Кад год видим да неко, у текстовима, помиње „бестелесне силе“ или, још јачу, инверзну варијанту „силе бестелесне“,¹ осим што знам да имам посла са клерикалним патриЈотом, знам да имам посла и са ваћарошем, јер између првог и другог једва да има разлике.
Ради се, наравно, о тексту Мирослава Паровића, „Силама бестелесним“, у коме нам он саветује да, уместо да се мајемо и замајавамо некаквом опипљивом борбом за Косово, или против окупације, сваку борбу сведемо на културну раван и да ту бијемо наше битке па, ако нас Бог и добра срећа погледају да нам неко заврши посао, добро јесте, а ако не, терамо културни отпор до краја вечности.
Уопште нећу да се претерано бавим самим Паровићем; не знам човека, гледам шта ради и претпостављам да Информатика, новосадско предузеће, није било ни мало бестелесно кад је Трећа Србија, са Паровићем, почела да је пељеши. Тада силе бестелесне нису биле на високој цени. Сумњам да ће овај трактат, о борби кроз културу, с оне стране желуца и дебелог цева, Паровић на себи примењивати, та философија је екстерног типа, односно тако други треба да раде и поступају, док ће он да цеди или неку нову Информатику, или ће да цеди Вучића, да би га одбранио од оних који му ионако не могу ништа.
Паровић је, такође, и без литерарног талента. Пише лоше, досадно и, што је и највећа замерка, ванполитички. Од 5. октобра наовамо, српски политиканти су дигли руке од политике као делатности, престали су да је воде и пристали да буду објект за субјект, односно да само спроводе туђу политику и то против интереса сопственог народа. Уз њих, уз тај први ешалон, нужно се стварио и други, апсурдно неполитички ешалон, који има намеру да радни век проведе обитавајући на рубовима политике, ваћарећи кога стигну, само да не морају да раде нешто озбиљно.
Одбрана српства „силама бестелесним“, како нам саветује Паровић, је дубоко неполитична и заправо значи одустајање од сваке политике на дуг рок, што је, базичо, дефетистичка философија и добро може донети само некаквим паровићима, а српском народу само дугу агонију.
Друго: баш господари Паровића сатиру српску културу, у распону од филма, до разарања породице, традиције и обичаја. Како се одупрети у културној сфери, кад њу највише растачу они којима Паровић служи, да би се овајдио за силе телесне?
Културна отпорност, мој Паровићу, зависи критично од недостатка пете колоне. Тамо где ње има, култура је контаминирана и немоћна да се брани, камо ли напредује. Свака културна акција, која није у складу са интересима владајуће касте – дакле, индиректно са интересима странаца – ометана је, маргинализована, или обесмишљена, а у том ланцу исхране, ни сам Паровић се не налази међу жртвама, већ међу предаторима.
Један мали цитат из овог текста, који не заслужује ни слабу тројку у шестом основне:
“ Таквим приступом чак су успели да велики део Срба увере да је Сулејман био величанствени, па онда не сумњам ни да ћемо и ми успети да уверимо нове генерације да је Обилић био храбри и племенити витез, а Кнез Лазар мудри и честити државник, спреман да се за народ жртвује.“
Прво, Паровићу, ко је успео да увери Србе да је Сулејман Величанствени? Да нису власници медија, који служе истом господару, коме и ти?
Друго, док се нису појавили људи твог кова, Срби су знали ко су Милош и Лазар. Од кад ви држите банак, од кад слуђујете овај несрећни народ, он више не зна ништа.
Људи као ти, Паровићу, сте директна негација традиције, обичаја и историје српског народа. Ви сте све оно што ваш народ није. Ваше је, наравно, право да причате, давите и лупетате, да стичете кроз ту причу силе телесне, али немојте да моралишете. Реците поштено: народе, помери се, стисни се мало, да и ми проживмо и захватимо неку парицу, кућу, да нешто преврнемо и вајдимо. И, ми ћемо се стиснути. Немојте да сипате велике пароле, да продајете клерикално-националчистичке форе, само да бисте дошли до неке нове Информатике.
Ускоро ћете, сви скупа, постати бескорисни и за оне којима не можете да се извучете из оног мета где сунце не сија. Мањи део народа вас презире, већи део нема појма ко сте и то вам убија вредност, тим пре што цене за колаборанте падају, јер је понуда велика. Боље од вас могу добију јевтино. Вучић је довољно високо да може да наплати своју аполитичност, а за вас нисам сигуран. Није далеко дан када ћете ићи од телевизије до телевизије, а највише на ону која врви од сила телесних, али лове за ваше наступе неће бити. Бранићете калифа за мршаву вечеру, а можда само и за пиће. Но, то спада у вашу судбину од оног тренутка кад сте се одлучили за силе телесне, док другима мрсомудите о силама бестелесним. Једном, кад се серва промени, а хоће, увек се промени, данашњи колаборанти ће се суочити са неким новим Србима, који ће вас схватити веома, веома телесно и који вам неће опростити ово што данас радите. Вучић ће, тада, бити на Бахамима, или Бора Бори, али тамо нема места за све ешалоне колаборациониста.
(Чантра је, иначе, торбица коју носе пијачни инкасанти и симбол је за стварчицу у коју се скупља туђ кеш)
Шта нам се ово дешава ?
Чувари гласачких кутија као судбина
Коментар на ваш текст али директно са задњих избора, или што би се рекло извештај са терена (базе).
Ево јене истините приче мог пријатеља из Западне Србије тачније ИВАЊИЦА, са бирачког места бр. 5, ОШ „МИЛИНКО КУШИЋ“, 1494.гласача,
Долази мој пријатељ да глас за избор председнока Србије, око 11ч на галсачком месту дочекује га председник чувара гласчких кутија иначе он заступа странку Савез војвођанских Мађара, а Мађара у Ивањици нема, али ето постоји њихов контролор, он поздравља мог пријатеља надимком. Пријатељ га упита, -може ли екипа која ради на терену, а сад беспослена седи и праве гужву на бирачком месту,да оду до његове 82 – шње мајке да и она гласа. Председник комисије чувара кутија онако смоуверен каже не прошло 11 сти и они више не примају захтеве. Мој пријатељ му каже – знаш стање болести старице и да је кућа удаљена 100м од бирачког места и да се ми сви међуобно познајемо ево већ пола века . Председник чувара изборних кутија, чувара око 23-оје. махом прнзионера, возача, путара, тесара лимара и свих могућих фела, али нигде правника.Пријатељ му каже да комисија траба да је на терену до 16 часова, али врли предсеник не попушта. Добро,пријатељ користи друго правно дејство.Он гласа без роблема после обилног прскања кажипрста десне руке неким слузавим спрејом, ригорозне контроле личне карти и непогрешивог утврђивања идентитета полувековног познаника, и пошто је мој пријатељ гласао он поново стаје у ред за гласање и вади ПЕШЕЊЕ које користе у герентолошком центру Свети Георгије при глалсању особа које имају смањену интелектуалну способност и умасто тих особа гласа овлаштено лице. У РЕШЕЊУ дословце пише – Већ годину дана старици је неопходан стални надзор и присуство одрасле особе. Није способна да самостално штити своја права и обавезе. Тачка, Чувари већ изнервирани на пријатењев нови захтев то решење одбијају. Пријатењ стеран у правни теснац почиње у својој самоодбрани да вербално вређа чуваре, док један онако храбар старијег политичког кова. вежбао да биде уз власт још као пионир, да би данас тако способан кадар са великим искуством фаћа се за монилини кица дугмиће и зове полицију. Мој пријател већ преплашен а изнервиран предлаже да се позове стручно лице из општинске комисије да се проблем реши а не полиција. Чувари још упорније заузимају став да су они данас незаобилазна контрола и да ту нема дискусије већ да напусти просторију. Пријатељ видевши да ствари иду нежељеним правним током почиње да псује. У међувремену се појављује предедник комисија у пратњи истетовиране гориле. Горила нема идентификациону картицу. Одкле се створи горила Бог свети зна. Пита пријатељ горилу ко је он? Он му одговара да он ради ту. Пријатењ га пита како може тако истетовиран да ради са децом? Горила каже да му је једна од тетоважа лик његовог оца. Мој прјатењ му одговара да он лик свог оца носи у души а не4 истетобираног на телу. Горила онако професионално избације грађанина ван обејекта. Мој пријате упорно доводи дементну старици на гласчко место и чувари кутија их још два путе враћеју да остале документе донесу. Сто старица и њен син упорно извршавају. Старица гласа уз надчовеченске напоре. Ово је њено вероватно задње гласање а мој пријатењ вероватно никад више неће изаћи на изборе.
Е сада је мом пријатењу остала недоумиса, зна ли за ово круг двојеке, ако не знају ови други није им низамерити.Они су дошли за оне 2000 хиљаде.
Када ће круг двојке да пробије тај зачерани политички круг?
Ovo je karakteristcno za Narod ciji nestanak nije daleko.Nebeski Narod radi sve da se velo brzo preseli i neki drugi svet.Nema tu leka iako je u to sve sto se desava nemoguce verovati..Srbi dok su ziveli sa drugima u istoj Drzavi su nesto i imali i licili ma nesto,a sad je svaki opis suvisan.
Kultura je cudna biljka. Da se uzgajati ali ne kultivisati. Kada je u korenu jaka ne da se satirati.
Овде је ЧАНТРА у главној улози. Паровић је небитан лик. Он је један од многих коме је ЧАНТРА крајња мета или циљ и који би да је користи на дужи период.
Србија је одавно у ери ЧАНТРЕ!
Срби воле да су близу ЧАНТРЕ.
Близина ЧАНТРЕ, даје ономе ко се намерио на љу, неслућене могућности.
Власт, новац, радно место, привилегије разних врста и могућности.
ЧАНТРА се приказује или показује у виду буџета, разних фондова, инвестиција, великих плата, субвенција, улагања од стране државе….
Мислим да ни машта не може да ограничи на које начине се може примаћи ЧАНТРИ, захватити из ње, бити њен приљежан корисник, ако се може, на дуже време и из све снаге.
Партијски функционери, чланство свих партија, локални функционери, административци свих врста… до месних заједница виде ЧАНТРУ као своју спаситељку и извор на коме имају право да се напајају.
Зато је популарност ЧАНТРУ толико велика.
Треба посматрати Скупштину Србије па схватити шта за посланике значи ЧАНТРА, било позиције било опозиције.
Тврдим да се они не баве заседањима и доношењем закона већ ЧАНТРОВАЊЕМ.
Кога је од њих брига за народ, за Србију.
Сваког месеца завуку руку у ЧАНТРУ за своје плате и скупштински ресторан и свима лепо.
Чантра је ту, треба је празнити.
Па докле траје.