Када сам први пут видела фотографије Самсона Чернова, пале су ми на памет речи једног од најбољих светских фотографа икада, Анрија Картијеа Бресона: „Фотогрфисати значи постројити око, мозак и срце“. Свака његова фотографија, Самсонова, управо то говори. 
Није то било само пуко окидање и бележење ситуација и призора. Његово око се истренирало да посматра свет око себе објективом, композицијом, сваки кадар је био дубоко промишљен, иако ненамештен, није позерски. Муњевито је укопчавао кадар, а уз то, на гледаоца је итекако умео да пренесе емоцију тренутка. Његове фотографије никако иза себе не остављају равнодушност. Портрети, које је овековечио, говоре о особи дубље и више него што би та иста особа могла рећи о себи. У исто време, сва та силна фотографија његова је и споменик самом Чернову, који је често зарад доброг кадра ризиковао сопствени живот. Иза себе је оставио нешто, није то био живот пуког битисања. Та фотографија је уједно и споменик српској култури и историји.
