Зове ме јуче једна слушатељка, у рано поподне, да ме пита како то да ја смем да кажем да бих, да сам био у тој ситуацији 1944., био гори од Тита и, друго, како смем да проповедам Ничеа?
Моја је слушатељка умерено свадљива, веома страсна и, рекао бих, симпатична особа, која не може да се отргне етнопсихолошких окова који кажу, отприлике, да нико није нормалан ако мисли супротно од нас. Ја мислим, је ли, супротно од ње, па ми је то уједно и дијагноза. Где смеш супротно од Србина?
Да занемаримо да могу да причам, без да иког питам, шта год хоћу што није законом забрањено, а могу и што је забрањено, ако сам спреман да мардељам, да занемаримо да проповедање Ничеа (иако га, заправо, само цитирам, никако није проповед у питању) такође није забрањено, или бар ја не знам да јесте, на крају се увек испостави да ми, као небески народ, радикално одбијамо стварност, осим када имамо непосредну корист од ње.
Разговор тече, отприлике, овако:
– Ви мислите да Тито није мрзео Србе?
Кажем да мислим да није, мада нисам екстрасенс, па да знам шта је било у Титовој глави. После 1953., кад је престао лов на русофиле, Срби никад нису били чак ни друга, него трећа, или четврта, нација која је била изложена политичким процесима и прогонима. На првом месту су скоро редовно били Шиптари, на другом Хрвати, а на трећем и четвртом смо се смењивали са муслиманима, прецима данашњих Бошњака. О томе, кроз статистику, говори и адвокат Рајко Даниловић, у књизи „Употреба непријатеља“.
Да, каже она, али је Тито стрељао грдне Србе, чак и у њеној варошици.
Одговарам (мада знам шта су „али“ разговори – шта год кажете, саговорник има неко „али“) да су колаборационисти свуда стрељани тих година у Европи. Очигледно је да су комунисти имали некакав критеријум и да, ипак, мада кад слушате антикомунисте изгледа обрнуто, нису стрељали све Србе. Да ли је критеријум добар, или не, о томе се може расправљати. Ја и сада мислим да је Тито био неоправдано благ и помирљив.
Тито, каже даље моја саговорница, није имао право да тако убија људе, без суђења и без пресуде.
Иако сам уверен да мрзитељима црвених никаква суђења и пресуде не би били довољни да заћуте (они причају, јер су инструментализовани, а не зато што су размишљали), кажем да победник може и сме све. Увек и свуда.
То је угаони камен сваког српског одбијања реалности. Каже ми ми саговорница да не сме, иако је победник. Од тог тренутка, сваки рационалан разговор постаје бесмислен и ја настављам да се шалим с њом и, на крају, још се лепо поздрависмо.
Занимљиво је, међутим, како један народ, који изнад свега воли да моралише и даје моралне поуке, који мисли да је правда небеска, а истина срБска, народ који мисли да победник, ето, не може све, кад случајно закачи да буде председник општине, немој више, или макар полицајац, одједном мења становиште и сад он може све. Ништа га више не обавезује. Чак и најситнији државни службеник препишава законе, мрзи правила игре и капира да је пољубац у дупе шефа далеко бољи за каријеру, него сва правда овог света, али и даље мисли да Тито није могао све! Да је био дужан да праведно суди, па да онда стреља. Као што је Дража, рецимо, праведно судио деци у Вранићу, пре него што су поклана. А, да! То је друго, заборавио сам. Дража може, он је наш…али, Загорац…
Дакле, ми смо натуралисти кад се негде позиционирамо, кад захватимо синекуру и положај и тада нас никаква правила не везују. Тада смо сви ми Тито, као што каже она стара парола. Опет, кад смо ниже у ланцу исхране, кад нас нико не ферма, ми смо правдољуби и моралисти.
Ми смо, у ствари, лицемери, чији вредносни и морални судову зависе само од места на коме се тренутно налазимо. Моћне и јаке хоћемо да, као да то слаби могу, ограничимо правилима и законима, а када сами постанемо моћни, гледамо да све законе и сва правила пошаљемо дођавола и да моћ користимо без ограничења. Моралисање је оружје слабих.
Срби тешко поимају да је тиранија једнако легитимна као и демократија, да нема система који је природно бољи од неког другог. Приговор на стварност, чак и кад је исправан у моралном погледу, не укида стварност, нити је мења, а још најмање узбуђује онога ко је на командном мосту те стварност. Једини начин да се стварност измени је да се заузме командни мост, а не да се сере против навигатора.
Сав наш релативизам, сав јад нашег размишљања о политици, свету и животу, показују флоскуле које користимо (откуд му право, није то исто, друго сам ја, друго је он, је л’ знаш ти ко сам ја, он је најјвећи син нашег народа, он је најгори који се појавио, живео, црко дабогда, он је мрзео/волео/хтео/желео, Руси нису такви, Амери су зли...), а које показују да нам чињенице не значе ама баш ништа, нити нас ма и најмање узнемиравају.
Пошто је омиљена национална игра утврђивање ко је у праву, а не ко држи моћ и силу, влстодршци су овде обично безбедни. Историјски, српским властодршцима прети опасност само или од одметнутих припадника клана, или од странаца, а од српског народа апсолутно никад. Нема народа који тако мало зна о политици, а да, истовремено, није уверен да зна све. Људски је бити дунстер, али веровати да си академик док лупаш глупости, није људски, а српски јесте у највећој мери. Овде све Черчил до Черчила.
Дакле, још једном:
- Против силе нема приговора – постоји само већа сила. Антилопу од лава спасавају брзе ноге, а не право и морал.
- Победник има неограничене могућности – нема приговора против победе.
- Или створи моћ, или трпи моћ – трећег нема. Или си објект за субјект (слуга), или субјект за објект (господар).
- Победник је увек моралан, зато што је победник. Зато победник има увек и мирну савест, као бонус-поклон. Ко изгуби (као ми, или као Немци после Другог светског рата), стално мора да се извињава.
- Кад нешто не знаш, немој да пропустиш прилику да ћутиш. Незнање је привлачно, јер ствара илузију да је све доступно.
- Сумња је основ сваког здравог мишљења. Скептик никад није глуп, оптимиста то јесте готово увек, а лаковеран човек је идиот.
- Не постоји природна правда, природна истина, природан морал. Они су увек нечији, а тај неко је увек довољно јак да их наметне свима.
- Тражити од моћног да се, у име морала и принципа, одрекне моћи, сасвим је будаласто.
- Моћ је уткана у сваки однос било људи, било народа, било друштвених група.
Како ће се она декларисати, друго је питање. ИДЕА ће, рецимо, продавати у Србији, а Делта неће у Хрватској. Будали то изгледа као кршење принципа и правде, паметном је јасно да је Хрватска, вољом заједничких гопсодара, изнад Србије у ланцу исхране. Чак и кад би Срби (а неће) престали да купују у хрватским продавницама, Влада Србије би морала да наручује сав провијант за јавне институције код браће Хрвата, да их спасе од пословног краха, јер нам је таква и толика моћ и, у складу с моћи, место у Европи. Споља изгледа као да смо ми луди што купујемо код Хрвата, суштински смо испод њих у ланцу исхране. У истом су положају Хрвати према Немцима, рецимо. Баш зато што се не разуме моћ, стално се обнављају, увек безуспешно, акције типа „купујмо домаће“. Пошто ми мислимо само донекле, а однекле осећамо, па нам памет више није ни потребна, могли бисмо да умујемо даље: купујмо производе наших сељака, да би они имали довољно новца да могу да купују Џон Дир тракторе и туђа ђубрива и пестициде. Лова свакако оде напоље.
Кад се не схвата моћ, а кења се о принципима и правди, стално се враћа на исту раскрсницу. Дакле: наши животни сокови теку ка господарима, јер су моћнији и то је то. Никаква акција, која у себи не садржи моћ с наше стране, неће изменити ствари. Апели, позиви, молбе, указивање на принципе…све је то свирање пилићима. Његош би рекао: „Узду глодат’ да се ломе зуби“…
Насловна – Едвард Мунк, Фридрих Ниче, 1906.
Milane,autocenzura je veća danas neko bilo kad u istoriji ovog naroda. A zašto je veća?Ona je porasla proporconalno porastu svesti o sopstvenoj zabludi, koja je trajala do stupanja na scenu haotičnog stanja. Sadašnje stanje dovodi u pitanje goli opstanak jedinke,porodice ili pak nacije. Svi smo mi svesni u kojem se krugu pakla nalazimo. Taj pakao ne možemo racionalno objasniti, ali ga intuicijom možemo nepogrešivo naslutiti. To „odlično“ kreiraju inženjeri ljudskih duša. Problem je u tome što se kreatori ne vide.
A Tito je fenomen za sebe, on je bio majtor drila.On je potkupio celi narod. Njegove krilatice u ime naroda, živela radnička klasa, ili ona – narodi koji imaju takvu omladinu za svoju budućnost ne treba da brini, itd.
Meni teško pada jedna izrazita glupost koju smo kao narod napravili.Ajde desio se peti oktobar, istorijski je možda i morao da se desi. Jer se nagomilalo mnogo protivurečnosti i suprotnosti. Tada je većina razumnih ljudi pomislila i ponadala se da će nove vlasti svih boja i usmerenja da izaberu novi kurs sagrađen na demokratskim principima. Osnovno i neopozivo je bilo dijalektičko pravilo – ZADRŽATI SVE ŠTO JE DOBRO- a prihvatiti novo, koje kod drugih već se osvedočilo kao pozitivno. Lep primer je Slovenija, Poljska, Litvanija, Letonija, one svoju privatizaciju su sprovele vaučerskom metodom, legalno i legitimno. Evo jednog upečatljivog dokaza koji je kod nas stvarno bio svetski a naš. Sustem starog dobrog SDK je bio mehanizam koji je tako dobro i precizno funkcioniso da je bio bolji od bilo kojeg svetski sličnog sistema. On je uništan samo da se ne bi mogli pratiti tokovi novca. Ako je šta vredelo to je bio SDK.
O tome niko ne piše ili pak govori.
Opet sistem „čuvam ovce u motornom čamcu dođi mala niđe veze“ SDK jeste bila dobro rješenje ali samo u kompletu sa UDBO-m jer i danas se odlično zna kud idu pare samo nema ko da sankcioniše. Što se tiče privatizacije ne znam kakva je bila u Srbiji a kod nas u RS je bila vaučerska i nismo se usrećili, hebe nas IQ 89. Svojim očima sam gledo glupače koje su imale oo 63% akcija svoje firme i stale u red da ih prodaju lokalnoj fukari, prijeratnom šoferu koji je početni kapital stekao krađom nafte, za 70 E i danas su te glupače uglavnom na ulici. Osim toga zamisli kakav bi pakao bio da su se spoljni okupatori i domaći izdajnici dočepali kompletnog SDK i UDBE i stavili ih u funkciju, mada možda udbu i jesu. Imam predlog za MM- neka se negdje dočepa udžbenika ONO i DSZ za neki razred gimnazije iz 80tih godina prošlog vijeka tamo je do u detalje opisano što nam rade okupatori i domaći izdajnici a mi smo se sa tim šprdali
Slazem se sa napisanim. Samo kombinacija SDK i UDBA ima dobitnu kombinaciju.
Vaučerska privatizacija predstavlja teorijski elegantan i relativno brz metod privatizacije.
Vaučerska privatizacija je transparentnija od drugih modela
Jedan od korišćenih argumenata u korist vaučerske privatizacije je da građanstvo jedne države ne poseduje dovoljnu količinu novca za odtkup dobrih preuzeća.Taj je argument svakako netačan sa ekonomske tačke gledišta, a praksa zemalja koje su se oslanjale na vaučersku privatizaciju pokazuje daleko bolje retzultate. Iako je njihova privreda bila tržišno i tehnološki iza nas.
Brza privatizacija sprečava formiranje antiprivatizacionih monopola, koja bi mogli nastati tokom vremena i blokirati privatizaciju. Ovaj argument je imao svoju težinu početkom 1990-tih godina, ali kasnije, desetogodišnje snkcije dale su pogubne rezultate.
Lek za zaštitu vaučera je formiranje investicionih fondova. Kojima bi građani prepuštaku svoje vaučere a za uzvrat dobijali akcije samih investicionih fondova. Fondovi bi tako mogli kumulirati vaučere i postati znatni ili dominantni vlasnici pojedinih preduzeća.
E oko prodaje vaučera je stvar jasna o njihovoj sudbini odlučuje vlasnik. U tom slučaki vlasnik vaučera nema pravo da krivi nikoga.
Vaučeri su dobri jer firme koje su imale sopstvanu sirovinsku bazu i ino tržiste mogle su nesmetano da nastave svoj privredni život jer bi stručni kadrovi nastavili svoj rad.
Ovako stranac je prvo izbacio tehnologe, inženjere, ekonomiste a zadržao partijske polušnike koji su strancima obetbeđivali nemetan hod kroz finansijske rupe u zakonu..
Evo šablonskog primera.
Stranac kupi firmu za neko sumu x novac legne u banki koja je iz iste zamlje odakle je investitor. U drgoj fazi investitor uzima kredit „za tehnološki razvoj“ od metične banke u iznosu uloženog a za zalog daje kupljeno preduzeće pod hipoteku. Normalna stvar svoj ulošeni novac vraća u svoju zemlju i nesmetano nastavlja da radi pod kapitalističkim uslovima.
E ta akrobatika je listom obeležila privatizaciju od petog oktobra pa do danas.
: ‘Ne verujte varalici!’ Propašćete ako smetnete s uma da plodovi pripadaju svakom i da zemlja nije ničija.” – Ž. Ž. Ruso , glavni izvor sukoba i nejednakosti među ljudima je, po mišljenju Rusoa, svojina, Vaša elegantna privatizacija je zapravo podela zajedničke imovine među “ snalažljivima „.
@ deda iz Srbije van sebe
Sve napisono lepo zvuči kao mudri sofizam
U pojmu prideva „snalažljivima“ krije se lukavstvo i zavaravanje. jer je banalizovan jedan veom osetliv političko socijalni proces koji je doveo do velikih društvenih problema.
Sve što se događalo poslednjih tridesetak godina istorijski se može na neki način pravdati zabludom, mitom, neodgovornošću. Ali privatizacija na način kako je urađena jasno pokazuje totalno uništenje sredstava za proizvodnju i ostavljanja ogromnog dela realnog sektora bez mogućnosti za oporavak. Vreme će pokazati da je to poslednji i nabitnije projektovan potez sloma Srbije na decenijsko tavorenje i samouništenje.
Ja imam listu pitanja i komentara vezano sa moć i Milenkovićev socijalizam:
– ako postoji strah da privatne firme od više od 5 zaposlenih mogu biti koruptivne sa sistem, koji mehanizam sprečava da sam sistem bude nasilan prema privatnicima? Kako imaju neuporedivo veću moć od bilo koje mizerne firmice od 5 zaposlenih, mogu da rade šta hoće, a kako svaka vlast kvari bilo kog vladara, ovo nije teoretski, već veoma verovatan (čitaj siguran) razvoj događaja. Koji to dokaz imamo da će na vlasti i u administraciji biti anđeli, a samo u privatnim firmama đavoli?
– nezavisno od toga koje će firme biti državne, a koje privatne, najbitnije pitanje u svakoj ekonomiji je ko ili šta određuje cene? Država ili tržište? Ako tržište, onda će sve državne firme (one sa više od 5 zaposlenih) jednostavno biti državni kapitalisti, gde će firmama upravljati državni funkcioneri umesto privatnici. Verovatnoća njihovog uspeha, na duže staze, je ravna nuli, zato što ono što razlikuje državnog funcionera od privatnika je što ovaj drugi rizikuje lično svoju imovinu, dok će funkcionera samo smeniti, što nikada nije bio dovoljan stimulans da neko bude preduzetan. Ako, sa druge strane država određuje cene, onda privreda ne može biti uspešna, zato što se radi o planskoj ekonomiji, umesto tržišnoj, i tada je, po jasnoj ekonomskoj teoriji, nemoguće odrediti kako alocirati resurse, koje proizvode proizvoditi i koliko njih će biti traženo. Cena i tržište su jedini mehanizmi koji čine informacioni sistem ekonomije, da milioni ljudi rade sinhrono, šaljući signale jedni drugima, bez ikakvog centralnog planiranja. Doduše, postoji i treći mehanizam, hibrid između tržišta i države. Međutim, kako vreme prolazi, moć države će uvek težiti da poveća kontrolu nad cenama, tako da će na kraju hibrid konvergirati ka državnoj kontroli cena.
– šume, reka, jezera, i ostalo, moraju biti u vlasništvu naroda po Milenkovićevom socijalizmu. On poredi to sa društvenim vlasništvom Koka Kole. Povučena paralela je, najblaže rečeno, nategnuta. U privatnim firmama, koje do većinskog kapitala dolaze preko berze (prodajom akcija), količina moći odlučivanja je nelinearno proporcionalna količini akcija koje neko poseduje. Nelinearno znači, da ako mnogo malih akcionarira zajedno poseduje 40%, a ostalih 60% samo 2, 3 velika, i ako su oni složni, ostali se i ne pitaju. Akcije, kada ih kupuju mali, uglavnom i ne kupuju da bi ičim upravljali, već zato što su zainteresovani za sopstveni profit, bilo preko dividende, bilo jednostavno zbog skoka vrednosti akcije. Dakle, društveni fenomen posedovanja, je, statistički, zanemarljiv, firmom upravlja i dalje mala manjina. Osim toga, akcije jedne firme, nikada ne kupuje celo stanovništvo, već uvek samo mali procenat. No vratimo se na vlasništvo naroda nad šumama. Vlasništvo uvek znači ko ima kontrolu nad nečim, odnosno ko odlučuje šta se radi sa nekom svojinom. Kako ceo narod ne može da odlučuje ni o čemu, o sudbini šuma će odlučivati opet, državni funkcioneri. I tu se vraćamo na prethodni pasus. Koji su stimulansi državnih funkcionera da to ne unište, zagade ili veoma neekonomično iskoriste? Da li, opet, računamo, da su oni anđeli po definiciji, ili imamo neki jači argument šta će njih držati disciplinovanim i preduzetnim?
Svaki put kad Milenković opisuje svoj socijalizam, to su uvek veoma uopšteni odgovori. Pitanja koja ja postavljam imaju cilj da spuste (po mom mišljenju) snove i vizije u realnost.
Kada već govorimo o moći, ne možemo da ne primetimo sledeće:
Ako počnemo od pretpostavke da je moć sve i da pobednik određuje pravila igre, jedino što možemo da zaključimo je da je za dobrobit ljudi neophodna izbalansirana moć između raznih subjekata, a nikako jedan vladar (ili njegova svita/elita, što je slično). Razmotrimo i alternativu da je pobednik prosvetljeni diktator. Ta alternativa, ako je uopšte i moguća, veoma je kratkorična, statistički zanemarljiva, za trajanje nekog društva. Svaka vlast mora da vodi ka auto-korupciji vladara, jer to je u prirodi čoveka. Možda možemo da pretpostavimo scenario gde imamo čitav niz takvih diktatora, gde sledeći čeka spreman u redu, tako da kada prvi postane opak i zao, smakne ga/smeni ga, i tako do večnosti. To je, veoma, veoma, malo verovatan sled događaja, zato što svaki vladar veći deo svog trajanja koristi za učvršćivanje vlasti, tako da će svaka smena biti krvava i vodiće do visoke nestabilnosti u društvu, a i broj prosvetljenih diktatora u Svemiru je konačan i mali. Zbog toga, posledica politikološkog znanja da je sve u moći je upravo u ograničavanju moći bilo koga i bilo kada.
A to znači nedozvoljavanje monopola nikome. Umesto jednog suda, niz sudova u konkurenciji, umesto jedne policije, više njih u konkurenciji. Umesto jedne partije, koja preko svojih funkcionera odlučuje o ekonomiji svih firmi od više od 5 zaposlenih, puno nezavisnih preduzetnika koji se neprestano takmiče jedan sa drugim. Najveća bogatstva ovog sveta u današnjim pseudo-kapitalističkim zemljama ne nalaze se u privrednim segmentima sa visokom konkurencijom (dakle bliža tržišnim zakonima), već u onima gde važi simbioza između države i onih koji je korumpiraju. Korporacije, a naročito multinacionalne korporacije nemaju dodirne tačke sa tržišnom privredom. One su, ili proizvod državnih aparata ili direktno kontrolišu državni aparat, zavisi kako u kojoj državi. Njihovo postojanje zasnovano je na posledici verovanja da je centralni monopol sile dobar, a jedini problem je taj što ga trenutno vode đavoli. Pa se onda, sa jedne strane, demokrate bore da na vlast dođu novi demokratski anđeli, koji će istisnuti oligarhe, dok se socijalisti bore da dovedu svoje anđele da potpuno istinu kapitaliste, da bi ih na kraju zamenili državnim kapitalistima. Kako anđela nema među ljudima, naročito na duže staze, oba poduhvata su osuđenja na propast, razlika je samo u mehanizmu kraha. Kako je istina da su sila i moć pokretači svega u ovom svetu, proizilazi da ako želimo da izbegnemo auto-koruptivnu moć monopola sile, da moramo da se borimo da njega nema, odnosno da je društvo neprestano odmeravanje snaga svih privrednih aktera (i sudovi i policija postaju privredni akteri)
Ako se neko boji da bi privatni sudovi ili policije mogli da stvore kartel i da onda sprovode samovolju, to nije nemoguća stvar, ali svakako nije gore od današnje situacije, gde već priznajemo njihov monopol kao polaznu tačku. No, u tržišnom sistemu, ekonomija nas uči, stvaranje kartela je jako malo verovatno, zato što je stimulans da ga neko prvi prekrši i preuzme tržište neverovatno veliki. Istorijski, svi karteli u uslovima tržišta su uvek brzo propali. Postoje samo 2 momenta kada monopol postoji na relativno duže staze. a.) kada je oslonjen na neki drugi monopol, odnosno kada kapitalista plati državi da napravi zakon koji silom nameće njegove proizvode b.) prirodni monopoli, kada neka firma uspe nakon duge utakmice da postane toliko efikasna, da niko drugi više nije u stanju da bude toliko konkurentan. Prvi monopoli traju dok ne dođe neko drugi sa većim mitom, dok se prirodni monopoli sami vremenom gase, zato što opet nastupaju auto-koruptivne sile, koje opuštaju pobednika i stvaraju mesto novim učesnicima koji ponovo preuzimaju kvote tržišta.
Sledeće pitanje je ko je taj koji nedozvoljava monopole, ako nema države koja će to da razbija. Odgovor je niko posebno, već svi zajedno. Svi se na tržištu neprestano bore da ne dozvole nikome da pobedi. Sledeće pitanje je ko donosi zakone, ako nema centralnog monopola sile. Odgovor je opet, tržište. Ne postoje savršeni zakoni, društvo je neprestano u previranju i sukobu kultura, gledanja na svet, religijskih gledanja na svet, tako da bilo koji centralni zakon ne čini drugo nego stvara novu opoziciju, koja će kad tad, da otfikari glavu vladaru. Dok, ako sudovi operišu na tržištu, odnosno neprestano se usaglašavaju, postoji veća verovatnoća da će se različitosti mirnije podnositi i dogovoriti. Može li tu doći do korupcije? Da. Je li ovo savršen sistem? Ne. Da li garantuje večnu stabilnost? Ne. Da li ovakav sistem može, na kraju da konvergira ka današnjem sistemu? Da, može. Ali, kako Milenković ponavlja, bitnije je kakav je kvalitet ljudi koji se bori za sistem, nego ideja. Ali, ideja je takođe barem 30% uspeha. Kvalitetni ljudi koji se bore za pogrešne ideje, opet vode ka propasti. Kapitilazim sa državom, vodi ka propasti, socijalizam sa državom, već je propao. Kog smisla ima vraćati se na propale modele? Da li je moguće ovakav sistem ostvariti? Odgovor je uvek isti, zavisi koliko njih razume ovo o čemu govorim i spremno je za njega da se bori.
Da li će ovo većina razumeti? Ne. Da li je bitno? Ne. Da li je potrebno podizati svest ljudima za ovo? Ne. Ovaj sistem upravo počiva na znanju da svako želi da živi na račun drugog i baš zato to niko ne sme nikome da dozvoli. Istorijski gledano, nikada se nije dogodilo da centralni monopol sile nije pretvorio narod u stoku, zato nadati se da se to može promeniti, je prazna nada.
Za citanja i ucitavanja Moci i Nemoci, usponu i padu, ciklima zivota, poretka celog kosmosa preporucujemo Ji Djing, I Ching, verovatno najstariju, a i najbolju knjigu poznatog covecanstva(usput i sifru u binarnom kodu sto je dobro uvideo vec Lajbnic). Po predanju data od legendarnog Fu Hsija, a kasnije svakojako interpretirana od mitskih i manje mitskih licnosti sve do Konfucija. Ni Heraklit nije daleko od TE mudrosti: U svako moci klija klica njene nemoci. Isto je i za pobednike i porazene, sluge i gospodare, etc.
Sve je to lepo.
Ali upitajmo se koliko je korisno?
Lajbnicizam je pao pred relativitetom i dijalektikom, ravnoteže procesa. Znači Lajbnicov determinizam i kauzalnost su sahranjeni u realitetu života.
Pokišajte razumeti Hobsa,Kanta i Hegala.