Неподношљива лакоћа прикупљања потписа

Истраживања јавног мњења, радила се овде, у Америци, или у Тунгузији, у предизборним периодима нису никада пресек стварног стања, већ стање какво се хоће после избора, од стране центара моћи. Зато су могуће драматичне разлике у резултатима разних фирми за истраживање јавног мњења, зависно од тога ко преко њих покушава да креира, а не истражи јавно мњење.

У само пет-шест дана објављена су два истраживања: једно је урађено од стране Фактор плус агенције[1], друго од стране ЕУ[2], која као да су рађена у две различите земље.

Оба истраживања, заправо, показују какву постизборну поделу плена хоће колаборационистичка власт, а какву стварни господари Србије, наши евро-атлантски пријатељи. Вучићу је од виталне важности да освоји 50% плус један глас, док се Запад бори да га сведе испод те цифре, да би увек могао да га обори путем окупљања Курте и Мурте, односно широке коалиције, у којој би се у уста пољубили патриоти и европејци. Ко мисли да је оваква љубав немогућа, тај ништа не зна о српској политици.

Необична је брзина и лакоћа са којом неке патриотске листе прикупиле потписе, без да ико зна када су и где су прикупљани. За прошле изборе, нисам могао да се одбраним од патриота, које су ми дневно слале по десетак-двадесет мејлова, којима су обавештавале јавност где ће и када прикупљати потписе. Овог пута нисам примио ни један мејл, нити познајем икога ко зна где су и када патриоте скупљале потписе. Окрени-обрни, сви скупише за два-три дана, сем Саше Радуловића, који није у Вучићевој милости што, отприлике упућује на то коме патриоти дугују неподношљиву лакоћу прикупљања потписа. Размена патриотизма за потписе одиграла се у савршеној тишини и за рекордно време.

Моја је процена да Запад контролише све проевропске партије и највећу патриотску групацију, ДСС-Двери, док се две друге листе, Трећа Србија и Заветници налазе под контролом домаћих центара моћи и да ће бити у позицији да прилично вајде на томе што неће прећи цензус, али ће откинути неки проценат коалицији ДСС-Двери.

Ситуација са СРС и није нека енигма; Шешеља је из мардеља могао да пусти само западни фактор, Вучић никакав утицај на то није имао. Ко га је из затвора пустио, тај га и контролише. То што он, у својим наступима, не критикује Вучића, а килави Николића, сасвим је у складу са западном опсервацијом да је Вучић еврофундаменталиста коме су потребне извесне корекције, а да је Николић крти русофил.[3] То нема никакве везе са Шешељевим доживљајем њих двојице, већ спада у аранжман са Хагом, односно онима који контролишу трибунал. Наивне су претпоставке, настале у нашој јавности поводом одсуства Шешељеве критике на рачун Вучића, да ће њих двојица правити некакву постизборну коалицију. То је статика у размишљању, а политика је, ипак, динамика. Шешељ ће ићи овде, или онде, зависно од налога; данас се не може предвидети где ће се радикали уденути, али је једно сигурно: они ће бити корективни фактор за Вучића: ако почне да скреће са европског пута, СРС ће покушати да га обори патриотском реториком (наћи ће се неки безначајан повод), а ако Вучић остане привржен европскијем вредностима, СРС ће га правдати, опет патриотском реториком, наравно. Да је патриотизам био на некој великој цени у СРС, не би се већина функционера и 3/4 чланства преселило у СНС. У овој партији се никад није радило о патриотизму, него о употреби и наплати патриотизма. Шешељ ће, док чека правоснажну пресуду, и даље бити употребљаван од западног фактора, а та пресуда може и да се измакне у далеку будућност.

Све у свему, вероватноћа да Вучић напабирчи 50% плус један глас, прилично је опала ослобaђењем Шешеља. Ипак, резервни депо гласова, односно бирачки списак који се нарастао безмало до укупног броја становника, показује да је Вучић мислио на дуже стазе. У једном од претходних текстова сам доказао, мислим убдљиво, да је максималан ефективни број бирача у Србији негде око пет милиона. Ако излазност буде, у односу на ову цифру, чак и 70%, то је три и по милиона бирача, што би се, имајући у виду бирачки списак, показало као педесетак посто. По мом мишљењу, формална излазност од 50%, дакле око 3,5 милона је готово недостижна, без помоћи резервног депоа гласова. Лако би се кутије напуниле (резервни депо гласова, дакле оних који су у списковима, а у животу их нема је бар милион и по), да овог пута међународни посматрачи неће бити будни. То што је Вучић у своју орбиту увукао Марка Благојевића, дајући му лукративне позиције, је одличан потез, јер ће бар ЦЕСИД бити под његовом контролом, али ОЕБС неће. Не би ме изненадило да бројање гласова овог пута буде бурно.

Вучићев проблем је у томе што ће цензус прећи само они који имају истог господара и што добро зна да су једнако послушни као и он, те да ће, на миг са Запада, скочити на њега као чопор гладних вукова. Изгледа да је процена Запада да Вучић, иако девастира Србију, то не ради довољно ентузијастички и довољно брзо, те да је, за вишу фазу (одвајање Војводине, признање Косова и докрајчивање привреде) потребна свежа крв-коалиција еврофундаменталиста, који посте већ четири године, удаљени од главних токова бизниса и пара, и патриота, који још увек разишљају у шестоцифреним релацијама, али би радо видели седму цифру на својим рачунима.

Кад год је изборна кампања млитава, као ова, која је у току, после избора настаје фрка; и обрнуто, кад је кампања жестока, обично се заврши наглим пражњењем енергије и потонућем у апатију. Народ каже: тресла се гора, родио се миш. Овог пута више изгледа да ће се родити миш, па ће се тек онда трести гора.