facebook

Пруски модел

Пруски модел

 

 

У политичкој теорији, када се ствар очисти од финеса, сматра се да постоје само два типа државе (не и државног уређења!): држава као „ноћни чувар“, која стоји само у позадини самоорганизованог друштва и представља само корективни фактор и држава као касарна, односно држава која све, од привреде, до културне политике, чврсто држи у својим рукама. Први тип се везује за Велику Британију, друга за Прусију, а корен саме поделе потиче из антике, чији су полиси били организовани или као Атина, или као Спарта. Да се не би, у старту, поставило питање ком типу припада савремена српска држава, важно је рећи да је ова подела направљена уз обавезну претпоставку да нека држава уопште има суверенитет, односно да она творевина која није суверена, није држава, већ „објект за субјект“, што ће рећи да је предмет господарења од стране неке друге државе па се, у смислу политичке поделе, не рачуна ни у шта.

Либерална, дакле, држава атинског, или британског типа јесте творевина која подразумева дисперзивност институција и релативно невидљиву и начелно правичну државну репресију, са чим се, свакако, не би сложили Сократ и Сноуден, а богами ни Орвел. Ипак, истина је да тај тип државе, начелно бар, није репресиван, односно да није репресиван сам по себи, већ да такав постаје тек кад

Карикатура из 1910/1911.
                             Пруска школа

се под упитник ставе базичне претпоставке тог друштва. У Атини и Британији су две ствари увек биле неупитне: скривена аристократска природа владавине и интересна – дефинисање друштвених односа.
Пруска држава, или Спарта, односно држава касарнског типа, подразумева да је друштво интегрално и да сви његови слојеви имају исти интерес: трајно сузбијање спољног непријатеља. Такве државе су, по правилу, релативно слепе за еконосмко-привредни напредак, ако иде на штету суверенитета, који се доживљава као највиша вредност. Чак се и Фридрих Пруски, на својим документима, потписивао као „Фридрих, у служби пруске круне“, што ће рећи да је и себе видео само као слугу државе. Тај исти дух је имао и Леонидас, али никада Перикле, или Черчил. Чувена је реченица Виљема Пруског „Слушати, а не мислити“, што би до беса довело сваког либерала али, у основи, та мисао значи управо ограничење бескрајне дебате у либералним друштвима, дебате која паралише свако делање. Уосталом, упркос демократским расположењима која су нас дебело захватила и која претпостављају да свако има право да мисли, очигледно је да то баш свако и не уме.

Срби су, бар се мени тако чини, демократичан народ, само што то никако не треба бркати са демокrатијом, као обликом друштвеног уређења. Дебата је слободна код нас и то до те мере да смо вазда њоме забављени; чак и деца имају право да рекну своје и да нас наруже на пасја кола, што је нама, некако, и мило: показују своју личност. Наши стари, међутим, нису имали слуха за друштвену недисциплину и за неодговорност, а поготову не за концепт продуженог детињства до позних тридесетих и за изврдавање обавеза. Наши стари можда нису знали шта значи израз „сувереност“, али су слободу и независност чували и држали их изнад свих личних расположења и потреба. Оног тренутка кад смо се одрекли суверености, либерална држава је постала ултимативна. Од кад пишемо и памтимо, организација нашег друштва, па и наше нације, била је буквално касарнског типа. Свака породична задруга је била мала касарна, а сваки појединац је био потпуно подређен заједници. Индивидуална расположења и дејства су била веома ограничена, таман као и приватност, док је егоизам био непознат. Чак и у периодима кад нисмо имали државу и кад смо били под окупацијом, овај тип друштва није напуштан и баш то је омогућавало да, чим се укаже прилика, обновимо државност. Чак и Срби у Угарској су, после сеоба, наставили да живе по старој матрици, која им је омогућавала да, кроз војну службу, чувају аутономију унутар туђе државе. Млади данас по Србији и не знају: пре само тридесетак година, велика је срамота била не служити војску. На селу је неслужење војске битно смањивало шансу за женидбу. У време моје младости, још је било живих Солунаца и ми, тада млади, слушали смо њихове приче са такозваним „српским трећим крајником“, односно отворених уста. Кога, заиста, занима да слуша приче тајкуна и бизнисмена о томе како се прави лова? Гусле певају о крви и слободи, сплавови и дискотеке су банални хроничари баналне епохе.

Важно је ово: државу као касарну треба разликовати од државе као полицијске станице. Прва означава природну, свима разумљиву организацију друштва, засновану на постојању ауторитета, друга је слика страховладе, засноване на голој моћи. Ми живимо у време у коме и најсиромашнији старац на селу ужива већи ауторитет од министра, а полицијски службеник средњег ранга има већу моћ него Живојин Мишић, у јеку битке на Колубари. Наравно, очекивати да режим у Србији влада ауторитетом и личним примером, једнако је очекивању да је Памела Андерсон невина. Режим се ослонио на голу моћ и врло скоро ће се то осетити,чим опадне уверљивост медија, а она је у пуном паду. Фридрих Пруски каже следеће: „Држава је свакако организација за пљачкање станвништва. Питање је само да ли ће пљачка бити организована ради моћи државе (то је касарнски тип), или ће држава организовати моћ ради пљачке (либерална држава)“. Данашња српска држава припада другом типу и показала је да је са оваквим државним организмом сигурна само пропаст. Крајња консеквенца овакве државе јесте пљачка становништва и то „на нулу“, односно одузимање и приватне, и личне својине грађана, било преко хипотека, или за дуг према енергетским и комуналним предузећима. Како уништена привреда и осиромашено становништво више неће моћи да плаћају порезе, цех ће, на крају, платити управо онај слој који је инструмент пљачке: јавни службеници и то зато што неће имати одакле да добијају плате. Ипак, бацање погледа у такву даљину није својствено јавном службенику, који је селектиран као медиокритет и који даље од своје гузице нит` види, нит` се то од њега очекује. Укидање пензија се подразумева, али поступно, да се Власи не сете.

Краљ Милан ОбреновићТу је, када се о типовима државе ради, чворно следеће питање: каква се селекција спроводи у погледу људског материјала и какав је тип институција? Док држава касарнског типа, по природи својој (а таква је код нас била држава Милана Обреновића), производи високу просечност у управном слоју и релативно стабилне и одговорне институције, либерална држава награђује подмићеника и медиокритета.Институције, а то данас свако може да сведочи, састављене од оваквог људског материјала, горе су него у Турака. Пита не може баш од свега да се направи. Разлика је и у овоме: држава као касарна има далеко већу отпоrну снагу и боље социјалне механизме, јер онај ко мобилише целокупно становништво за свој државни пројекат, мора свакоме понешто и да да. Либерална држава је прављена по мери некаквих, сумњивих уосталом, елита и нема ни замисао да сви треба да имају удео у добрима тла и заједнице. Прва држава има, у центру своје организације, колективитет и припадништво, друга чисти дарвинизам, односно индивидуу која може да стекне моћ, углед и материјална добра само ако се преко лешева пење у ланцу исхране. Морал је, у првој држави, општи и подразумевајући, док је у другој бесмислен. У првој је суверенитет народа на првом месту, у другој је суверен новац. Отпор првој пружају имућни и анационални, отпор другој пружају њени губитници-широки слојеви становништва, који се осиромашују и лишавају чак и елементарног националног достојанства и самопоштовања. У првој, у економији, влада план, у другој тржиште, али увек тако да ради у корист онога ко је већ богат. Зато прва нема нагле економске успоне, али ни падове. Други тип државе је увек у успонима и падовима, с тим што успони богате елиту, а падови погађају само сиромашне. Србима се, истина веома споро, ипак диже магла са очију, она либерална и демократска магла. Када се буде поставило питање прекомпоновања државе, одмах по слому долазеће страховладе, они који буду заступали државу касарнског типа, имаће дужу историјску шансу, јер ће своја обећања, иако скромнија од уобичајених обећања у демократијом зараженим друштвима, моћи да испуне. Народ уме да примети кад га неко не лаже, а ауторитет власти се баш на томе гради.
Слободан Милошевић, ма какав био и ма како га оценили, тражио је жртве од српског народа и децу од српских мајки и добио је. Нека данас Вучић и Николић потраже жртве и изненадиће се колики број људи није спреман да жртвује заноктицу за њих. То је прави доказ опадања ауторитета власти и пораста голе моћи, доказ да народ више не препознаје властодршце као вође, већ као злу судбину.

 текст публикован 24. 11. 2013.

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.