facebook

Слободан Антонић: „Друга Русија“ и „лева“ Србија

Слободан Антонић: „Друга Русија“ и „лева“ Србија

Поменуо сам у прошлом тексту на ФСК (овде) тезу, која се појављује у актуелним дебатама, – да Вучићеву „изборно непобедиву“ власт не треба поткопавати на великим већ на малим темама. Рецимо, с нашег, суверенистичког (патриотског) стновишта, Вучићева власт је штеточинска – како је недавно још једном ефектно показано на ФСК (овде). Но, према поменутој тези „мало уместо великог“, бирачи се не могу мобилисати против Вучићеве власти причом о предаји Севера Косова и o тихом клизању Србије у НАТО, већ социјалним темама – малим, али конкретним назнакама бољитка који би опозиција могла да понуди обичном човеку на тржишту рада, у школству или у здравству.

Србија је, очигледно, терен којим несметано владају велике атлантистичке компаније уз аутоколонијално саслужење наше владе. Недавни штрајк у крагујевачким погонима Фијата, о чему је писано и на ФСК (овде), скренуо је пажњу јавности на скандалозне учинке симбиозе „велика ЕУ/САД компанија – српска влада“:

  • Фијат је за плате у Крагујевцу трошио мање него што је добијао од српске владе по основу субвенција из програма „10.000 евра за свако радно место“ (овде);
  • како би смањио ионако мала пореска давања Србији, Фијат је још и лажно увећавао трошкове пословања, а само на основу уградних делова надувао је трошкове за 1,6 милијарди евра – за колико је ослобођен пореза (овде);
  • радници крагујевачког „Фијата” спадају у најслабије плаћене раднике у аутомобилској индустрији у свету: у Србији је сатница 2 долара, у Кини 5, у Мађарској 6, у Чешкој 10, у Словачкој 12 итд.; једино радници у аутомобилској индустрији у Индији и Мексику изгледа да зарађују мање од Срба (овде);
  • супротно српском закону, Фијат је одбијао да почне преговоре све док радници не прекину штрајк, а српска Влада – која би, ваљда, требало да штити српске законе – у томе је свесрдно подржавала управу Фијата.

Наизглед, овај пример очигледан је доказ „десничарске“ политике Владе, па би на њега истинска опозиција морала да одговори доследном „левичарском“ контраполитиком: безрезервном подршком крагујевачким радницима.

Међутим, ствари су, као и увек, нешто сложеније. Као што је на то већ указано на ФСК (овде), штрајк крагујевачких радника могао би бити тек део представе чији је циљ обнављање (иначе тајног) уговора с Фијатом, по коме ова ЕУ-компанија у Србији добија бесплатну радну снагу.

„Како је тајним уговором претходна власт дала погодности које су с добрим разлозима критиковане“, пише у овој врло луцидној анализи на ФСК, „Вучићевој власти је потребан изговор којим се оправдава продужење тих погодности. Штрајк је идеалан за ове сврхе. А онда се са Фијатом унапред договори износ повећања плата, па се пређе на `мукотрпне преговоре`“.

Очекивани епилог је: радници добију 3 долара по сату, Фијат и даље има бесплатну радну снагу, а Влада може да се хвали да је „успешно“ решила још један проблем.

У овом случају, очигледно, и радници су део система који је саздан да заправо експлоатише Србију. Наиме, према неким новинским написима (овде), Фијат је ослобођен не само плаћања свих доприноса и пореза на плате запослених у раздобљу од 10 година већ је ослобођен и плаћања пореза на добит за исти период. Не плаћа ни порез на имовину, ни порез на спровођење урбанистичког плана, ни порез за истицање заштитног знака итд. Ако се обнови овако неповољан уговор, Србија ће наставити да од посла с Фијатом бележи само мањак у буџету. Она исто тако може да продужи да плаћа крагујевачке раднике, а да они лепо седе код куће; ми смо сви ионако на губитку, јер сваки пут када у продавници платимо ПДВ, један део нашег новца свакако иде Фијату.

Решење је, очито, много сложеније од формуле „десна политика владе, лева контраполитика опозиције“. Компрадорски пројекат „10.000 евра по запосленом“ или мора бити у целости одбачен, или реформисан тако да и домаћи предузетници могу да добију сличну субвенцију. Не знам да ли је то решење „лево“ или „десно“, али се свакако чини као рационално, антиколонијално и суверенистичко.

Уопште, кад смо већ код левице и деснице, одавно је уочено да је реч о појмовима из 19. века који нису баш најбоље применљиви у условима глобалног капитализма и атлантистичког колонијализма. Њихово схематско коришћење данас у Србији подсећа на недавни покушај другосрбијанских културтрегера да нам представе како, наводно, исто као и „друга Србија“, постоји и некаква „друга Русија“.

У едицији Ивана Чоловића објављен је зборник чланака антипутиновске опозиције под називом Друга Русија: критичка мисао у савременој Русији (овде). О овој књизи – уз саморазумљиво коришћење синтагме „друга Русија“, – могли смо затим да читамо у Данасу  (овде), Времену  (овде) или на сајту Пешчаника (овде), као и да недељу дана слушамо на Трећем програму Радио-Београда (овде и овде).

Међутим, реч је о типичној фантазмагоричној другосрбијанској (само)пројекцији. Нешто што се зове „Друга Русија“ (Другая Россия) у самој Русији уопште није никаква грађанистичко-атлантистичка опозиција, већ је то само ново име некадашње Националбољшевичке партије Едуарда Лимонова (Нацболы), која комбинује идеологију нацизма и бољшевизма (нацбол), а била је забрањена због насилног деловања и афирмације нацизма (овдеовдеовде и овде).

Дакле, због настојања да се задржи пожељна конотација (друга Србија – друга Русија), направљена је потпуно погрешна денотација, односно српска јавност доведена је у заблуду у вези са идеолошким струјама у руској опозицији.

Слично је и када данас у Србији покушавамо да ствари опишемо или разумемо користећи појмове лево и десно. Оно што је данас опозициона „левица“ у Србији је најчешће, нажалост, тек саставни део глобалистичке и аутоколонијалне идеологије.

О томе сам опширније писао у мајском броју Геополитике („Левица и слом протеста“), али пошто тог текста нема на интернету, те не могу да ставим упутницу, поновићу само један од примера.

Тако, „револуционарна социјалистичка организација Маркс 21“ – иначе истакнута у постизборним протестима „Против диктатуре“ – тврди (овде) да је „Србија окупирала Kосово 1912. године“, а да је „главна карактеристика српске политике нетрпељивост у одбијању права Kосова на самоопредељење, тј. права на формирање независне државе“. Могло би се помислити да ови наши „левичари“ имају исти однос и према  Републици Српској, односно да сматрају како и она има „право на самоопредељење“, тј. „право на формирање независне државе“. Али не, Република Српска је, како читамо на сајту наших „левичара“, само „простор `ослобођен` од Бошњака, Хрвата и комуниста“, који „у великој мјери представља испуњење повијесних амбиција четничког покрета“ (овде). Зато Република Српска мора да нестане.

Слободан Антонић, фото – Миленковић Милован

Проблем је, по мом мишљењу, у томе што је велики део наше „младе левице“ или поунутрио атлантистичко-компрадорску „антинационалистичку“ идеологију, или што се финансијски ослања на фондације попут Rosa Luxemburg Stiftung. Тако, Kанцеларија за југоисточну Европу у Београду ове фондације каже да првенствено „подржава пројекте који раде на подизању капацитета за изградњу мрежа, самоорганизовање и заступање социјалних права радника и радница, жена, Рома и LGBTIQ особа“ (овде). Стога је и у Србији „левица“, нажалост, постала тек људскоправашка забава младих из средње и више класе који, уз неолибералне „рањиве групе“, попут  женa, Ромa, LGBTIQ особa, животињa итд., сад само додају још и „раднике и раднице“ за које се вербално залажу. Но, они не разумеју нити стварне проблеме српског друштва, нити су у стању да понуде стварна решења.

Мој закључак је једноставан: уместо схематизованог коришћења појмова и идеја – које је по правилу погрешно – морамо мислити диференцирано. Суверенизам (патриотизам) напросто није ни десни ни леви, већ је претпоставка за сваку политику. На примеру крагујевачког Фијата види се да је суверенизам и у директној вези с нашим новчаницима.

Тачно је да суверенистичка политичка опција своју идеју мора да приближи бирачима. Одавно је познато да је најбољи начин за такво „приближавање“ – преко новчаника. Фијат је добар (негативни) пример за рђаве последице колонијалне политике, а сличних примера је много. Наше парламентарне суверенистичке странке имају широко поље за такву врсту деловања.

Зашто то не раде? И да ли би то, много боље и ефикасније, могао да ради неко други?

 

Текст пренет са сајта Фонда Стратешке Културе http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/druga-rusija-i-leva-srbija/

About The Author

Related posts

8 Comments

  1. Marko

    Pitanje svih pitanja je suverenost. Samo je pitanje kako se ona definiše. Za neke, kao za autora, dovoljno je da državotvorni narod bude suveren, a ne i svaki čovek u njemu. Dok god izbegavamo pitanje svih pitanja, a to je pitanje vlasništva nad samim sobom, nad svojim telom, mislima i plodovima našeg rada, dakle dok se ne vratimo na apsolutnu privatnu svojinu, ne znam o kakvoj suverenostii se tu govori? Kada bi ljudi zaista bili suvereni, onda ne bi, ni u teoriji, mogao da postoji iko go gospodari njihovim novčanicima i onda ne bi, smrtno zlo – subvencija moglo ni da postoji. Tada bi strani kapital dolazio ako bi mu odnos troškova i zarade bio pozitivan, u suprotnom ne.

    Na stranicama ovog bloga i na samom radiju, često se pominje neoliberalni model kao uzrok propasti. Molim „poštenu inteligenciju“, da malo pogleda definicije i videće da članovi austrijske ekonomske škole govore da je država ili bilo koji drugi monopol sile kao kočnica slobodnog tržišta najveći neprijatelj kapitalizma. U liberalnom kapitalizmu subvencija je nepoznata reč. Dakle, slažem se da Fijat nastupa kolonijalno, ali ne zato što je neoliberalan, nego zato što postoji udarna pesnica kolonijalizma, a zove se Skupština Srbije.

    Ali ne bih se složio da suverenost nije ideološko pitanje. U zavisnosti od toga kako je definišemo sve se drugo menja u društvu. Za nacionaliste je to jedno, za teokrate drugo, za liberale je to treće, za socijaliste četvrto itd… Moramo prvo da se dogovorio šta je to suverenost ili, ono što je bolje, da se podelimo na podgrupe svaka sa svojom definicijom. Suverenost nije očigledan pojam, kako nas istorija uči.

    Reply
    1. Milisav Marenović

      Marko, evo ja kao „poštena inteligencija“ (mada nisam ni pošten, a još manje inteligentan) da udjem u polemiku sa Vama, al da se ne naljutite…
      1) U drugom pasusu, neoliberalni model ipak jeste uzrok propasti država, jer ostavlja budžete bez sopstvenih izvora prihoda, pa moraju da se zadužuju…a austrijska ekonomska škola govori, kako ste i sami lepo rekli, o državnom monopolu sile kao najvećem neprijatelju KAPITALIZMA, a ne države…i to su oni u pravu…dakle, ne valja to dvoje mešati..
      2) U drugom pasusu se zalažete za slobodno tržište, a u prvom i poslednjem za suverenost…?! Priznajem da mi je to kontradiktorno…
      3) Čudani – nenaučni pristup definisanju ekonomskih pojmova se vidi na kraju prvog pasusa gde kažete: „odnos troškova i zarade pozitivan“…prvo, zarada je prihod od rada, a valjda ste Vi mislili na „zaradu“ poslodavca u smislu dobitka, ali ni to nije „odnos“, kako ste napisali, jer ukazuje na količnik, već RAZLIKA između prihoda, koje ne pominjete, i rashoda, koje takodje ne pominjete (mnogo širi pojam od troškova)…
      5) u prvom pasusu iznosite pojam „apsolutna privatna svojina“…?!! Kakva je onda relativna? Možda ste ovde mislili da celokupna populacija ima privatnu svojinu nad faktorima proizvodnje? Ako je tako, to onda nije kapitalizam, jer nema najamne radne snage, već socijalizam…opet kontradikcija…
      Na kraju ste bar pošteni, pa u zadnjem pasusu ste objasnili sve kontradikcije time što suverenost, a izgleda i ekonomske pojmove posmatrate sa ideološkog stanovišta…i to je OK, samo nije lepo mešati Hajeka i Mizesa u sve to…
      Živi bili, ne zamerite…

      Reply
  2. Вилогорски

    Страх и нада

    Малодушност је мајка цинизма који у свом крајњем стадијуму даје подстрек у борби савременог човека пред суровим изазовима бесмисла, који се рађа у апсурду малодушности и поприма облик безизлазне катарзе која би потстакла биће на избављење пред слутњом катастрофе. Свесни смо да је и ова нада обмана, али она је и једини смисао чекања свршетка. Без наде нема ни нас, то је једино усмерење да се стигне на краја пута трпљењем. Људска заједноца почиње да се распада. Почињемо да мрзимо јени дуге и одбијамо колективно спасење у Свевишњем. Ми више нисмо у стању да контролишемо нашу заједницу. У нама је преовладао деструктиван нагон за разарањем који уништава последње остатке доброте и љубљави према ближњем. Ми више немамо идеала, прожима нас нагон материјалног стицања „добара“ који је узрочно условљаван као последица прогреса. Снага цркве као одговорне институције за духовно здравље народа полако али сигурно чили. Православна религија бива замењена сурогатима лажних вредности. Толико смо се удаљили од суштине наше друге половине личности да више не видимо реалну преставу о будућности. Толико су покидане везе у структири нашег бића да успостављање здраве структуре личности, која краси човеков идал као такав, изгледа готово немогућа. Толико смо отишли далеко у неоговорности да је касно за све. Сламање наше духовне вертикале је по нас смртоносно.Несумњиво да су други много допринели овом нашем паду, најпре морално а као последицу имамо и физичко пропадање. Највећа наша немоћ је неуочавање принципа дијалектике, који ми често несвесни или бесвесно тумачимо као судбинско. Тај ефекат је подсвесно оправдање наше заблуде и смиривање бесвесне савести. Када би тај неумољиви и неизбежни дијалектички принцип схварили доживели би оно тејанствено овосветовно просветљење.
    Веома је опасно што је народ лишен инстикта за очување заједништва. Ту одговорност је погазила интелиганција, Академија, Универзитети, Црква. Те народне институције требало је за све ове године страдања да формулишу начела новог српског бића које би се прилагодило новим изазовима и времену које је наступило. Зар смо толико кратковиди па не видимо да смо на ивици понора. Зар је могуће да из историје страдања ништа нисмо научили, а историја је мудрим народима учитаљица живота? Зар је могуће да нам се ти циклуси периодично понављају а ми нисмо у стању да на њих рационално одговоримо. Једино што се може догодити је преумљење и уздизање главе из ове и овакве духовне мочваре и то колективно, што је поново готово невероватно.
    Ако смо то као народ у стању да урадимо, а већ смо превише страдали, још има наде.
    Јер нада умире последња.

    Reply
  3. Milan Dakic

    Zabluda je sto Antonic misli da i dalje moze da prodje „tehnicka“ saradnja sa drugosrbijancima. Videli ste kako je protest omladine propao za 2 dana kad su shvatili da je to drugosrbijanska prica.

    Reply
    1. Александра Миленковић

      Protest nije propao zbog toga i biće ponovo aktiviran kad potreba.

      Reply
      1. Milan Dakic

        Propao je zbog toga jer patkicari nisu isto sto i mase. Mogu da sakupe neki broj i to je to, ali mase vise ne mogu osim prviremeno na prevaru. Cim je patriotska omladina nanjusila patkicare, marksiste, protest se osuo, pokusavali su na misice jos neko vreme ali sami drugosrbijanci su nedovoljni.. Isto tako cete videti koliko ce glasova dobiti Sanda, Djordje, Dveri i ostali njoohovi derivati. Nece ni 2 posto.

        Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.