Или – зашто је исплативо паничити што пре?
У лето 1346. године војска кана Џанибека (1342–1357), владара Златне хорде, опсела је град Кафу, ђеновљанску колонију на Криму. Током опсаде Татари су страдали од мистериозне болести, а Џанибек је одлучио да од ње не буду поштеђени ни опседнути. Према кановом наређењу, Татари су лешеве својих другова пострадалих од болести катапултирали преко градских зидина у Кафу, преневши тако заразу браниоцима. Тако је барем тврдио савременик ових збивања Габријеле де Муси, нотар из Пјаченце.
Данас се ова епизода често узима као први случај примене биолошког рата у историји, упркос томе што постоји основана сумња у веродостојност де Мусијевог извештаја. Ниједан други извор везан за татарску опсаду Кафе не помиње убацивање лешева мртвих Татара унутар градских зидина. Ипак, оно у шта, чини се, нема сумње, јесте да се том приликом мистериозна болест од опсађивача заиста пренела на опседнуте.
Габријеле де Муси даље је тврдио да су се преживели браниоци Кафе укрцали на галије и на њима, пред Татарима, побегли из града. На свом путовању пристали су у Цариград, Венецију и коначно у Ђенову, раширивши са собом пошаст која се даље пронела Европом.
Ова пошаст била је куга, или како су је савременици називали „црна смрт“. Пандемија куге која је прохујала Европом између 1347. и 1350. године однела је, сматрају многи историчари, отприлике трећину, а можда чак и готово половину житеља старог континента. Други истраживачи исправно сматрају да су ове бројке претеране и, са добром аргументацијом, тврде да је број страдалих био вероватно ближи четвртини или петини укупног становништва Европе.
Оно што је извесно јесте да куга није у западну Европу стигла само са Крима. Када су галије са избеглицама из Кафе пристале у Венецију, куга је већ беснела у другом италијанском граду — Пизи. Она је тамо пренета из Александрије, где се појавила у лето 1347. године. Порекло ове заразе било је, како је то чест случај и у каснијим разорним епидемијама, на Далеком истоку, одакле је на запад стигла „путем свиле“.
Куга није дошла изненада, нити је представљала неочекивани догађај. Вести о њој кружиле су Европом барем годину дана раније. Један хроничар је 1346. године забележио како је „Индија остала без људи, а Татарска, Сирија, Месопотамија и Јерменија биле покривене лешевима. Курди су од страха узалуд бежали у планине, а у Караманији и Цезареји нико није остао у животу.“
Упркос овим наговештајима и гласинама, Европа и средоземни свет нису били спремни да се суоче са оним што је уследило. Тадашњи житељи старог континента били су свесни да се болест преноси са човека на човека, али нису знали ништа о бактеријама, нити су могли да наслуте ко је био преносилац куге. Њихови покушаји да болест победе традиционалним методама, попут наглог пробадања болесника и пуштања крви, углавном нису имали ефекта на болесне, али су нехотично поспешили ширење заразе.
Тек крајем 19. века откривено је да је изазивач куге бактерија Јерсинија пестис (Yersinia pestis), тако названа по научнику који ју је открио — швајцарском бактериологу Александру Јерсину. Преносилац куге су тропске буве које су паразитирале на пацовима. А ови глодари били су чест пратилац каравана на „путу свиле“ и свеприсутни на галијама које су крстариле Средоземљем.
Све до данас куга није у потпуности искорењена. Њена последња епидемија избила је 2017. године, на Мадагаскару. Попут других бактеријских инфекција, куга се данас (углавном) успешно лечи антибиотицима.
Савременицима „црне смрти“ такође је било познато да пошаст може да се манифестује у три вида. „Први случај је када она захвати плућа, што доводи до тешкоћа у дисању. Кога год овако нападне и зарази, он ће умрети у наредна два дана. Други случај је када се под пазухом човека јаве чворови, а трећи је када се симптоми код људи оба пола јаве у препонама“, записао је фламански монах Лудвик Хејлиген (1304–1361).
Он је прецизно описао три вида куге — плућну, бубонску чији су симптоми били отечене лимфне жлезде испод пазуха и септичку, када узрочник болести продре у крв и доводи до некрозе органа и сепсе. У случају плућне и септичке куге смртност код оболелих је била готово стопостотна, док је код бубонске куге смртни исход уследио у отприлике половини случајева.
Пандемија куге је оставила много теже последице у градовима него међу сеоским становништвом. Разлог је лежао у концентрацији великог броја људи на малом простору у средњовековним градовима, и за данашње стандарде, врло нехигијенским условима живота који су у њима владали. Стога није изненађујуће да су поједини делови Европе, где је урбани живот био слабије развијен, мање пострадали од куге. Такав је, примера ради, био случај са Пољском или Баскијом.
Сасвим је могуће да је и средњовековна Србија била међу мање погођеним земљама Европе. Не знамо поуздано. Оно што знамо јесте да се тадашњи српски владар, цар Стефан Душан (1331–1355), због куге, са својом пратњом и супругом Јеленом склонио на Свету Гору. Оваква одлука била је превасходно мотивисана рационалним разлозима, а не Душановим страхом од Божјег гнева како се то често неутемељно истиче. Светогорске монашке заједнице живеле су углавном изоловано од спољног света и самим тим биле далеко мање изложене ризику од болести.
Стефан Душан је на Атосу остао од септембра 1347. до јуна 1348. године, док је за то време талас куге прострујао Балканским полуострвом. Присуство Душанове супруге на Светој Гори није био први случај да је женска нога крочила на тло ове монашке републике, где је женама и данас начелно забрањен приступ, али је свакако најпознатији.
Током пандемије куге број житеља Париза, који је износио око 100.000 људи, био је отприлике преполовљен. У Фиренци и Лондону последице су биле једнако катастрофалне. У појединим немачким градовима, попут Бремена, чак две трећине житеља је пострадало. Тако барем тврде извори. Бројке су можда и претеране, али нема сумње да је нарочито велики број оболелих и страдалих био међу монасима, свештеницима и часним сестрама које су се старале о болесницима.
У Европи је током пандемије куге само један велики град имао мали број жртава. Био је то Милано.
За разлику од других тадашњих градова Италије, Милано није имао републиканско уређење. Њиме су владали чланови породице Висконти који су имали готово неограничену, деспотску власт. Главар ове породице — Лукино Висконти, на појаву куге у Милану је спремно реаговао. Према његовом налогу, куће свих оних у којима би неко оболео, биле су сместа замандаљене, а здрави укућани заробљени са болеснима, да би се спречио њихов додир са осталом популацијом. Таквих кућа у Милану је у почетку било свега три. Уколико би се куга још негде појавила, сами укућани би изоловали болесника на исти начин, остављајући га да умре, или да се, у ређим случајевима, опорави, сводећи тако ризик преношења заразе на минимум. Извор који о томе сведочи јесте савремена хроника, приписана Ањолу ди Тури, летописцу из Сијене, у којој су детаљно описане куга и њене последице у северној Италији (Cronaca senese attribuita ad Agnolo di Tura del Grasso detta la Cronaca Maggiore, ed. A. Lisini e F. Iacometti // Rerum Italicarum Scriptores, XV/6, Bologna 1933, p. 553).
Поред Милана, Венеција је такође предузела мере да изолује болеснике. Недовољне, како се показало. Карантин као метода борбе против пандемија у то време још увек није био широко примењиван чак ни у Венецији или Дубровнику. То ће постати тек током друге половине 14. века.
Оно што је извесно, одлучна акција Лукина Висконтија и градских власти у Милану, учинила је да број страдалих од куге у овом граду буде много мањи него у другим великим градовима Европе. Према извештајима савременика, тај број је био занемарљив. Према проценама појединих данашњих историчара, свакако није прешао 10–15% житеља града, драстично мање од других европских урбаних центара.
Међутим, треба истаћи да процене данашњих истраживача не почивају на доказима, већ пре на неверици да је Милано могао тако “јефтино” да се избори са кугом као што сведочи хроника приписана Ањолу ди Тури. Оставићемо овде по страни питање због чега су многи професионални историчари били склони да прихвате непоуздане де Мусијеве наводе о татарском кану као покретачу биолошког рата, али су исказивали хиперкритицизам према записима једног начелно поузданог извора као што је хроника приписана Ањолу ди Тури.
Подсећање на одлучне мере ради сузбијања болести, предузете пре готово седам столећа у Милану, данас је можда и актуелније него икад.
Наравно, треба бити суздржан и опрезан када се праве паралеле између средњовековне пандемије куге и тренутне пандемије коронавируса, тј. болести COVID 19, како због разлика између бактеријских и вирусних зараза, развоја медицине од средњег века до данас, као и, срећом, неупоредиве стопе леталитета у ова два случаја. Такође, мере примењене 1347–48. године у Милану свакако није неопходно дословце понављати у наше време, када постоје много хуманије форме изолације болесних од здравих. Ипак, оно што пример Милана убедљиво показује јесте да је, приликом појаве епидемија, што раније и што одлучније спровођење физичке дистанце, карантина и (само)изолације од кључног значаја за њихово сузбијање, како у далекој прошлости, тако и данас.
У економији, али и у многим другим друштвеним сферама често се истиче максима која је применљива и у овом случају: „ако ћеш да паничиш, почни да паничиш што пре“.
Tекст је написан марта 2020. године и пренет је са блога историчара Александра Узелца – https://alexuzelac.medium.com/%D0%BAa%D0%BAo-je-milano-pobedio-crnu-smrt-382c914119f6
На насловној фотографији је једна од најранијих познатих илустрација куге. Минијатура је нацртана 1349. године, за време „црне смрти“ и део је једне локалне хронике тога доба. Приказује људе који носе ковчеге умрлих од ове пошасти у Турнеу, једном од настаријих градова данашње Белгије.
