Још у време моје младости, могао је Србин из Шумадије отићи у Секељ, Ердељ, или Беч и свуда би био примљен као свој међу својима. Кнез Сима Марковић, отишавши у опанцима и сељачком оделу међу богате, у реденготе и шимике обучене и веома богате тршћанске Србе, рекао је, тражећи новце за устанак, без зазора: „Нисам дошао да вас молим, већ рачунам да сам дошао међу своје по своје“. И – најбогатији Срби одвојили су половину своје имовине. Сведочанство о томе оставио је Доситеј у последњем свом делу „Јастук гроба мог“.
Данас, од десет Сораба, деветорица половину имовине не би добила ни од рођеног брата.
Занимљиво је да смо Срби – као заједница сећања и очекивања – највише били док то нисмо ни знали. Немам, наравно, доказ, али мисли да су речи попут „Србин“, „српски“ или, код безмоговића омиљено „срБски“, више пута изговорене у последњих тридесет година, од удбашког буђења срБског национализма, него за хиљаду година пре тога.
Стално, отужно и мучно понављање „Ми, српски патриоти; Ми, Срби; Ми, православни верници“, које се чује на све стране, показује несигурност у идентитет, потребу да се кроз гомилу створи и потврди оно што се у личности нема. Ту, наравно, не рачунам полицијске Србе, који цвркућу како им се нареди.
Ми смо, за један век, прешли пут од органских Срба, преко грађанизованих Срба, до србизованих грађана, што данашњи Сораби јесу. Да полиција не улаже нешто пара у срБски патриотизам, сасвим би се угасио.
И – док је претходно, здраво српство – почивало на поседу, на слободним сељацима који једу свој хлеб својим зубима, модерни патриотизам је чудно увезан с радним местом, платом, а ако тога нема, биће доста и картон уља, или двадесетак јура. Образ нам не да да за мање од двадесет јура будемо Срби.
Једна од посебности свих српских протеста и омиљени поклич свих демонстраната јесте:
„Ослободили смо се страха!“
Ево, баш овијех дана се у Црну Гору ослобађају страха. На њиховом месту би ме био страх што пре тридесет година нисам био Србин, а сад јесам, али мислим да они не мисле баш на то. Питање је, дакле, каквог страха се ослобађају? Од чега? Од ког страха су се ослобађали сваке суботе овдашњи шампиони покрета „1 од 5 милиона“? Од полиције? Полицији је већ доста што организује протесте, да би их још сузбијала. Чега се, дакле, плаше новосораби, па морају да се ослобађају?
Плаше се тога што знају да су, унутрашње, гованца и да немају петљу ни за шта, јер не вреде ни као појединци, ни као маса. Као грађани, нису способни за ма какав подвиг, јер су индивидуализовани и не верују да ће, ако дође до фрке, остала браћа грађани помоћи. Као Срби, знају да су глумци, па одатле несигурност. За подвиг мораш да будеш прави, а не глумљени Србин.
Управо се то дешава у Црној Гори: глуми се заједница сећања, а баш сећање указује на то да је пре тридесет година било свега 3% Срба. Сећаш се, а молиш бога да се не сетиш, јер те свако сећање компромитује.
Очигледно је да је негде, у неком периоду, дошло до слома српског народа и његовог преображаја у грађанску сплачину, само не можемо д се договоримо око тога кад се и како то десило и да ли је пртварање у демократску сплачину напредак, или назадовање.
Одбацићемо, у размишљању, све идиотске претпоставке о слому, попут оне да су за њега криви Тито и комунисти, јер оне потпуно искључују наше учешће у процесима и све узроке виде као спољне¹. Истина је да су неки процеси деловали на ширем плану, као што су урбанизација и индустријализација, али је истина и да смо се према свим тим процесима односили индолентно, као да нас се уопште не тичу и као да никакво дејство на друштво не производе.
Све творевине нашег народа, од вере и обичаја, до традиције и морала, настале су у тачно одређеном друштвеном миљеу, односно у сеоском, традиционалном друштву. Све процесе и све политичке системе који су протутњали овде, а протутњали су сви, дочекали смо крајње неспремни, без плана и идеје како се прилагодити времену. Некако смо, инфантилни какви јесмо, мислили да ће се све само наместити. Елита није постојала, интелигенција се однародила, а политички систем је, без обзира да ли је био парламентарна монархија, или социјализам, проповедао прогресивизам и техничко-технолошки напредак, који ће човека одвући у хуманистичке висине у којима никад нико није био.
Историјски оптимизам је увек био религија плиткомислећих људи.
За мање од једног века, прешли смо из млађег неолита у индустријско друштво; за двадесет година смо, из конзервативног, сеоског живота, прешли у сексуалну револуцију; у само неколико дана смо са чучаваца прелазили у луксузна купатила. Туризам, супермаркети, медији, чију подмклу природу смо касно приметили, релативно лагодан живот и организована забава, почели су да нас неосетно корумпирају. Почели смо мало и да читамо, да чешће мењамо гаће и још чешће партнере, верујући да ће за пет година бити побеђена туберкулоза, за десет рак, а да за двадесет година више неће и моћи да се умре.
Последице свих ових процеса се нису могле избећи, јер су они били готово планетарни, али су се могле ублажити. Није имао ко, међутим, као ни данас, да сагледа збивања у реалном времену, да оцени епоху и оно што она са собом доноси и да смањи штету, кад се већ није могла избећи.
Оно што ће вам свакако пасти у очи је да су и други народи подлегли чарима потрошачког друштва, женске еманципације, сексуалне револуције и људских права, али смо ми отишли даље: до искорењивања и губитка идентитета.
Идући, наравно, као што само ми умемо, из крајности у крајност, прво смо српски идентитет тражили и тамо где га нема (Македонија, Санџак, Крајина), а сад не можемо да га нађемо ни у Крагујевцу. Једну генерацију касније, тражићемо га у Онтарију, или Чикагу. Док смо убеђивали Хрвате и Муслимане да су они, у ствари Срби, дотле смо ми престали да будемо Срби и поделили смо се на космополите, манекене српства и православља и бедне остатке онога што смо некада били, који не стижу да бекну од прве две групе².
Срби, из неког разлога, који мени није јасан, верују у побуну, до које неће доћи, осим ако је не изазову исти ови који сада контролишу ситуацију. Упадљиво ћутање и власти, и опозиције, о колонијалном и окупационом статусу Србије, показује да и једни, и други, рачунају, у будућности, на помоћ колонизатора у борби за власт. Линија политичке борбе, унутар политичког система, на тај начин је затворена.
Народ је обезглављен недостатком икаквих сувислих идеја и пројекција будућности, а за случај да би и могао да се пробуди, постоји индустрија анестетика, од Фарме и Парова, до интернет телевизија, које служе слуђивању и бекству од стварности.
Упркос релативно затвореним медијима, дебата је ипак могућа, може се унедоглед причати о вери, цркви, рептилима, масонима, равној Земљи, али социјално-економски модел мора остати недодирљив и о њему расправе нема. Социјални дарвинизам, али онај најниже врсте, постао је религија епохе, а против њега не дижу глас ни црква (која вајди на њему), ни интелектуалци, да од дресиране гомиле не би били оптужени да су комуњаре, па чак ни пауперизовани радници и лумпенпролетери, који су задовољни својим положајем, јер у им очекивања од живота веома мала³.
Комунизам, последња велика идеја епохе, учинила је да људи, у приличној мери буду изједначени, односно да станове добијају и писмени, и неписмени; да школе буду доступне и идиотима; да једу и лењи…али, у једној ствари ипак није преварио нишче, лумпенпролетере и светину: знали су да су највиша звања ипак резервисана за вредније, писменије и стручније, које маса, иначе, мрзи упорном, али веома снажном мржњом. Тек ово време је довело до релаксације: нишчи су на највишим друштвеним положајима видели оне сличне себи: неписмене, грамзиве и просте ко дупе. Сан о једнакости и једнаким шансама за све је коначно испуњен. Комунисти су имали сан о једнакости за све под једнаким околностима, ови имају другачији концепт: једнакост за све, без обзира на околности, уз обавезну моралну и вредносну запуштеност. Има ли ичег демократскијег? Када наши теоретичари крену да серу о поправци демократије, треба да имају ово у виду. Демократија је достигла шему: један човек – један глас – један сендвич, при чему је приговор против сендвича бесмислен, јер је приговор против људке природе. Црева су, данас, на крају цивилизације, руководећи органи. Мозак је, за гомилу, ионако само мучилиште душе.
Наравно, ова савршена једнакост, баш оваква, је могућа зато што ми не контролишемо политички систем ни у детаљима. Ко води политику, потребује ипак нешто бољи људски материјал, ко само спроводи туђу, потребује дебиле и тиме дотиже врхунац демократије.
Биће интересантно да ли ће, у будућности, бити успостављен условни рефлекс другог реда. Рефлекс првог реда би био: гласа за Вучића, једе сендвич. Рефлекс другог реда би био: гласа за Вучића и добија да гледа сендвич и лучи пљувачку на празно. Ја верујем да је то могуће и мислим чак да није неправо. Животињска природа човека, скупа са недовољном памећу већине је биолошка чињеница, против које се не може изјавити приговор. Питање политичког система није постоји ли, или не та чињеница, већ како се употребљава. Док су се комунисти скрупулозно претварали да су идиоти покретачи историје и највишекласно достигнуће у историји, Вучић се – по инструкцијама, али не без личног цинизма – претвара да постоје само идиоти и издајници и да је то читав ваш животни избор. А, издајник је, то знамо, тешка реч, зато будимо идиоти. То је српски и патриотски.
1 – Има вицкастих и довитљивих антикомуниста – УДБА није производила само идиоте, већ и паметњаковиће – који су уочили да је међу комунистима било много Срба, па су проблем уништавања Срба од стране комуниста решили једноставно, закључивши да комунисти нису Срби. Доказ: да су Срби, не би били комунисти. По мени, цела прича доказује само једно – да су њени творци кретени.
2 – Не треба се заваравати: браћа су поделила судбину с нама. Хрватски и бошњачки менталитет критично зависи од вере, што показује да је сам идентитет ишчезао и да има смо егзоскелет у виду цркве, која држи национално тело да се не распадне. Вреде, односно органски су, само они идентитети који нису везани за религију. Немцу је, примерице, у неком тренутку глава могла да зависи од тога да ли је католик, или протестант, али не и то да ли је Немац. Бошњак који није муслиман, или Хрват који није католик, су веома ретке, па тиме и за њих саме драгоцене, појаве.
3 – Сећам се живо седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, када су синдикати куповали стотине хиљада карата за позориште, оперу и балет и сећам се радника који улазе у позоришта као у гасну комору. Оно што одбијамо да видимо је да велика већина људи нема потребе које нису неуровегетативне природе, што је веома погодно за политички систем.
Насловна – „Крик“, недатирани цртеж Едварда Мунка (Bergen Kunstmuseum)
