Као што рекох у првом делу текста, појмови демократије ће, испражњени од сваког садржаја, још дуго владати просечним и исподпросечним умовима, а ни многи снажни духови неће моћи да се одупру потреби да поправљају демократију, као „најбољи и најсавршенији систем“. Наравно, идеја да је демократија најсавршенији систем је израсла не из увида у стварност, већ из школског система, кроз који смо прошли и који је, у основи, прогресивистички, односно улива нам у главу идеју да је историјско кретање увек кретање на боље, иако не постоји никакав доказ да је човек данашњице, осим у владању технологијом, по ма ком критеријуму, бољи од човека Ренесансе, на пример. Заправо смо потпуно побркали технолошки са хуманистичким прогресом, те претпостављамо да је напредак технологије за собом повукао и политички систем. За то никаквих доказа нема, али за заблуде докази и нису од неког значаја.
Руља воли демократију због илузије да се нешто пита. Ради се о слоју људи које ни рођени укућани ништа не питају али се држава, ето, једном у две-три године, реши да их пита шта мисле о нечему што уопште не разумеју. Поставити потрошачу риалитија питање ко треба да влада Србијом је исто као да сте му поставили питање шта мисли о Хајзенберговој теорији о неуређености (неуредљивости) система. И једно, и друго питање једнако разуме.
Према томе, онај ко мисли да влада у наредним декадама, безусловно ће морати да има у виду расположење и руље, која ништа не зна, и интелектуалаца, који маштају о васкресењу мртве демократске телесине. У пракси, то би значило да се владајућа елита служи демократским појмовима, али да то никако не схвата озбиљно, односно да не упадне у замку да заиста почне да верује да је обнова демократије могућа. У првом случају, у случају руље, јасно је да се не може бити извршилац воље гомиле која данас хоће једно, сутра друго, а у другом случају, у случају апстрактних поправљача демократије, мора им се дати илузија да се и они нешто питају.
Ту долазимо до кључног питања: која би била политичка елита која би могла једнако да контролише руљу и барбароинтелектуалце, а да, при том, још и успе да овлада полугама моћи, које у Србији нико не контролише још од времена релативно младог Тита?
Елита, посебно политичка се одгаја, а не чека се да се сама пријави на изборима. Заправо, права политичка елита је у позадини и никада на изборе не излази, већ има своје корисне идиоте, који се кандидују у њено име и као извршиоци њене воље и, док слушају, док су употребљиви, глуме премијере и министре, а кад почну да верују да су заиста способни да владају, буду замењени новијим, послушнијим моделима.
Срби немају историјску праксу да творе политичку елиту и заправо је никада нису ни имали. Сваки српски владар је, чак, добро мотрио да се око њега не створи нека елита, која би могла да га угрози и тежио је да се окружи медиокритетима и подрепашима. Бити велики државник значи створити традицију, као матрицу по којој владају следеће генерације државника. То, овде, у Србији, нико никад није постигао.
Једина елита, која је овде квалитетно и постојано одгајана, јесте војна елита и то из голе потребе да се опстане. Последња елита, коју је створио српски народ, јесте обреновићевски официрски кор, који је стваран пола века и који је, на жалост, сатрвен у сулудом пројекту стварања Југославије.
(Недостатак политичке елите уме да буде трагичан чак и у условима постојања изванредне војне елите; пише Симеон Пишчевић, Србин, официр у Аустријској војсци из средине 18. века, да су српске трупе чиниле 58% аустријске војке, а да је рест, оних 42%, било састављено од веома разнородног етничког елемента. Да су Срби тада, на аустријском тлу, имали и политичку елиту, са 58% воjске би преузели Аустрију као од зезања, а они су јој служили и за њу крв проливали до Холандије и Француске).
Може ли се створити политичка елита? Наравно да може, али наша етнопсихологија се снажно одупире таквој идеји. Егалитаризам наш, који има за претпоставку да свако може да буде све, омета стварање чак и струковних елита, камо ли нечега тако озбиљног као што је политичка елита.
Елементарна претпоставка за стварање елите, оне политичке, је да се морају селектирати деца, превасходно мушка, на узрасту од дванаестак, евентуално до 14 година, јер се одгој не почиње у зрелом добу. Тад је већ касно.
Наравно, да би се селектирала деца, потребна је школа и то обавезно интернатског типа. Та школа би, бар како сада ствари стоје, морала да буде приватна, са двоструким програмом – оним који прописује држава, али и са системом васпитања који је прописан уговором између родитеља деце и школе. Јасно је да би таква школа била приватна само на папиру, док би трошкове школовања сносили спонзори, а не деца и њихови родитељи, јер само такав начин финансирања омогућава школи да врши селекцију.
Лично мислим да су деца са села далеко погоднија за политички дрил од градске деце, која рано постају цинична, лења и идеологизована. Важно је да се, у првом кораку, деца дезидеологизују, односно да им се из главе избије свака слика идеологије и савршеног система, а да им се угради функционално размишљање и воља за успехом у политици. Прича, она стара српска прича о моралним победницима, у које се преобраћају они који су губитници у стварним збивањима, мора да остане далеко иза овакве деце. Они би, на ову децу мислим, свакако морали да једног дана, кад на власт дођу, оперишу неком идеологијом, односно да се служе савременим политичким средствима, ради контролисања масе, али никада не смеју да поверују у вредност идеологије, осим као инструменталне вредности. Руља је ту да се троши, а не да јој се подилази.
Врло важно је децу одгајати у правцу да прихвате заједницу као корисника њихове делатности, да би се избегао садашњи концепт политике као приватне делатности и начина богаћења. Исто тако, не мање важно, деци треба одгојем усадити идеју да непријатељ није онај ко је паметан и способан, него да је медиокритет и полтрон онај ко угрожава сваки успех.
Услови живота у таквим интернатима би морали бити веома скромни, чак аскетски, јер онај ко не уме да отрпи зиму и глад не заслужује да води ни стадо оваца, камо ли државу. Запт, војничка дисциплина, пуна одговорност и братство, осећај елитизма у односу на спољни свет и на децу из обичних школа, обавени су за успех.
За следећих десетак година, уз правилан одабир деце и добар васпитни систем (образовни је мање важан), створила би се екипа младих људи који на политику гледају потпуно функционално, чињенично и делују као екипа, а не као усамљени појединци. Силом новца, у корумпирани демократски систем, ти млади људи би се лако угурали у државну управу и, одатле, као екипа, лако вукли један другог, са великим изгледима да за десетак година, дакле до својих раних тридесетих, овладају системом. Знам да, за вечито избрзане Србе, двадесетак година неког систематичног посла изгледа као немогућа мисија и потпуно лудило, али ништа велико и добро се не да створити за годину-две. Ево вам ДОС-а који, у различитим варијантама, влада већ 17 година, па ви видите шта је боље: трошити време на стварање елите, или трошити време на чекање да се проблем реши чудом, литијама, или уз помоћ Руса?
Финансијски терет овакве школе би био приличан: за само тридесетак полазника годишње, трошак не би био мањи од 100 000 евра годишње. Милион по генерацији за десет година. То и јесте највећи проблем. Опет, на какве смо глупости паре расипали, цифра и није нека недостижна, посебно не за српске исељенике.
Наравно, школа би морала бити не само приватна, него и што је дуже могуће сакривена од њушкања власти и посебно странаца, који су дубоку гурнули нос у наш школски систем. Школа се не може сакрити, али коначна намера може.
Начела за успостављање једне овакве школе су једноставна – свака војна школа је формирана на оваквом принципу и зато производи далеко бољи кадар од цивилних школа. Прво и најважније – одабир питомаца спроводи школа по својим потребама и критеријумима, а не само по успеху у претходном школовању, или територијалном принципу; друго – васпитна компонента је недовољно остварљива у неинтернатском типу школа, а и интерперсоналне везе су снажније тамо где деца проводе много времена заједно. Треће – и најважније – ствара се осећај братства и елитизма у односу на остале вршњаке. Млад човек, адолесцент, мора да верује да је добар, надмоћан и елитан, да би то заиста и био. Адолесцентске кризе и дуго тражење идентитета и интегритета се, у оваквим школама, скраћују на подношљиву меру.
Не постоји други пут за производњу елите или, ако постоји, ја за њега не знам. Да бисте добили једног доброг пуковника, или генерала, треба да прође 30 година што школовања, што службе. Нема преког пута. На жалост, наши духови су, захваљјући медијима у служби дебилизације јавности, створили слику да се све може, у стилу премијера, ад хок акцијама, дан-два муљаш нешто и трећег дана историјски успех! Нема од тога ништа. Упоран, систематичан рад је незамењив.
Према томе, елита може да се створи, политичка једнако као и свака друга. Погледајте како се ствара научна, посебно техничка, или медицинска елита: не на изборима, где руља бира већег лажова, него сталним дошколавањем и праксом. Кад бисмо инжињере и грађевинце бирали на изборима, мостови и зграде би падали као киша. Дакле, политичка елита се ствара као и свака друга, с тим што носи већу одговорност, јер рђав грађевинац може само један мост, или једну зграду да упропасти, а рђав политичар може да нанесе огромну штету држави и нацији.
Наивна је идеја да неко може да постане политичар од формата само зато што је победио на изборима, а још је наивнија идеја да политичар, да би био добар, мора да буде школован, а по могућству још и доктор наука. Добар политичар је, пре свега, познавалац људи и околности, он је делом интуитиван и има инстинкте, а знање му, истина, не шкоди, али није на првом месту. Посматрајте Циганчиће који просе по кафанама и на улици: не траже од сваког – већ на узрасту од десетак година, они су познаваоци људи и једним погледом схватају где има хасне, а где не. Са двадесет година, ту вештину више не би умели да савладају. Исто тако, онај ко је одрастао у очевој, или дединој столарској радионици, од детињства познаје својства дрвета, и то пре него што се дочепа било какве литературе, док школовани столар, али без претходног одрастања у столарској радионици, мора много да се школује и велико је питање да ли ће икад имати интуитивно знање као онај ко је у радионици одрастао. Свакоме, кад се о овој теми ради, препоручујем други део антологијског филма „Рубљов“, који носи поднаслов „Звоно“, у коме је генијални Тарковски савршено објаснио то интуитивно знање, које се стиче одрастањем, а не књишким учењем. Зато се елита мора „пецати“ на раном узрасту. Поменути Симеон Пишчевић, српски официр у аустријској служби, је у први рат пошао кад је имао тринаест година.
Највећи проблем, да још једном кажем, није незнање како се елита ствара, већ српска етнопсихолошка мана, коју ја зовем „српски сан“. Ако је амерички сан сан о економском успеху, српки сан је сан о пет минута власти, за коју је, је ли, свако способан. Од сто Срба, деведесет је уверено да само стицајем несрећних околности нису постали министри. Тренер сељачког фудбалског клуба из, рецимо, Сирига, само космичком неправдом није тренер Барселоне и министар спорта. Уз тај српски сан иду још две дремке, да их тако назовем: ометање бољих и способнијих од себе и лака продаја националних интереса за мало личне користи, што је потпуно аполитично. Политика је, пре свега и изнад свега, брига о заједници, о целини друштва, а не о личним интересима. Ту су, кад се политика одиграва на висинама историје, идеологије неважне, као и политички системи; они су, сви скупа, само инструмент владавине и представа за масу, а не убеђења политичара, јер прави политичар нема убеђења, већ само успех као задатак и то успех по сваку цену. Добар политичар радо гомила паре ради моћи и утицаја, а никада не гомила моћ ради стицања пара, као што то раде политиканти.
Политичке елите су, историјски гледано, произилазиле из ратничких елита. Грађанско друштво, које је, заправо, побуна против живота који има ранг, побуна против племства и свештенства, у име апстрактне једнакости и тријумфа новца над крвљу, збрисала је, сем у Енглеској, племство и увела дунстерај у политику. Политичку елиту данас, у Европи, нема нико, сем Британије.
Шанса да Србија створи политичку елиту је веома мала и ја сам тога свестан. Она постоји, као и толике велике ствари које смо створили у историји, само на ентузијастичком плану, а насупрот систему, јер је све што је овде успело тако настало. Имали смо ми Теслу и Миланковића, али никада научнике као касту, никада велику српску науку; имали смо Пају Јовановића, Уроша Предића, али никада велико српско сликарство. Елита јесте конзистентна група елитних појединаца, повезана група, са пуном свешћу о историјској мисији, а не неформалан скуп талентованих поједнинаца. Наше су сујете грандиозне и где постоје тројица елитних појединаца, већ двојица страсно мрзе оног трећег, а потајно и оног другог. И то омета стварање било какве елите као конзистентне групе. Наше су сујете веће од памети. Осим тога, сваки, или готово сваки елитни појединац, чак и сваки школован човек, не мисли да треба да буде у служби народа и државе, већ да држава и народ треба да буду у његовој служби, тако да ми данас имамо, углавном, интелектуалце Србије, а не српске интелектуалце. Данас имамо школованог света на стотине хиљада, можда и више од милиона, али не бисмо, ни силом, накупили 1300 каплара. Наша елита више није спремна да прими први удар на себе, уместо на народ, а то јесте прави смисао постојања елите. На почетку 1940. године, студенти Кембриџа и Оксфорда су издали једну врсту декларације, у којој је писало да неће учествовати у империјалистичком рату и да им не пада на памет да изгину за нтересе богаташа. Исте године су поседали у авионе и отпочели рат за Британију, јер права елита може да пише декларације какве хоће, али тачно зна шта мора да ради кад несрећа дође пред врата. Србија нема Кембриџ и Оксфорд. Имала је, а више ни то нема, нешто војних школа и та елита, као конзистентна група, никад није издала. Јесу појединци, али никада официрски кор као група. Губици српских официра у ратовима Деведестих су били дупло, па и троструко већи од оних који су прихватљиви по НАТО стандардима. Две-три генерације пре тога, на Мачковом камену, у дводневној бици, из строја је избачено 200 официра, што је одговарло тадашњој једној класи војне академије. То је елита. И у њој има личне зависти, омразе, и међу официрима има и цицја, и лажова, и завидљиваца, али је свест о заједништву и заједници изнад личних недостатака. То даје само одгој, а не образовање.
Како ствари стоје и какво је стање духова, сва је прилика да ћемо се ослонити, уместо на стварање елите, на појаву случајних појединаца, некада неспособних, некада талентованих. Више, наравно, неспособних. Чак и они талентовани за владање, попут Милоша, или Милана Обреновића, а у наше време и Тита и Милошевића, гледали су да од себе одстране свакога ко ваља, окружујући се полтронима и медиокритетима, тако да су им се државне творевине углавном распадале брзо, јер иза њих није остајала елита која ће их чувати, већ хијенска екипа паролаша и грамзиваца.
Створити елиту, да тиме и завршим, значи искључити случај. Висока просечност је сигурнија од чекања неизвесне појаве талентованог појединца. Елита баш то даје: високу просечност. Ни генијални Мишић, нити Путник, не би ништа урадили да нису имали, унутар нижег старешинства у војсци, високу просечност официра. Није свако од њих био кандидат за новог Мишића, али је владао довољном вештинама и био одлично мотивисан и то не платом, него чашћу и позвањем. То је оно што елиту одваја од других друштвених група.
Насловна – „Слобода предводи народ“, Nicolas Francoeur
Postavlja se pitanje od čega početi kad smo u ovoj situaciji? Možda, ali samo možda, će se pojaviti neko na političkoj sceni ko će uspeti da prođe kontrolisani sistem izbora, kontrolisanih medija i nekako „na prevaru“ dođe na vlast, a zatim krene u reorganizaciju države, te konačno i u formiranje ovakve škole koja bi proizvodila elitu. Ni Viktor Orban, ni Dodik nisu počeli kao ozbiljni i hrabri državnici, već su došli na vlast kao sluge globalista, a tek su posle počeli da idu divergentno od tog kursa. Čak ni Putin nije došao na vlast kao neptrijatelj zapada, tek kasnije se ispostavilo da on ima drugačije namere od „prijatelja i partnera“. Daleko od toga da su ova trojica savršeni i uspešni u svemu, ali su svakako daleko bolji od ovoga što mi imamo poslednjih 20 godina.
Mi smo toliko umorna i istrošena nacija, da uopšte ne vidim u bliskoj budućnosti neku vrstu Majdana, Petog oktobra, ili ovog najnovijeg rumunskog bunta. Oni koji su nekad bili na ulicama devedesetih, te petog oktobra, danas se time mnogo i ne hvale, takve će bilo ko teško naterati na ulicu i na neki veliki protest.
Шта рећи? Таман помислих: Милане, па имали смо ми Елиту у војним школама (зато су и укинуте, а остала само накарадна „војна академија“, где се кадар школује по принципу „смућкај па проспи“), кад ти управо то и написа (љукава љисица)!
Проблем, како ја то видим, је у томе што се систем неће размонтирати сам од себе, нити ће бити могуће без подршке система школовати елиту. Зачарани круг?!? Можда, али ја верујем у цикличност историјских збивања, тако да је вероватноћа да будућност (и то скорија), „избаци“ новог Карађорђа, Лазара или бар Коџу Милоша, поприлично извесна. Он наравно неће бити човек из народа, већ припадник ове квази елите, који ће имати развијен осећај за добробит државе. Наглашавам државе, јер у елитизму народ не игра битну улогу, он је ту да испуњава задато. Међутим, самом чињеницом да се неко бори првенствено за интерес државе, повлачи за собом и извесну добробит за народ (у сваком случају много већу него у „демократском“ друштву).
И још нешто! Поред школовања елите и посебних школа за њу, један од приоритета у новом систему мора бити враћање класичне српске Кафане (не кафића, не ресторана, не традиционалне кухиње, не сплавова, већ обичне, задимљене кафане са роштиљем, карираним столњацима и живом музиком БЕЗ озвучења!). О „случају“ Кафана ми смо већ полемисали још на Фокусу и прво си ме оспоравао, а касније подржао (BTW, ево ти предлога за нови чланак, „Значај Кафане у српском друштву и разлози за њено укидање данас“); пошто си Ти много вичнији перу и речима од мене 😉
Odlicno receno. S time sto novog Cara Dushana (ili Milosa, kako vam volja) tesko da izbaci sadasnja Vesternizovana ,,elita,,. Oni su na nivou STROGO KONTROLISANIH ,,Kompradora,, sa malo moci.
Znaci ,,Kadar,, moramo traziti u onom delu naroda koji je jos uvek citav, a taj deo naroda je jako mali ali je srpskog porekla istinskog i sa nekom ,,srpskom,, svescu. Sada nam ostaje jos da dodju ona ,,Ciklicna,, kretanja i malo ,,Saveznika,,. Okvirno jedino sto nas spasava je ponavljanje okolnosti slicnih kao s kraja 18. veka – pre Ustanka! Nista drugo nas ne vadi i ulazimo u grafu bivsih naroda. Ima i manja verovatnoca da se zbog ,,ciklicnosti,, i opravdano ocekivanom haosu u Svetu (nikakva ,,teroja zavere,, nije ovo nego fakat cisti) dobijemo sansu i zbog ,,slabosti Vizantije,, znaci ponavljanje nekih drugih ,,okolnosti,,
U svakom slucaju imacemo ponavljam TEKTONSKE PROMENE ili mozemo da pravimo Fajront u ,,srpskoj kafani,, :)))
Једну битну ствар треба урадити пред сам почетак стварања нове српске елите,очистити биу и остале службе безбедности од кадрова евро-југо-русо насталгичара другосрбијанаца а понајвише децу комуниста,то је главна кочница данашње Србије
Заговараш грађански рат
Ne samo gradjanski rat, zagovaram STRASAN I KRVAV gradjanski rat, jer se prostor mora ocistiti za velika dela i sustinske promene. Ovako nekako razmislja ,,Elita,,
Pozzzzz i budi siguran da tektonskih promena milom nema. Da, moguce je, sasvim ! I dace Bog! Amin
Poštovani Duki, nikako ne mogu da se složim sa Vama. Neozbiljna su nadanja kako će neko proći sito i rešeto demokratije, a zatim joj zadati smrtni udarac. Znate, Milorad Dodik zaista predstavlja izuzetak među srpskim političarima jer se ne vodi emocijama već interesom. To što se radi o ličnom, a ne nacionalnom interesu pravi je pokazatelj koliko je bajkovita zamisao da će neko po dolasku na vlast krenuti u obračun sa raspalim sistemom. A i zašto bi kada ga je on iznedrio? Srpska nadanja u Rusiju najbolje je definisao Jovan Ristić, rekavši da je to kao sa vatrom – budemo li joj predaleko smrznućemo se, ako se previše približimo izgorećemo. Ima u tome istine, jer nije moćan onaj koji se bori protiv terorista u Siriji, a dozvoljava da mu sunarodnike na samoj granici ubijaju kao zečeve. Primeri protesta koje ste pomenuli pokazuju kao da i sami verujete u „snagu demokratije“, jedne je ona gurnula u sedamnaest godina beznađa svake vrste, dok je drugima pokazala „čari“ građanskog (rekao bih i bratoubilačkog rata). Šta će sa dešavanjima u Rumuniji biti, ne znam, a na kraju krajeva – kao da je bitno? Suština ostaje ista. Promene idu „odozdo“ dragi moji, sve dok to Srbi ne shvate uzaludne su nade u nekakav boljitak.
P.S. Gospodine Milenkoviću svaka čast na dosadašnjim tekstovima, da su vezani za neki od „dragih“ mi naroda čitao bih sa uživanjem. Ovako, pošto se radi o našem, nesrećnom srpskom narodu imate moj naklon do poda na hrabrosti i požrtvovanju. Svako dobro!
Постоји британска елита, школована у школама и на универзитетима интернатског типа, са строгом селекцијом на пријему и строгом, војничком, дисциплином у току школовања. Приватним школама и универзитетима који су основани пре неколико стотина година и чији годишњи буџети се мере милијардама фунти. Које вредности чува и брани таква елита? Ако бих рекао да су то вредности енглеског империјализма, колонијализма и расизма, био бих проглашен за комунисту, а са таквима се не раправља. Они хоће проблеме да реше Русијом. Ако бих рекао да елита са Оксфорда и Кембриџа брани сатанистички уређен свет који је супротан хришћанском, тачније православном, моралу и погледу на свет, био бих проглашен за умно ограниченог религиозног фанатика који хоће проблем да реши литијом, уместо револуцијом. Ако бих рекао да за решавање 99% практичних проблема у примењеној физици није потребна Планкова квантна теорија, ни разумевање принципа неодређености, био бих проглашен за ограниченог машинца који има комплекс ниже вредности у односу на врхунске интелектуалце са филозофског или са ФПН.
Ако бих, као типичан представник српске руље, рекао да су Гадафи, Асад, па и Садам, били велики државници и да су покушавали да створе елиту али им није успело јер је са супротне стране била елита која се на речима и у декларацијама борила против империјализма, а затим села у авионе. Знали су шта им је дужност, за то су били брижљиво селектирани и брижно одгајани. А имали су и боље авионе, могли су да убију више људи и више новина и телевизија да уверљивије слажу о својим мотивима.
Тако руља види британски успешан пројекат стварања и одржавања националне елите, заснован на елитизму појединаца и читавих народа, насупрот нашем етнопсихо(патолошком) егалитаризму.
Смешно и ирационално, али.., али шта ако Бог постоји?
Poštovani Istoričaru, daleko od toga da se zanosim našim mogućnostima u ovom nametnutom matriksu, rekao sam samo da je to moguće, i već se dogodilo na više mesta u svetu, dakle nije naučna fantastika. I Brexit je bio ideja samo jednog manjeg dela elite, svi glavni mediji su bili protiv, dolazio je i Obama da zastrašuje Engleze da glasaju protiv, pa ipak nije uspelo. Dakle nije lako ali je moguće, rekao sam „možda, ali samo možda“.
Inače slažem se povodom Rusa, samo smetaju mi krajnosti koje idu od prevelikih očekivanja do pljuvanja. Politika je merljiva stvar, i moć je merljiva, ako Rusi nisu uspeli da pomognu svom narodu u Odesi gde su spalili one Ruse u zgradi, mi nemamo pravo previše da očekujemo, iako nam realno jesu prijatelji.
Ретко добра студија наших судбинских политичких инпровизација и храбар покушај налажења решења изласка из зачараног круга пропадања.
Политичку елиту данас, у Европи, нема нико, сем Британије.
Британија заиста има елиту и нигдје се она није цијенила и не цијени као код Енглеза. Ипак, угледање на Британију лако уводи народе и државе у историјску замку. Напосљетку, модерна парламентарна демократија у континенталној Европи се, у великој мјери, базирала на жељи да се имитира британски политички систем. Међутим, политичким теоретичарима који су се дивили енглеском парламентаризму па су очајнички жељели да исти пресаде у Европу промакла је „ситница“ да је британски политички систем продукт вјекова политичке ЕМПИРИЈЕ, прагматичног прилагођавања животу, систем стваран од нужде и потребе – није прво измишљен у паметној глави па провјераван у пракси. То подсјећа на причу о Американцу који пита енглеског лорда зашто у његовом америчком дворишту никако да никне права „енглеска“ трава иако се строго придржава упутстава о гајењу. „Да ли сте је редовно заливали?“ пита лорд. Американац одговара: „Сваког дана, господине, како ми је речено“. „Одлично! Заливајте је двјеста година и на крају ћете добити фину енглеску траву!“.
Ни историја ни значај британског племства нису једнозначни. Хиљадугодишњи континуитет тог племства, макар биолошки, је умногоме сумњив. Они који су код Хејстингса заузели Енглеску су у каснијем току историје прилично страдали. Рат између Црвене и Бијеле руже је десетковао племство, касније је то учинила и Кромвелова револуција. Окончање Рата ружа и долазак на престо Хенрија Тјудора, оснивача најуспјешније енглеске династије, огрнуо је нове људе у плашт старих титула, да парафразирам Пекићеву „Сентименталну повест Британског царства“.
Дакле, јесте енглеско племство створило и одржало успјешну Енглеску, али је и држава (= краљ) стварала енглеско племство (=елиту). Тај процес није био ни једнозначан и једноставан.
Руља је ту да се троши, а не да јој се подилази
Таквом се ставу не да приговорити – елита води политику, почиње рат, склапа мир, маса гине у средини између почетка и краја рата. То је историја и ту приговора нема.
Ипак, трошење руље, масе или народа мора да има своје границе. Посљедњи енглески владар који није калкулисао са трошењем енглеске руље је, по свој прилици, био Харолд. Изгубио је – код Хејстингса га је „треснуо“ Вилијем Освајач, иза кога није била руља већ барони са професионалном војском, жељни пљачке и крви. Руља није хтјела да гине јер јој је било свеједено да ли ће јој самар метати Харолд или ће то чинити Вилијем. Потреба руље да се пита у политици настаје управо зато што она не би да буде превише трошена. То није артикулисан политички став, то је просто биолошки нагон – људи воле да живе без разлога и не воле да умиру чак ни са добрим разлогом. Британска елита је то разумјела, па је веома штедљиво користила енглеску „депонију крви“. Британија је тек 1916. године, двије године по уласку у дотад најкрвавији рат, увела обавезну регрутацију. Британска елита је увијек покушавала да учини да за њене интересе гину други. Британска руља има повјерења да ће је елита трошити само у крајњој нужди и онолико колико мора, па се не буни. А понекад се и бунила (1380.године , на примјер, током Стогодишњег рата).
Сам одгој елите није довољан, нужни су и друштвени услови да елита постане дјелатна. Међу енглеским племством је важило насљеђивање по примогенитури – најстарији син је добијао све, имање се није дијелило. Млађи синови су добијали име, добар одгој,нешто одјеће и коју фунту за пут. Ти су млађи синови, амбициозни и похлепни, били спремни да оду на крај свијета не би ли стекли иметак и славу, јер су код куће карте биле подијељене, а њима је запала лоша рука. Да су добијали какву кућицу од тате, тешко да би мрднули од камина а Енглеска даље од миљу-двије на океану. Е, сад, можемо замислити просјечног Србина како се згражава над тим да млађе дијете оставља без ичега, а старијему даје све. Знамо и како тенденција да се дијели имање утиче на наталитет и друштвене токове у источној Србији (поред осталих фактора, наравно). У томе је други разлог мијешања руље у политику : подјела плијена. Енглеска елита је подмићивала руљу – просјечан Енглез, иако прилично лијен и необразован, пропорционално боље живи од свог парњака на континенту, кад упоређујемо образовање и рад.
Укратко, енглеска елита је искључила руљу из политике тиме што од ње не тражи оно што сама није спремна да пружи, што и кад тражи, тражи ријетко, тек ако другог излаза нема, и што то тражење добро плаћа.
А како је то било у Срба или у Руса, рецимо? Г. Миленковић је писао о томе како је сатрвена српска војска од 1912. до 1918. године, не треба ту много додавати. Стаљин није жалио руских живота само да би прије Англоамериканаца стигао у Берлин, иако је војнички значај тог разрушеног града био миноран. Енглези и Американци нису имали намјеру да много приљежно учествују у тој бесмисленој трци.
Коначно, српско историјско искуство са племством је лоше („Великаши, проклете им душе…“) – добре ствари, за вријеме Немањића, су током турске владавне прилично заборављене, а богами је и питање колико је руља имала користи од „златног средњег вијека“ . Турско освајање је историјски испит на коме је племство пало, осим оног дијела који је изгинуо на Марици и на Косову, плаћајући свој витешки дуг. Сво остало крупно племство је промијенило вјеру (највећи дио се потурчио, мањи је, избјегавши у латинске крајеве, примио католичанство) и постало дио окупационог апарата. Нешто нижег племства избјегло је у сурове горе, гдје је, притиснуто сиромаштвом земље, престало да се разликује од обичног народа.
Елита у Срба се, дакле, имала створити из масе, са свим „застрањивањима“ које такав стихијски процес доноси: јак индивидуализам (исказан кроз сујету и неповјерење према заједничком раду), склоност импровизацији умјесто систематичности, ослањање на интуицију више него на знање („сам свој мајстор“), вулгарни егалитаризам и сумња у то да елита уопште може и постојати а камоли да може да нешто добро учини за народ (јер :“Царе Лазо, ј… ли ти мајку! Ти си пијан изгубио царство, а ми тријезни да га повраћамо!“ – има и таквих народних пјесама), повјерење у институције које престаје на кућном прагу и слично. Прошло нам је неколико пута и са таквом елитом, али уз огромне жртве које би лордови попут енглеских смањили на нужну мјеру.
Нажалост, мислим да ће Срби морати поново проћи кроз исти историјски пут: велики, катастрофични догађај – пропаст – васкрснуће (с тим што ово посљедње није обавезно – деси се понекад да се преживи пад из авиона, али очекивати да ће се то увијек десити би било прилично уврнуто).
Не вјерујем да је могуће вјештачки направити елиту у лабораторији. Данас међу Србима нема Аврама који би жртвовао Исака (наравно, преносно говорећи). Енглески лордови су, прагматични какви јесу, мало „модификовали“ Библију – трудили су се да њихов „Исак“ не буде жртвован, али и да постоји замјена за њега – млађа браћа, од којих се такође није тражила глава, само имање. Остало се дешава по нужности и логици ствари.
Чак и кад би се одгајила елита и кад би њу и био усађен осјећај елитизма, она би, суочена са мржњом и неразумијевањем плебса, убрзо постала нова каста, а њен осјећај елитности би се претворио у ароганцију, просто смо такви. Да не причамо о томе како би се муљало при селекцији, на самом почетку.
Можда је боље покушати да се дјелује на цијели народ, да се биолошки чиниоци, мушкост код дјечака и женственост код дјевојчица пробију у васпитање, па што се ухвати, ухватило се.
Тек онда можемо да отворимо и ту лабораторију за производњу политичке елите.