Све појаве на овом свету, од мобилног телефона, до одређених душевних врлина и квалитета, вреде само док су посед малог броја људи. Оног тренутка кад нешто поседују сви, или бар већина, квалитет је устукнуо пред квантитетом и сада телефон поседује корисника, а врлине, под истим именом, мењају садржај. Док су се главе котрљале за демократију и за људска права, нешто од тога се још и могло користити и имало је смисла; за нека два века, поставши посед масе, демократија је постала појам без садржаја, нешто неконзистентно, чак љигаво, што измиче свакој дефиницији и то баш зато јер је дефинишу сви, од месарског помоћника, до академика.
Идеју да сви могу да разумеју политичке процесе па да, према томе, маса може и треба да усмерава политичке процесе, најгорљивије заступају баш они који се налазе на ниском нивоу разумевања политике, попут месара, фризера или посластичара, баш они, дакле, који би нервни напад добили када би маса требало да одлучује о томе како да они транжирају шницле, шишају, или праве тулумбе. Политика је, данас, посед свих, те је, управо зато, постала поново посед бескрајно малог броја оних који усмеравају политичке процесе, ширећи опсену да су ослоњени на мишљење масе и да само слушају њен налог. Древна воља за моћ је овладала демократским процесима, а маси је, у тој подели карата, остала илузија да о нечему одлучује и да нешто од тих процеса заиста разуме.
Право да се неки став изнесе, далеко је надрасло могућност, па и обаезу, да се мисли, пре него што се нешто изрекне. Маса, уместо знања и разумевања, поседује расположења и ставове, који никакве везе немају са стварношћу. Фојербах каже: „Нико не суди оштрије од необразованог човека; он не познаје ни разлоге, ни притвразлоге, а мисли да је увек у праву“. И збиља: необразован човек заиста верује у апсолутну исправност неке идеологије, не разумевајући да је он само њен плен и средство које идеолози троше на свом путу ка фотељама и привилегијама. Како време пролази, несрећник, односно присталица идеологије, увиђа да су га идеолози изварали па, уместо да се образује и увиди сопствену глупост, он постаје идеолошки фундаменталиста, који партијске шефове оптужује за издају идеологије и тражи нове и боље газде, које ће га поново трошити. Његов ангажман расте, његово разумевање стагнира. Као сваки идеолошку фундаменталиста, он постаје све затворенији за противаргументе јер од својих аргумената не види Авалу, камо ли нешто мање. Што га више троше, он је идеологији све више привржендок, на крају, за себе не поверује да је последњи Мохиканац, последњи чувар „свете ватре“, односно темељних поставки идеологије.
Оно што, више него ишта, разликује игноранта од познаваоца, јесте одсуство сумње. Он „верује“ да је идеологија исправна, при чему редовно брка веру у нешто са мишљењем; жели да увери околину да је размишљање оно што га је отерало у крило идеологије, а не да су претходно душевно настројење и недостатак образовања. Сваку полемику почиње, тобоже, аргументима, али већ на прве противаргументе, почиње да одговора паролама и, интуитивно осећајући шупљину у свом знању и разумевању, или дискфалификује сабеседника, или прелази на нове и нове теме, које више ни далеку везу немају са оним темама са којима је разговор започет. Бес, који сваки прави следбеник идеологије осећа према неистомишљенику, није диктиран разликом у мишљењу, како на први поглед изгледа, већ разликом у друштвеном положају; када неко, ко је образован у политичком смислу, ставља примедбу необразованом, овај то доживљава не као аргумент, већ као социјални препад, као некакав напад више класе на нижу, што га додатно фрустрира и одводи га до закључка да образоване треба пострељати, ако не данас, сутра сигурно.
Темперамент, начин вођења дијалога, ниво аргуметација сасвим су исти код либерала и националиста, а разлог томе треба тражити у сличном људском материјалу и грађанским насторјењима, која једнако робе њихове духове. Идеологије су различите-све остало је исто. Ипак, грађанери бар знају да то јесу, док овај, православно-патриотски део идеолошких острашћеника, ни не запажа да се клања богу грађанства, чак и кад говори против њега.
Некада су идеје и идеологије биле посед малог броја људи и то само оних који су их разумели; данас су посед масе, која их уопште не разуме, али их непрестано извикује. Пре само стотинак година, било је незамисливо да се друштвени дијалог води између фризера и професора, док је данас то свакодневна појава. Једнакост у свему, па и у мишљењу, типично је грађанска представа, која упросечава биолошке, социјалне и образовне разлике. Постоји, међутим, мала зврчка: разлике могу да се негирају, али се тиме не укидају, чиме се афирмише она Аристотелова мисао да се „правда састоји у једнакости за једнаке и неједнакости за неједнаке, а не у једнакости за све“. У дијалогу са неједнаких нивоа, сви губе: познавалац се суочио са тиме да аргументи не вреде ништа у сфери у којој одлучују ставови и расположења, а игнорант се фрустрира јер му се ставови и расположења не прихватају као мишљење.
Маса се, као скуп игнораната, односно незналица, једнако не разуме у политику, као што се не разуме у никлеарну физику, с тим што је, сасвим грађански, обманута да је политика нешто у шта има право (при чему знање остаје споредно) да гурне нос. Као што рекох: фризеру не пада на памет да би се на референдуму могло одлучити како треба да шиша; његов занат није подложан демократским процесима, односно томе да незналице одлучују о томе шта зналци треба да раде. Али, он истински верује да, као фризер, има право да муне нос у политику, јер се у њу разумеју сви. Идеја да се у ма шта на овом свету размеју сви, до те мере је грађанска, да изазива гађење. Молекуларном биологу је зазорно да учи људе политици, али фризеру није. Он се у све разуме. Лумпенпролетер је господар свих знања, баш зато што је осредњи и у свом занату. 
Онај, ко је у својој делатности изузетан, ко је достигао највиши степен знања у занату, или неком умећу, никад неће трпати нос у оно што не разуме. Упрошћено: врхунски фризер пет пара не даје за политику, он је сав у свом умећу; осредњи, или слаб занатлија, који је неостварен у струци, виђен је за политичког генија. Титомрсци су се осветили Титу тако што су му постали једнаки: осредњи бравар је постао шампион политике, тако да сваки бравар верује да може да рачуна на сличан успех.
Лично се никад нисам плашио неписмених и необразованих, али ме ледени жмарци подилазе кад полемишем са људима који су прочитали две књиге и на њима темеље сво своје знање. Прочитао пола Библије и постао теолог! Прочитао Љотићеве списе и постао разумевалац свих идеологија од памтивека до данас. Неписмен човек је далеко отворенијег ума, него слабо писмен.
Да завршим оним чиме сам и почео: све грађанске идеологије су, већ данас, диносауруси. Последњи велики идолошки систем је Марксов, а он је стар већ век и по. Од тог доба, до данас, само се преврће једна иста мисаона садржина, која тиме не постаје дубља, него само досаднија. Идеологије су изгубиле и креативну, и мобилизаторску моћ, оног тренутка кад су постале власништво свих, кад је свака вашка могла да псотане њихов тумач и проповедник. Најјевтиније је оно што може да поседује свако.
Сва је прилика да клизимо у неидеолошко доба, у дуг период у коме ћемо живети у свакој врсти комунизма и партизанства, ма под којом фирмом се процеси буду одвијали. То не значи да се, на површини, неће оперисати идеологијама, али оне ће бити само нека врста појмовника, без икакве стварне садржине и служиће само као основ за прогон оних који те идеологије одбијају. Све оне, на идеологије мислим, постаће екстремно насилне и искључиве, а њима ће се служити политичари из којих је ишчилело и последње сећање на заједницу и општи интерес.
У самом плебсу ће се намножити проповедници идеологија, тако да ћете на сваком кораку наилазити на фризере, месаре и браваре који ће држати проповеди о ономе о чему појма немају. Идеје, велике идеје прошлих времена, већ век и по су преточене у идеологије, као своју упрошћену варијанту, а овај век, у коме живимо, значиће опадање идеологија до нивоа парола, а баш тиме ће, унутар двета година грађанштине, идеје, кроз бескрајно вулгарана упрошћавања и „дајџест“ верзије, постати власништво свих.
И неће вредети ништа.
