Николајевићи

Синоћ коментарисах, на Фејсбуку, неки цитат Николаја Велимировића („Истина је често увредљива, али никад није штетна“), при чему сам рекао да сам сличне изјаве слушао и на пијаци, и по аутобусима, а нарочито по кафанама, од кафанских философа. Да не препричавам, то је изгледало овако:

Наравно, дежурни православци су ми одмах, благонаклоно, како само они умеју, скренули пажњу да грешим душу, да не треба да чачкам тамо где не треба, да нема ништа лоше у томе што се цитирају светитељи, да арчим свој таленат на глупости, те на крају, дође и коментар неке Тање: „Милане овај ваш кометар не стоји и тендециозан је. Исто тако могло би се рећи за сваку изреку било ког познатог појединца, али ви увек и изнова циљате Св.Николаја и српску цркву. Зашто„?

Прво: модерни православци, они који су на својим ногама на крштење отишли, никако не капирају да, као што они имају право да постављају објаве, то право имају и други, чак и они који се не слажу с њима.

Друго: тазе вернике је лако познати до томе што су искључиви тумачи божје воље, греха, казне и искупљења, те по томе што заусте да кажу: „Добар дан“, а из уста излети: „Као што каже владика Николај..“.

Занимљиво је како је, у тумачењу неоортодоксије, Исус постао другоразредна личност хришћанства, а Николај се прогурао у први ред, скупа са неколицином Светих Отаца. Прави одговор лежи у Христовим речима:

“ Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде: иначе плате немате од Оца својега који је на небесима“.(Матеј, 6:1)

„И када се молиш Богу, не буди као лицемјери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју“. (Матеј, 6:5)

„А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе ријечи своје бити услишени“. (Матеј, 6:7)

„А кад постите, не будите суморни као лицемјери; јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју“. (Матеј, 6:16)

Просто, новоправолавац на ово не може да се позива јер, од кад ујутро устане, само тражи жртву, којој ће да саопшти да је, је ли, верник, да пости, да се придржава закона и слично. Идеја, пре свега Христова идеја, да се вера носи у себи, тихо и без крекетања, толико је далеко од модерних верника, да ће радије прећи у Ислам, него веровати тихо.

Дубљи један разлог лежи испод површине: код неоортодокса, вера је само замена за идеологију, а идеологија, наравно, не може да ћути и да не досађује. Они се никад нису удубили у Христово учење, већ су се радије захефтали за цитатологију, посебно кад је у питању владика Николај, баш зато што је он, први код нас, веру проповдеао као идеологију, те је близак, по духу, модерним верницима. Отуд његова невероватна популарност у последњих двадесетак година, што се временски и подудара са појавом новоортодоксије код Срба. Од конца Осамдесетих, дотле релативно слабо примећени владика Николај, одједном је постао нововерачки „суперстар“. Јустин Поповић, контемплативан и компликован за нововерце, непогодан за идеолошке потребе, морао је да одступи у други план. Сложене Јустинове мисли, лишене баналаности и парола, прекрупан су залогај за мождане потенцијале новог стада.

Према томе, Христ је, као што рекох, неподесан за данашње вернике, јер их његовре речи тешко оптужују. Као и сви конвертити (из атеизма у православље), они хоће да буду врховни арбитар у свим питањима вере, нације и начина живота. Из њих пробија бес према онима који нису напуштали веру и који нису преко атеизма дошли до православља, јер су баш такви сведоци слабости  предака ововераца. Бити органски у нечему, издржати у вери, не поколебати се пред комунизмом и атеизмом-све је то страно нововернику; измилео је из атеистичке рупе кад је постало безопасно по каријеру, кад више није ногао да се стекне станчић, или бољи посао. Ми сви заборављамо да пад комунизма није створио, или довео нове људе у Србију, већ да су људи остали исти, само су се дресови променили. Прелет из атеизма у православље је прича о метаноји без катарзе, о ритуалу без унутрашњег доживљаја и о метафизичкој пустоши, те о очајној борби да се форма наметне садржини.

Вера је нешто са чим се расте, чему се припада, а не нешто чему се приступа, или се опредељује. Опредељује се за странку, за добровољно певачко друштво, или за гарнитуру намештаја (чак се ни за Звезду или Партизан не опредељује, већ је и то ствар одрастања и породичног скрипта), а вери се припада органски, или никако. Потпуно је баптистичка идеја да се неко може крстити, или постати припадник верске заједнице својом одлуком. То са православљем ни далеке везе нема. Православље нију ушанчено у списе, теолошку литературу, или ритуале; оно је обичајно, традиционално и неразумљиво без култа предака и племенских тотема. Оно се не учи, као физика, или математика, већ је или проосећано, или није. Сељаци, који су православље одржали током историје и то на великим искушењима, без читања светих списа, или верске литературе уопште, данас треба да трпе поповање дојучерашњих атеиста, који су прочитали две-три теолошке скрипте, да им ови објасне шта је вера? Каква је то ароганција, какав је то безобразлук!? Кад се вера бранила пред насртајима комунизма, ових учених није било нигде, а сад су измилели из рупе, из комунистичких станова, па би хтели свима да објасне како се вера чува и брани. Кад знате како се чува и брани, што сте крштени после матуре?

Исус каже: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите нити пуштате да уђу они који би хтјели“. (Матеј, 23:13)

То је жива слика данашњих нововераца. И они то знају. Ни у десет нововераца нећете наћи једног да уме да ћути и да веру носи без крекетања и помпе. Они су ту, јер је то „фенси“ и јер је употребљиво у политичке сврхе и баш зато их има веома мало који нису политички ангажовани. Какве везе вера има с политиком?

Пристојан свет, онај који је издржао да се не прода комунистима, који је децу крштавао и славио Божић, Ускрс и славу, данас се повлачи пред хорским нападима нововераца, који бубњарском галамом објављују да су једини позвани да буду чувари и заштитници вере. Једно скромно: „Да, ја сами из атеистичке породице и прихватам да једну генерацију ћутим, да од стида због родитељске превере сачекам да  моја деца, одрасту у вери“, никад нећете чути од нововераца. Све знају, о свему су размислили, свако има право да уђе у веру и одмах постане проповедник…на мање од тога, не пристају.

Знају и они да је све „на шатро“ и да је, заправо, политички ангажмен „погурао“ вернике у њима, да то никакве везе са правом метанојом нема. Нису они ни луди, ни глупи, већ само безобразни, једнако као и њихови родитељи кад су се дочепали марксизма-лењинизма, на основу две брошуре.

Ја, међутим, нисам пристојан као већина старовераца. Нећу да ћутим и повлачим се пред комесарима православља. У мојој кући се свећа ије гасила, ни једне године. Као и сваки традиционални верник, не падам под аутомобиле, док претрчавам улицу да попа пољубим у руку; истински поштујем Христове речи онакве какве су, а не како их је неки црквени ауторитет тумачио; у цркву идем с времена на време, а и кад одем, одем не у неку цркву у центру града, где бих се гледао с осталом браћом, већ у капелу на ВМА, где на сужбу долазе тешко болесни, који немају ни времена, ни воље за примитивне теолошке расправе, нити за теолошку дијалектику, већ гледају у крст као у последњу наду. Имам обавезу према мојим прецима, који се нису поколебали, нису ушли у СКЈ, нити су оставили децу да се крсте сама, кад нађу за сходно, да браним веру онако како ми је пренесена, а не како ми је тумаче нововерници. Одбијам њихова тумачења, јер нису проверена најпре у њиховим крвним линијама и породицама, нити су било чиме везана за миленарну животну праксу српског народа. Нећу да, без протеста, пристанем да ме заглухну буком и бројем. Умео сам да верујем и да о својој вери ћутим и кад је на недељне литургије долазило мање верника, него свештеника. Нисам расположен да слушам кукумавке како је комунизам био нерпаведан према породицама нововерника, које су му служиле, а био је, ваљда, праведан према онима који у се одрекли каријере, стана и положаја, да би веру чували од очева садашњих нововерника. Нећу да им се склањам и да пристајем на њихова теолошко-политичка силовања сваког ко не мисли као они, нити имам потребу да им се исповедам зашто мислим другачије.

Православној вери припадам наслеђем, обичајем и „издржајем“, односно одбијањем мојих предака да прихвате чари атеизма и држе ме, некрштеног, ван верске заједнице, док се сам не „определим“.

Не могу да се сетим да се неки новоправославац за пушку ухватио 99-те (за 91-у су још били млади, а и нису били православци у то доба). Труба је да погинеш, па више не можеш да попујеш и водиш политику. Свој патриотски дуг су одужили молећи се, по београдским склоништима, за спас рода и победу српског оружја. Неки су баш тад морали да однесу лек тетки. Тада је још било рано за православље, од тога је, као што каже она реклама, „могло да се рикне“. Док је Србија крварила, они су оснивали клерикално-политичке организације, да ухвате стартну позицију за будућност. У рату сам виђао многе са крстом од пола киле, али ни једног цитатолога Николаја Велимировића. И ти, са крстовима, су били новоправославци, али су себе, а не цитате приносили на жртву и сада су тихи и веома, веома верни. Они су прошли метаноју и они су прошли катарзу. Сада су на репу догађаја и морају да слушају младе клерикалце, који за веру и отаџбину не би жртвовали ни мобилни телефон.

Као у „Поеми о Великом Инквизитору“, неортодокси би, данас, ухапсили Христа, да им не попује да је вера интимна ствар, да се њоме не шепури и да се не досађује другима. Да посте, а да то не објаве на сав глас? Па што, одна, уопште да посте? Да се моле сами, у тишини? Таман посла! Нисам једном гледао заједничке молитве нововераца, у којима нико на молитву не мисли, него само гледа је ли довољно примећен. Гледао сам, много пута, како се, кад је пост, обедује скупа, а кад није, свак за себе. У последње време сам, чак, слушао неке дојучерашње хиперправославце како размишљају да промене идеологију, јер их није наградила, не размишљајући да ће то исто урадити и они које је наградила.

Нововерје је, по мом мишљењу, по духу чисто грађанска творевина, а у пракси је секташки искључиво и фарисејско у највећој мери; у њему има нечег хладног, промишљеног, чак рачунџијског; оно је сво за употребу, а не за контемплацију.

Регрутациони основ нововераца је средњи комунистички ешалон (они из нижег ешалона су крштавали децу, славили у нерадне дане и нису проповедали атеизам, док се виши ешалон поклонио Мамону оног часа кад је угледао Дедиње) и та осредњост родитеља је пресуда и над потомцима. Они мисле, не знам зашто, да ће се, само по основу преумљења, угилтати у неку националну елиту. Преумљење није помогло родитељима, неће ни њима.

„Тешко вама што зидате гробнице пророцима, а ваши су их оцеви побили“. (Лука, 11:47)

Ради се, кад је о нововерцима реч, о врло нестабилном, колебљивом елементу, који у породичној анамнези већ има конвертитски код и само је питање времена кад ће завалити веру за, не вечеру, већ за то да им се дозволи да пипну да ли је вечера топла. Изузетака има, наравно, али не толико да би се на њима нешто могло градити.

На крају, и животна пракса ми даје за право: познајем неколицину „светосаваца“ који су се продали за смешно мале суме. Дакле, на понуди има много реконвертита, али пара нема довољно.