштва“, преко научне дефиниције културе, чији је садржај укључивао знање, веровање, уметност, законе, морал, обичаје и све особине које одликују човека као члана одређеног друштва, дошло до данашњег „антрополошког схватања“ културе, које је културу свело на описну категорију, тако да се тај епитет могао да припише свакој нацији, и свим примитивним народима.

Класична дефиниција културе била је у једном тренутку неприхватљива и конзервативцима и левичарима. Првима је била превише либерална, а другима елитистичка.

Једино што се одржало у овим променама схватања културе, до антроплошког тумачења њеног смисла, је идеја о хијерахијском поретку. Тек са антрополошким одређењем њеног појма, нестала је и идеја о хијерархијскоj класификацији култура. Она је на крају одбачена као реакционарна, а највећи допринос томе заједнички су дали: либерали, левичари, социолози, психолози и антрополози …

Антрополошки појам културе био је привлачан због свог либералног и егалитарног карактера. Сада је у први план истакнута идеја о релативности култура, чиме је антрополошки појам културе у потпуности потиснуо претходна схватања, тако да се култура више није повезивала са култивисањем и разумом, него се односила на било који скуп активности.

Истина, било је отпора настојању да се она дефинише на тај начин, да би се сачувала као сфера образовања, личног усавршавања и уметности, али већ почетком XX века дошло је поравнавања, изједначавања свих култура, при чему је античка култура постала само једна међу многим културама.

Укинуто је и разликовање између културе и цивилизације, јер је преовладао став да су разлике између људи културне, а не биолошке. Тако су све културе могле да постану део глобалне (западне) техничке цивилизације, а биолошке разлике нису биле препрека да сви живе у капитализму.

Ново схватање културе искључивало је њихово упоређивање и вредновање. Све су биле једнаке, једнако вредне. Нису се могле поредити, анализирати и оцењивати.

Култура је постала пука чињеница, само ознака за одређени начин живота.

Када се култура тако дефинише, тада не само што сваки народ може да има своју културу, него је може имати и свака друштвена група и подгрупа.

Ствар је ескалирала у тој мери да се на крају појам културе више није ограничавао на скуп активности који чине начин живота неког народа (или племена), него се односила чак само на неку одређену активност било које групе људи, тако да се на тај начин дошло до појма групне културе или поткултуре.

Све је постало култура.

Култура је од тада могла да представља било шта. Свака друштвена скупина, ма колико маргинална и малобројна могла се посматрати као одређена култура. Сви носиоци специфичних облика понашања: наркомани, навијачи, бајкери, родно различити… итд., данас образују и представљају једну посебну и засебну културу.

Овакав, више него растегљив, појам културе подрио је предрасуде о етноцентризму. У том погледу био је користан, али мултикултурализам –  тако дефинисан – онемогућава да се схвати у којој мери је овакво виђење културе вулгарно.

Садашње до краја субјективизовано схватање, оставља могућност да култура буде оно што било која група истраживача пожели. Оно омогућава да се као посебан културни образац означи било који облик екстремног и девијантног понашања, чак и напроблематичнији начини живота.

Ако више нема критеријума на основу којих се може дефинисати јединствена култура, како је могуће разумети однос између две или више култура и  како онда проникнути у смисао мултикултурализма?

Не може се оспоравати да у друштву постоје културне разлике, али скретањем пажње на њих, наглашавањем зачаја мултикултуралности, замагљује се оно далеко битније, што је заправо најважније, социјално и економско стање друштва у целини. То јасно показује у којој мери је културна разноврсност, која у друштву постоји, површна и неважна, и колико је она само једна идеолошко-пропагандна шарена лажа, којом се прикрива оно што је заиста битно.

Указујући да пол, раса, род, сексуалност и други чиниоци, укорењени у нашим идентитетима, чине друштва „мултикултуралним“, „мутикултуралисти“ уочавају једино културу и редовно превиђају економске услове. Али, немогуће је разумети неку културу ако се не узме у обзир економско стање друштва. Ниједна култура не може да постоји независно од рада и производње, од начина на који се ствара друштвено богатство.

Ако се императив економије искључи, онда би се могла „прогутати“ та прича о „културној различитости“ и „културној разноврсности“. Али то је немогуће, јер све ове „различите погледе на свет и активности“ повезује једна иста „економска инфраструктура“.

Која је разлика између различитих култура и колико је она пресудна, ако су (економском принудом) сви, упркос културним разликама, принуђени да учествују у истоветним економским активностима?

Културни плурализам, на основу којих различите културе наводно могу слободно да развијају своје посебне (и независне) идентитете, представља илузију у ситуацији када не постоји и економски плурализам.

Капитализам чини економски оквир мултикултуралних друштва и свуда је присутан као непромењива величина. Данас једино он постоји. Ни његови критичари, чак и они најрадикалнији, не могу да замисле другачији економски систем. Сви су се помирили са тим да је он сада ту, како би овде остао заувек и да се никада више ништа неће променити. Зато су фокусирани само на то да, без обзира на културе којима припадају, у њему што успешније преживљавају.  

Та чињеница, посредно, открива прави смисао мултикултурализма и стварног домета представника различитих култура.

Плурализмом се, у ствари, подрива политички радикализам.

Мултикултурализам – жалосно – представља највећи домет нашег времена, оно највише што ова епоха може да понуди.

Пошто нико није у стању да замисли другачији економски пројект, сви без разлике пристају на постојеће капиталистичке односе. Културне разлике нису резултат другачитих политичких ставова и различитих економских визија, нити је то циљ оних који се залажу за уважавање различитих култура и идентитета.

Данас се говори само о толеранцији према културним разликама, а нико више не помиње класну солидарност.

Утопизам је одбачен у корист малограђанског реализма.

Зато данас више нема критеријума на основу којих се може дефинисати јединствена култура. Ако се она не може утврдити, како је могуће разумети однос између две или више култура и  како онда проникнути у смисао мултикултурализма?

Представнике различитих културних модела, компромитује истоветност њихових ставова о раду, пословном успеху и друштвеном положају, исте (конформистичке) амбиције и очекивања, и међусобно надметање и такмичење на конкурентском тржишту.

Економска и политичка униформност јасно указује на то да је мултикултуралност у суштини само један мит.

Овај мит сведочи о смрт утопије. Од сада ћемо се социјализма само радо сећати. Будућност ће изгледати исто као и садашњост.

Више се не постављају озбиљна питања. „То се сада не исплати“.

Да не би говорили о последицама економске глобализације, говоримо о проблему глобалног загревања.

Пажња се скреће са стварних на измишљене проблеме.  

Нико не указује на оне економске (незапосленост, минималне зараде, тоталну деструкцију привреде…), нити на политичке (монополизам, корупцију, криминал, пљачку, медијски терор …), чему су, мање-више, сви изложени. То је сада опасан терен, и зато се безбедно разглаба о мултикултуаралности, праву на различитост, о хегемонији, доминацији, позитивној дискриминацији ... што у први план гура проблеме културно различитих: хомосексуалаца, лезбејки, жена, Рома и избеглица … и њихове захтеве за уважавањем.

Ове теме се и код нас приказују као „горуће“, као да су далеко важније од масовне незапослености, галопирајуће социјалне беде, изложености целокупног народа режимском терору, медијском, рекеташком, психичком и физичком насиљу у друштву, које је – за разлику од оног пренаглашеног насиља у породици – дозвољено и које се не види као проблем, иако се свакодневно увећава.

 

Наставиће се…

 

Насловна – Роберт Данијелс, Мултикултура

About The Author

Related posts

1 Comment

  1. Вилогорски

    Упрошћавањем наслова долазим до јаснијег значења абивалентности истог
    Ја чланак разумем као анализу теме:
    – Једнообразно прожимање више култура, да ли је такав процес могућ?
    Зашто таква дилема? Па једноставно мале и слабе културе се плаше асимилације од стране великих јер историја сведочи да мали народи временом се утопе у велике и нестају са историске сцене,
    Са друге стране великима је тесно и њима треба простор за проширење и глобализацију својих махом либералних идеја. И ту има неких непорецивих чињеница.
    Данашњи културни образац у нас се означава екстреемним обликом девијантног понашања индивидуе под маском неспутане слободе појавности. Кршећи вековне принципе части, морала, страха од греха. Одбацивши све цивилизациске норме које смо као народ стицали вековима и које су нас красиле међу народима.
    Па и наш некадашњи самоупрвни социјализам, као оргинални културни образац, је итекако водио рачина о радном човеки и његовој породици.
    У то време када се одрастало уз неизбежни ТВ, знао се ред. Пре дневника, цртаћи за дечицу. Паја Мики, Шиља, Попај,Олива,Калимаро. Псле тога шољу млека па у кревет. Е одрасли остају да гледају дневник сазнају о нашим успесима у пребацивању норми и фабрикама, расту производње, и Титовим подухватима у светској политици.
    Тако до 22 часа па и одрасли у кревет, да се ради на популационој политици.
    И сутра зором руменом наш одморни, ведри и весели, трудбеник хита у нове радне победе.
    Е ко данас смисли бољу културно, идеолошко-политичку платформу нека влада до краја макар мог живота.

    .

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.