Победа анорганског
Без икакве илузије о реверзибилности историјскх процеса, чак и без ламента над њима, једноставно се може констатовати да је традиционално друштво самоникло, органско, настало на основу бескрајног и вишевековног низа покушаја и погрешака, при чему су погрешке постајале све ређе, јер је само оно што је издржало пробу времена и успешности постајало део традиције, обичаја и морала.
Мање-више је у политичкој теорији прихваћено, а ја мислим и да је и неспорно и неоспориво, да је разградња традиционалног друштва дошла са демократијом, односно са појавом грађанског друштва и његовим утварама: једнакошћу, прогресивизмом и просветитељством, јер су све три утваре оспориле баш оно што је органско, у корист анорганског, односно у корист онога што је замишљено у главама, а не проверено у миленарној пракси. Наравно, услов за ову промену је у наглом технолошком скоку, у индустријским револуцијама, које су омогућиле лакши живот, али нису ни дотакле питање људске егзистенције, или – како би рекао Достојевски: „Какве везе има техника са мукама људке душе?“
Од тог тренутка, од тренутка кад грађанска, а тиме и градска маса почиње да поставља правила игре, све што није подвргнуто разуму и користи постаје просто и примитивно. Сељак – кроз хиљаде година носилац не само економије, већ и духовних добара – постаје предмет спрдње и слика примитивизма, јер одбија да се подвргне анорганском, да превреднује вредности и зато што није у стању да са цикличног посматрања света, које је условљено посматрањем и подражавањем природе, пређе на линеарни, прогресивистички поглед на свет, у коме постоји само успон друштва ка замишљеном идеалу, док су падови последица искључиво одбијања да се следе идеали.
Као и све велике утопије и анорганске творевине, и грађанско друштво иште крв и покољ, јер се другачије и не може успотавити. Грађанске и буржоаске револуције буквално односе милионе живота, плус неутврђени и неутврдиви број живота становника колонија, које се подвргавају најоштријој експлоатацији од стране капитализма, као привредног облика демократије.
Када би, дакле, грађанско друштво, са свим својим утварама, било само по себи боље од традиционалног, не би морало да се намеће насиљем, свако би видео корист од њега, као што је видео корист од трактора, или струје и не би пружао отпор. Древне силе крви су, превасходно оличене у племству и сељаштву, пружиле снажан отпор и доживеле, осим у Енглеској, страховит покољ, који је био услов за улазак у Врли, нови свет.
Оно што је органско, што је стварно, што је историјски проверено, приморано је да се повуче пред фантомима разума и прогресивизма, а базично, у позадини, пред силом капитала, који хоће, зарад профита, да извуче из природе и људи далеко што они могу да пруже, а да не угрозе све што је дотле саздано, у привредном, или духовном свету. Морал, свака душевност, обичаји и традиција су брана капиталу и зато су сурово сломљени.
Вашим животом, дакле, више не управљате ви, већ профит; ако је стопа већа, јер сте поштени, бићете поштени; ако је профит већи јер сте курва, бићете курва. Оног тренутка кад сте преграђени од вековних вредности, од обичаја и традиције, од тренутка кад вам рофит задаје општељудске вредности, ви сте прешли у аноргански начин живљења. Бонус поклон: баш то осећате као своју слободу.
Ако ишта друго (и као ништа друго), ваш страх да не будете тренди, да не будете у складу са вечито промењљивим захтевима епохе, показује меру ваше неслободе али – ето парадокса – осећај слободе расте са служењем. Слободан роб је идеал декаденције и врхунац развоја анорганског.
Побуна
Да одмах рашчистимо: побуна, ако је уопште могућа, могућа је због снаге крви, а не због снаге свести, или разумевања. Карађорђе није најсвеснији Србин епохе, него мужјачки нагон подигнут на ниво политике.
Упрошћено: од уштројених, уморних српских интелектуалаца и поправљача света, нема ништа. Ако негде постоји (у шта, у крајњој линији, смемо сумњати) клица слободе, потреба за слободом, она постоји на великој надморској висини, тамо где не допире интернет и где не цвркућу спикерке РТС-а. Једино онај живот, који нама изгледа бескрајно примитиван, има слободу у крви, глад за моћи и победом. Ми смо сасвим задовољни поразом, само ако га тако не зову на ТВ-у.
Побуни изгледе одузима то што су репресивни механизми далеко надрасли оне из страшних, комунистичких диктатура и што Крцун, бар мени, изгледа као измождени верник неке грађанске религије, који вага, ломи се кога убити, кога поштедети, у име чега ликвидирати и у име чега оставити на животу. Уместо њега, данас седе сиви, безбојни чиновници, измождени зарађивањем и савршено неспособни да поштеде ма кога, камо ли да се још муче неком дилемом. Побили би десетине хиљада да не трепну.[1] Безличне архитекте смрти, које милионе осуђују на глад, пропадање и декаденцију, а да немају тестисе да виде клање пилета – то је слика модерног вођства у светским размерама.
Оно што јесте на страни побуне је стадо: њему је свеједно ко га води, само ако стадо верује да је тај јачи од оног другог и да може да му даје још секса и насиља на телевизији, или у животу. За говеда је пастир увек онај ко има дужу мотку.
Према томе, побуна има смисла само као обрачун елита, а народ је ионако само плен за победника. Или бар оно што ми зовемо народом, а што је још само руља.
Проблеми с побуном су следећи:
- Мора да је поведе неко из саме елите, јер само он има приступ новцу и инструментима моћи. Побуна спартаковског типа је бесмислена и безизгледна из два разлога: прво: нема ресурсе за дугу борбу и друго: маса и не разуме шта лежи у основи борбе, она нема амбициозан циљ;
- Побуна мора да оконча кризу. Да би то учинила, мора да измени природу политичког система, одноосно укине демократију и капитализам;
- Учесницима побуне, она не сме да изгледа као мењање политичког система, већ као његово поправљање. Само „посвећени“, смеју да знају коначни циљ;
- И после победе, за масу мора да изгледа да се ништа није променило. У појмовном свету све мора остати исто. Садржај се мора променити тако да форма не изгледа промењено. Обичном човеку мора изгледати да он и даље нешто бира, иако никад није ни бирао. У укус масе не треба дирати;
- Крај побуне мора изгледати као персонална победа над неким, јер маса не би укапирала ствари и догађаје на принципијелном нивоу. Демократија и капитализам се морају убити пре него што они убију све друго, само што маса не би знала да постави ни питање, камо ли да дадне одговор.
Не треба се заваравати: до ових догађаја, о којима говорим, проћи ће бар век, век и по. Биће много насумичних и неуспешних побуна, немира, тумарања која не воде нигде, али на окончање демократске тираније ћемо се начекати.
Од ова времена, у коме живимо, до слома демократије, нагледаћемо се најгорих времена које једна цивилизација може да створи. Профиту ће бити потребно све веће обезљуђење, све више крви и секса, све аморфнија маса, све дужи пендрек. Управљивост маса мора бити стално проверавана и овакви случајеви, као што је епидемија Корона вируса, постаће редовни и постаће део социјалног инжињеринга. Полиција ће, у почетку са разним изговорима, попут епидемије, рецимо, патролирати улицама са дугим цевима, а онда ћемо се навићи и никакав изговор за то више неће бити потребан. Државно насиље ће постати начин живљења и – што је најбоље – велики део популације ће томе клицати, јер ће мислити да је сигурнија.
Цивилизација је створила илузију да смрт може доћи само под одређеним околностима, које се могу и избећи и да више не припада судбини, него превентиви. У име живота, који се развлачи као жвака и који може, начелно, бити вечан, трпеће се репресија, јер она обезбеђује живот вечни. Гледајте само, посебно ви млади, како ће се цркве уклопити у репресивни систем, будући да су и саме битно репресивне и како ће ентузијастички помагати државно насиље.
1 – Као што су и побили транзицијом. У Русији је, за десет година транзиције, преминуло десет милиона Руса више него што је то био просек за време СССР-а. На нивоу Србије то је, пошто наша транзиција траје вечно, између пола милиона и милион непотребних лешева, према којима су равнодушни окупациони намесници. При том – оно што је најбоље – њих саме заболе за транзицију и капитализам, за њих то није идеологија, него начин зарађивања.
