Читав дан по друштвеним мрежама се врти флоскула: „Чистачица у ЕПС-у има већу плату од доктора наука“. Просветни радници су, наводно, громовито погођени тиме. Истина, не верујем да су неке грдне професорке пожуриле да дају отказ и постану спремачице у ЕПС-у, а и не видим шта би то просветним радницима помогло да спремачице оду на минималац. Питање је, дакле, наопачке постављено, па ће и сваки одговор бити постављен на исти начин.
Просветари су се, као део радничке класе, распали заједно с њом, почетком миленијума, пошто су, током Деведесетих, уредно подривали систем који их је тетошио и који их је држао изнад чистачице ЕПС-а. Концем Деведесетих, школе су биле у непрекидним штрајковима против режима Слободана Милошевића. У Београду су, а вероватно и у провинцији, чак ђаци вођени на протесте.
Оно што се може рећи је, а судбина просветара то боље потврђује него судбина ма којих најамних радника, да је радничка класа проналазак теоретичара, односно да се, као друштвена група, никад није конституисала. Њен творац и покретач је била социјалистичка држава, а сама класа није имала никакав унутрашњи садржај. Са падом социјалистичке државе, пала је и радничка класа и то у неколико дана. Оно што је самоникло, што је органско, не распада се никако, а оно што је лажно и неорганско, пуца брзо и до краја. Добар пример су српство, које се, ни после једног века затирања, још није до краја угасило и југословенство, које је пропало са државом која се тако звала.
Просветари, дакле, нису успели да се одрже као класа. Мислили су, ваљда, кад им европејци дођу на власт, преселиће их у скрамицу нашег друшта и дати им плате по сома јура. Исто тако су и фабрички радници мислили да ће сад доћи страни инвеститори и да ће их затрпати немачким дневницама. Кад је пропадао металски сектор, ови из хемијског су ћутали, кад је пропадао хемијски, ћутали су ови из дрвно-прерађивачког и тако док нису поцркали сви. Унутар фирми се исто тако одвијао процес: кад је први круг добијао шпиц у дупе, остали су се надали да ће преживти. Глад неолибералне хидре није, међутим, могла да се утоли, па су радници отпуштани у новим круговима и увек су се они који остају надали да ће се, по цену пропасти колега, одржати. На крају, кад су и последњим радницима у некој фирми менаџери пунили дупе лакованим шимикама, онда су се синдикати сетили да се прену из сна (у свим приватизацијама, ако нисте знали, уз продавца и купца, трећи потписник уговора је био синдикат), само што сад више није било масе која би стала уз синдикат. Да ствари буду још горе и црње, синдикати су помоћ почели да траже баш од властодршца („Тражимо да нас прими неко из Владе“!), а то је последња институција којој један синдикат за помоћ може и треба да се обрати. Стари, социјалистички рефлекс је прорадио, ама у невреме. Наравно, Влада их је лепо угостила, дала им неког чиновника нижег ранга да их завуче за Голеш планину, а онда их избацила на улицу. Испоставило се да су синдикалци, у 90% случајева, неспособни за посао који обављају, а да је добар део њих и коруптиван. С друге стране, радницима никако да сване да синдикалца морају да плаћају они, а не послодавац. Док они схвате какве комбинације њихов синдикални руководилац има са послодавцем, прође воз.
И, ево нас у 2017-ој: просветари се опет спремају да штрајкују. Сада су се, међутим, околности промениле. На челу државе је човек који се неће либити да их све отпусти због штрајка. ММФ је наложио отпуштања у јавном сектору и Вучић ће једва чекати да се кандидати за отказ сами јаве, а то су они који штрајкују. С друге стране, штрајк има изгледа да успе само у случају да повуче велики, натполовичан број наставника и да паралише читав просветни систем. Уколико то не успеју, пропали су, јер насупрот себи имају маркетиншке зналце, који ће их представити јавности као деликвенте и вуцибатине. Мој им је савет да укапирају елементарне ствари: није довољно штрајковати, мора се запретити озбиљнијим стварима. Годину дана могу да штрајкују, Вучић ће игнорисати, али ако данима затворе саобраћај у Београду, односно заузму кључне раскрснице, режим ће бити у проблему: или ће се изложити бесу размажене београдске светине што мора пешке до посла, или ће морати да пребије просветаре, што није паметно, или да купи синдикалце, али овог пута за велике своте. Претња синдиката мора да буде стварна, опипљива, а не да буде гест увређене струке. Исто тако, штрајк на читавој територији Србије је далеко ефикаснији, него само у Београду. Можда и најважније. штрајкбрехери морају да сносе последице. Тамо где они не сносе последице, идеја штрајка је обесмишљена.
Кад се тражи, тражи се много. Повећање плата је израз очаја, а не преговарачка позиција. Цела прича треба да буде постављена тако да је повећање плата готова ствар, него остаје само а се договоримо око других ствари, као што су услови рада, однос ђак-наставник, школски програми итд.
Природни непријатељ сваког штрајка је и српска навика да се гледа само своје дупе, навика које је код јавних службеника доведена до нивоа науке. Добар део просветара ће калкулисати просто: нека штрајкачи пробају-ако успеју, вајда је за све, а ако пропадну, пропашће сами. После тога, највећи је усранко штрајкач који икад више кафу попије, или каже „здраво“ оваквом људском отпаду.
Бојим се, а не бих да баксузирам, да штрајк, који не би имао у виду ово о чему пишем, не би имао шансу да успе. Дакле, још једном: ударац за систем мора да буде болан, ефикасан и битно ометајућ. Штајкбрехери морају да буду санкционисани, а синдикалци непоткупљиви. Осим тога, захтеви морају да иду далеко преко висине плата, јер ако је плата једино што интересује просветаре, власт ће с њима лако на крај изаћи.
Није неважно ни колико ће синдикати у просвети успети да заинтересују друге синдикате. У том сам погледу веома скептичан, јер је српски обичај да се свако бори сам за себе. Лекаре баш брига за просветаре, а и једне и друге баш брига за пензионере – тако то овде ради.
Чак и под претпоставком да све лепо крене и испуне се сви горњи услови, синдикалци треба да буду спремни на то да ће власт да их развлачи по блату и да ће да се испостави да су, као деца, крали кликере од друге деце, те да су играли „мице“ на часу веронауке.
Мислим, међутим, да се услови још нису стекли и да нико, па ни синдикати, заправо уопште немају појма против кога се боре и колико озбиљни треба да буду да у ту борбу уђу. Кад се борите за, рецимо, 10% повишице, ви се борите против читавог система, против Владе, БИА-е, Информера, Пинка, против ММФ-а, против Светске банке… Ко то не капира, не капира природу монструма који је рођен после 5. октобра. Зато је потребно прво схватити против чега се бори, затим се ојачати до мере да се борба води и треће, по Србе трагично, знати шта се хоће ако се победи.
Ја верујем да је, уз здравствени сектор и таксисте, просвета она која може да угрози систем, али је питање да ли просветари капирају да не могу да добију шта желе, а да не угрозе систем. Међу њима је много другосрбијанаца, који хоће бољу плату, али да се систем не угрози. То су они безмозговићи који проблем виде у Вучићу и хтели би да оде он, а да се систем одржи, с тим да на његово место дође неки од красних момака, попут Саше Јанковића, или Вука Јеремића. Добра, или лоша вест је да се систем мора поразити као систем, као друшрвено-економска формација, а да се парцијално не може победити. Док та свест сазри, много ће воде протећи Дунавом и Савом.
Velika istina, sve što nije vezano za činovništvo, administraciju, birokratiju i direktno ili indirektno za vlast je kao profesija poniženo i obezvređeno. Ne ceni se znanje već poslušnost i onda nije ni čudo da su prosvetni radnici ispod svakog nivoa dostojanstvenog tretiranja od strane vlasti, jednako je i sa zdravstvom, vojskom, policijom, naukom, to su kategorije koje ne odlučuju, samo opslužuju čerupatore „plena“, države, te se moraju pomiriti sa time da su na marginama događanja. Kome je danas još potrebno znanje ako možeš da kupiš diplomu, a čerupati i rasprodavati zna svako, te može keramičar da vodi vojsku, vozač da planira operacije, a pravnik da razvija intenzivnu poljoprivredu, dramaturg da isporučuje Hagu i prazni robne rezerve brže od 17 milijardi 193 miševa i pacova. Korenita, duboka, sveobuhvatna i reforma sa dugoročnim značajem i važnošću su neophodni, a prvo duboko oranje mora biti u pravosuđu koje je zahvatila pandemija ambrozije.
Најбољи дефиницију просветара дао је својевремено тадашњи премијер Мирко Марјановић. “ У просвети раде само неспособни мушкарци и жене добро ситуираних мужева“ . Просветни радници су предворје система , они од малих ногу децу прилагоде доушништву, полтронству , издаји друга за ситан интерес. Не треба од талога накарадног система очекивати да угрози или промени систем.
Сурови капитализам једе своју децу.И после 17 год. Срби и не знају да живе у капитализму и да још нису постали капиталисти а богами ни демократе.Кажу не знамо шта би било боље.Ето ти га на.
Možda među prosvetarima postoji tiha većina koja shvata da bi pad vođe doveo do pojave (projave) novog vođe, a da bi promena sistema donela novi sistem. Procentualna verovatnoća da bi novi sistem bio bolji od već viđenih sistema bi bila 3%, dok bi verovatnoća da bi bio gori bila 100%. Recimo, u najsrećnija vremena naše novije istorije, dok nisu došli komunisti, bilo je uobičajeno da svi državni službenici, pa i prosvetari, tokom svog radnog veka službuju u različitim mestima. Kome se ne sviđa, mogao je da ide u taksiste, tj. u kočijaše, pa da blokira saobraćaj do mile volje. Samo što tada nije bilo ombusmana ili poverenika za prava građana da štiti pravo na štrajk i blokadu saobraćaja, a ni tadašnja žandarmerija nije išla na treninge za osnaživanje kompetencija za empatiju i toleranciju različitosti.
Možda su i prosvetari svesni svoje nečasne uloge koju su odigrali devedesetih i ne žele da ponove grešku, a svesni su i da bi smanjenje broja časova, potpuno ukidanje nekih predmeta i smanjivanje broja zaposlenih u prosveti, bilo veliko olakšanje i za državu i za roditelje i za decu.
Sve u svemu, bolje im je da ćute, „prilike su nove, ulozi u povjesti došao je kraj“.
Сетимо се када су адвокати штрајковали.
Онда је била шанса, онда сам тврдио да сви треба да им се придруже, просветари, лекари, радници….
Нормално, то се није десило.
Овде свако држи своју чантру и буни се када му је власт испразни.
Од чантре до чантре, никакве вајде.
Да ли то неки намерно раде да би на тај начин показали колико је власт јака, да ли су повезани (функционери синдиката) са Службом?
Углавном чантра је свима све празнија без изгледа да буде пунија, мада се неки улудо надају па ће то и на изборима потврдити гласајући за проценте које им сваки дан набијају у главу медији и највреднији човек ове земље.
Advokati su po vazecem ustavu protivustana kategorija.Clan 55 Ustava RS „Sloboda udruzivanja“ u stavu 1 glasi:Jemci se sloboda politickog,sindikalnog i svakog drugog udruzivanja i pravo da se ostane izvan svakog udruzivanja.Zakon o Advokaturi donet u Skupstini RS potpuno ponistava i negira Ustav i primorava advokate da budu clanovi advokatske komore.Da li je neko u ovoj zemlji podneo zalbu Ustavnom sudu na ovakav zakon.Naravno da nije a razlog je jednostavan.Zelimo da budemo drzavni organ i u nedemokratskom drustvu koristimo benefite koje taj polozaj donosi.I onda dolazi strajk drzavne institucije Protivustavno formirane Advokatske komore sa kao SLOBODNIM I NEZAVISNIM ADVOKATIMA protiv drzave sa kojom su apsolutno interesno vezani.Jad i beda.Strajk prosvetara je skuvan u istoj kuhinji kao i svi do sada a pripremljen obrok je ,,KLIN CORBA“.Sudovi u kome se kuva i cuva prpremljeni specijalitet su Osnovni Sudovi,Visi Sudovi,Apelacioni Sudovi Ustavi Sud i Kasacioni Sud.