Милан Миленковић: Мртве душе

Oткако је Вучић, онаку успут, апетитли поручкао српску опозицију, која је сад прилично рахметли, па верује да ће бити мање рахметли ако се уједини, испоставио се мали проблем: огроман пад гласова за разне леве и десне, патри(ј)отске и проевропске странке, оставио је прилично бирачко тело у некој врсти демократског чистилишта. Не знају за кога да гласају.

Примерице, СНС је имао 2014.  равно 1.736.920 гласова, а 2016. свега 86 000 више 1.823.147, што значи да они не расту колико други падају. При том, често сам заступао тезу, које се свакако сећате, да нема гаранције да ће повећана излазност шкодити СНС-у и то се показало: 2014. излазност је била 53,09%, а 2016. је достигла 56, 07% и-СНС је добио исти проценат.

Још простије: ДСС и Двери су 2012-те добили збирно 443 122 гласа, 2014-те  су добили 280 894, а 2016-те, уједињени, 190 530. Дакле, чист кал је негде око 252 000 бирача. Више од половине, али за ову анализу, то није важно.

Демократска странка, са Борисом Тадићем је добила 2012-те  863 294 гласова, док је 2014-те Демократска странка, скупа са колаицијом око Нове демократске странке Бориса Тадића (овде сабирам бирачко тело, које гласа за исте или сличне опције), приходовала 421 401 гласова, а 2016-те те екипе су скупиле 417 119. Кал је, за четири године, негде око 440 000 гласова.

СРС је од 2014-те до 2016-те вајдила око 230 000 гласова, чиме је вероватно апсорбовала већи део онога што је отпало од Двери и ДСС-а, али свакако не све. Уз то, морам да изразим сумњу, која не мора бити тачна, да је СРС договорно добио невероватан број гласова, односно да је нарастао четвороструко за две године, док је данас опет у паду. Шампионски резултати су увек сумњиви.

Хоћу да кажем следеће: велики број гласова, који отпадају од некада великих странака, не добија СНС. Питање је, дакле, са становишта система: шта са тим глсовима? Оставити их да лебде у слободном простору, или формирати партије и покрете сурогате, који треба да покупе залутале бираче? Како бисте ви поступили да сте на месту оних који одржавају систем?

Ја бих, да вам поштено кажем, почео са креирањем нових екипа, уз обавезне пароле да су то „нови, неупрљани људи у политици“, али бих им увалио у длаку исте псеудоидеолошке матрице, које су већ постојале. Не сме да буде нових идеја, поготову не свежих, јер би, рецимо, пола милиона људи, који лутају од патриотске до патриотске странке, од разочарења до разочарења, могло да гласа баш за некога ко искаче из матрице. Да се то не би догодило, потребна је нова екипа са старом матрицом.

Верујем да бисте и ви дошли на сличну замисао.

Зато вам се појављују нове екипе са иконама и Путиновим сликама у рукама и са „Помаже Бог, браћо Срби“ на уснама. Да ли вам то личи на покојне Двери и Заветнике? Да ли вам пада у очи да полиције нигде нема на скуповима таквих екипа? Да ли макар посумњате у „договорне“  протесте?

Још једном: да ли вам је необично што никад неки српски патриоти нису одржали антиколонијлане протесте пред неком западном амбасадом? Стварно мислите да не знају одакле ветар дува?

Са друге стране, имате нове проевропске екипе, са Сашом Јанковићем и Вуком Јеремићем, које су – досећате се већ – за европске вредности и, следствено томе за пут у ЕУ, где живе те вредности, али нису за НАТО. Исто као Вучић: за ЕУ и не у НАТО. Они ће да раде све исто као Вучић, само поштеније, а за то имамо часну реч Ђиласа, Јанковића и Јеремића, којима ће се, по свој прилици, у пробуђеном европском ентузијазму, придружити и Двери, чију сам љубав са Европом давно предвидео.

Да ли вам је необично да, код обе екипе, нико не жели власт? Може партиципација, то да, али власт никако. Они тачно знају да је власт у Србији нешто што се дели по амбасадама и тачно знају да њихов број неће бити извучен у скорије време, па и не форсирају. Даће им се, кад за то дође време.

То што нема нових идеја, нити идеологија, показује да господар намерава да још непријатно дуго одржава овај систем у Србији. Са Вучићем, а и после њега. Мењаће се људи, али не и парадигма. Борба за „мртве душе“ (не мислим на давно упокојене гласаче, него на нераспоређене гласове) ће се наставити. Русофилима, клеро-нациоалистима и теоретичарима завере, мора се дати избор: или за Вучића, или за национал-фолиранте, под контролом система. Радикали су прича за себе: странка лумпенпролетеријата, који је у сталном превирању. Час су код војводе, час код Вучића, час су за неку другу опцију, а није ретко ни да су за картон уља и ланч-пакет. Ништа вредније од десетак евра, у сваком случају. Ни један комуниста није разумео душу српског радника, као војвода. Додуше, и он је био комуниста.

Прозападно оријентисаном бирачком телу се даје избор: или апстиненција, или отужни, нови ДОС, са Ђиласом, Јеремићем, Јанковићем и пропалом коалицијом Двери-ДСС. Те, помало отужне еврофолиранте, увек замишљам како лажу са руком на срцу и сузама у очима. Нису ништа мање патетични од Вучића, само су мање талентовани. Запад их је довео у немогућ положај да подржавају парадигму, а боре се против првог човека парадигме. Они, опет, не смеју да се одлепе од Запада, јер добро знају да би почела извлачења досијеа и оптужница и морају да цвркућу у сваком кавезу, као канаринци. Мислим да неки од њих немају дозволу ни да изађу из политике.

Све у свему, кад размишљате коме ћете се царству приволети, а Србин мора да навија, таман да играју Кијево и Верона, сетите се да сумња спречава слободан развој глупости и да је дно-дно, таман и кад је на врху.