Ја, протестант

Кад год Вучић, на неком од више својих наступа дневно, крене да малтретира јавност својим протестанстским духом, друштвене мреже експлодирају, а коментатори брже-боље зашиље оловку и пишу читаве трактате о овој, збиља необичној, космичкој појави. Већ постоји, више у крилу опонената, него апологета Вучићевог лика и дела, читава литература о његовом лутеранском духу.

Уосталом, неко ко спроводи реформе, природно тежи реформацији, мада сам прилично сигуран да Вучић, површан у свему, није ни читао фамозног Вебера, нити је заиста проникао у дух реформације. Као и све друго, прича о протестантској етици има само маркетиншку вредност: највећи део популације никад није чуо за Вебера и протестанте, а остатак, који тачно зна да је то лакировка, иначе не излази на изборе.

Друго је нешто, међутим, у питању: протестантизам је градски (па и грађански) одговор на религиозни поглед на свет; Лутер и Калвин су градски монаси и из њихове метафизике извучено је све оно што има везе са природом. Суштински, рађање трећег сталежа, оног грађанског, нужно је довело и до превредновања религије и теолошких питања за потребе тог сталежа. У центру грађанства стоји новац, па се он морао преселити и у средиште вере. Наравно, ником, па ни Лутеру и Калвину, не би пало напамет да промене ма и једну реч из Библије, али су се тумачења променила до те мере, да је ранија религија постала једва препознатљива.

Протестантсво, увек и свуда, значи ово: вера се ослобађа осећајности и заробљава се каузалним везама. Она, у тумачењу реформатора, вреди сада зато што је доказана, а не зато што је проосећана. Та рационална вера постаје само хладни жар некадашње религиозности, баш као што каузални (дакле, опет рационални) дух грађанства потискује велике симболе ранијих сталежа (племства и свештенства). На површини, реформатори траже да се вера „ресетује“ на своје ране вредности, које црква, кроз вековну праксу, деформише и претвара у неку врсту бизниса док, испод површине, вера од сад има да служи афирмацији вредности трећег сталежа. Нема протестанта пре грађанина, неће га бити ни после њега.

Нешто слично се догодило и на ободима Византије, у 7. веку, када је Мухамед, као изданак позне арабљанске културе, устао против дотадашњег оријенталног поимања религије; 90% џихадиста, који су почетком 8. века стајали пред зидинама Цариграда, рођени су као Хришћани, чиме је мистична религиозност Истока доказала да се везала чврстим ланцем каузалистике. И за ране муслимане, као и за протестанте на Западу, карактеристичан је минимализам у визуелном представљању религиозних тема; храмови су ослобођени орнамената, тако што су сами постали орнамент. Све је сведено на најмању меру: сликарство је почело да ишчезава из храмова, одећа се „зацрнила“ и изгубила изражајне симболе. После раскошне ренесансе, наступило је време Кромвелових пуританаца, завијених у црно, баш као што од бескрајно раскошне византијске моде, није остало ништа. Оливер Кромвел и Мухамед су први пуританци своје епохе, а шеријат и пуританско поимање права су пример истоветног, тоталитарног погледа на читав човеков живот, укључујући и приватну сферу, која је, тек доласком реформатора, изједначена са јавном. И последње поређење: и Кромвел, и Мухамед, су људи градова, а не природе. Наравно, између Ислама и Реформације се могу наћи и бројне различитости, али је базична поставка невероватно слична.

Овај подужи увод је био потребан да би се разумела природа градког човека и његовог малигног деривата: грађанина. Грдно се варамо ако мислимо да је чарима протестантства подлегао само Вучић. То што нам је он несимпатичан, не значи да не делимо исте вредности са њим и да нисмо таоци грађанског поимања стварности. Сваком сталежу припада и тачно одређено схватање вере, али и осталих вредности. Племић презире смрт, монах презире живот, а грађанину је живот све – једино што жели је да умре у кревету. „Боље гроб, него роб“, рекао би сваки прави племић, а обрнуто – то је гесло сваке парламентарне демократије и с њом скопчаног грађанског духа.

Ми смо, дакле, хтели то да признамо или не, таоци истог духа, чији је и Вучић следбеник. Ништа нам није добро што од предака долази, ако га претходно не реформишемо; вера, традиција, обичај, породични односи, па и мода – ваљају нам само ако их претходно мало „удесимо“, односно дотерамо за грађанску употребу. Вучић је ту интересантан само зато што је на врху ланца исхране и не може да побегне од социјалног егзибиционизма, који је одавно прерастао у иритацију, али је он, ипак, само чедо епохе, као и сви ми.

Попут свих протестаната, веру смо свели на појавне облике и из ње избацили осећајност. Празни ритуали и читање верске литературе, замењнили су живу религиозност предака; традиција и обичаји су превредновани, и по садржају, и у појавном облику; новац, статус и друштвени успех су ушли у сам центар нашег вредновања живота; породица се отворила према спољашњим утицајима, а рођачке везе су ослабиле, у корист интересних веза. За то није крив Вучић, ови су се процеси отворили пре више од једног века и данас само жањемо што су први грађани међу нама посејали.

Ми смо, зали то или не знали, и те како протестанти, јер смо потпали под силу и моћ туђе, западњачке културе, наивно се надајући да ћемо, носећи њихову одећу, гедајући њихове филмове, читајући њихову литературу и преузевши политички облик западњачки, успети да, упркос свему томе, сачувамо нашу религоизност, наше обичаје, нашу традицију и наш поглед на свет.

Наша култура је култура села, док еј наша урбана кутура, у целини и по дубини, увозна и стога је не разумемо, али је баш зато, следимо хипнотички. Чак и кад се увиди да је ово што живимо заправо лудило, ми опет хоћемо да то лудило реформишемо на грађански начин – поправљањем демократије. Да се она може поправити, најпре би је поправили тамо где је настала – на Западу. Од та посла нема ништа.

Да ствар буде црња и гора, највећи реформатори, поправљачи вере, српства и породице долазе из редова провинцијских вуковаца и градских лењиваца и згубидана који, сасвим грађански и протестантски, мисле да баш њима историја на уво шапуће своје најдубље тајне. Искорењени људи, суштински ослобођени вере, традиције и обичаја, порасли по комунистичким и грађанским кућама, дохватили су се нације и то има само два могућа излаза: или ће, сасвим грађански, идеологију трампити за материјалне вредности, или ће до краја олупати нацију, којој нису потребне реформе, него одмор од њих.

Овде се, заправо, ради о вери као идеологији, нацији као идеологији, породици као идеолошкој поставци што, са једне стране, доприноси слуђивању народа, а са друге, носиоце идеологије, која је апсолутно страна бићу српског народа, фрустрира због немоћи да идеологију наметну, те их фрустрација одводи ка вулгарној прагматичности у политици. Ароганција паланачких штребера и велеградских лумпенинтелектуалаца иде дотле да верују да ће баш они, тако паметни, преварити систем, тако што ће ући у њега и минирати га изнутра. За толику памет, мало су две ноге. Систем је, међутим, тако постављен, да такве фићфириће гута за ужину.

Још један парадокс упада у очи: традиционалистима, нововерниоцима и заштитницима обичаја никако не пада напамет да оду на село, на месту где су створени и вера, и обичај, и традиција, већ хоће да попују са Теразија. Они, дакле, нису органски срасли са оним што проповедају, већ су самозвани тумачи, без осећања моћи и снаге. „Сабирање ради цензуса“ је најтужнији израз верско-политичке збрке у главама реформиста, а самозаљубљеност их је довела до идеје да ће, пошто пар година буду поповали са скупштинске говорнице, читав народ увидети њихове истине. То да су сами променили своје истине, борећи се за скупштинске клупе, није им пало у очи.

На крају: сви смо, знали или не знали, заправо протестанти у односу на дедове, на традицију, на веру и на обичај. Ми се са Вучићем једино не слажемо у погледу тога где реформе треба да нас одведу, а иначе смо и ми, и он, горљиви заступници и реформи, и промене свести, не уочавајући да су баш реформе и промене свести највеће иконе грађанштине. Није, што би рекли физичари, у питању правац, него смер на истом правцу. Из целе ове грађанске папазјаније нема излаза грађанским средствима и расположењима.

Једног дана, кад нас празан стомак (празна глава неће сигурно) буде потерала из градова и кад, попут пљачкашких хорди населимо прадедовска имања, кад се из нужде и недовољности ослободимо грађанских расположења, имаћемо шансу да преживимо, и као људи, и као народ. Без тога и пре тога, бићемо само најтужнија појава у Космосу – грађанин.