facebook

Миле Милошевић: Друштво неповезаних чињеница – други део

Миле Милошевић: Друштво неповезаних чињеница – други део

Плурална јавност или јавност „без свести“

 

Теза, да свако има право на своје мишљење је лепа сентенца, али, да свако има право у
српској јавности да каже шта хоће, више је него одваљена бесмислица. По томе би медији
требало да доводе у своје студије прве пролазнике које нахватају, наместо политичара,
аналитичара, булументе јавних личности закључно са председником САНУ и новинарима.
Те да тако потврде народну спонтаност и верватно сав његов бесмисао иако изгледа како
би то данас биле и умније и поштеније опсервације стварности српског друштва, уместо из
уста овако пажљиво изабраних – једних те истих говорника у српској медиској јавности.
Посебно што су све друге јавности у Србији трећеразредне, па чак и сама стварност према
оној која је медијска и где се одлучује шта ће бити вест, шта тема и на кој начин, а према
агенди појединог медија.

Случај Академика је усталасао медијску јавност у Србији показујући типичне начине како
се у нас практикује мишљење и аргументација, као и раселине које постоје између ових
начина мишљења и приповедања. Тако смо се и у овом случају затекли у отупљујућој
дезорјентацији као српски грађани шта да мислимо о присутној критици медијске изјаве
председника академије. Посебно што сва таква сучељавања у српској јавности доводе тек
до релативизације и у исходу са протоком времена остају без последица, доприносећи још
више гомили исхода који ово друштво чине неодговорним и коначно лажним друштвом.
Па како онда да се неко као што је Весић и слични позову на одговорност, ако не може ни
неко такав са изразито угледном титулом која би требало да пршти од интегритета као што
је председник академије? Осуђујући друштво да буде без свести, па какву онда стварност
и будућност може припремити такво друштво, осим оне нишке – гази Мишко.

 

Све изгледа тачно, а ништа нема смисла

 

Утолико нама остаје само да се забављамо са типичним групама и медијима који се појаве
у свакој оној афери која на медијима угледа светло дана. У овој са академиком изгледа да
су уочљива развраставања у 4 групе:

  1. Фолирантска српска елита – са опсервацијама како је академик светско име у
    медицини и драг човек па му је онда скоро све опроштено и дозвољено, са
    играњем око разумевања шта то „де факто“ у УН протекторату јесте или није наше –
    тако да је било боље да су ћутали него иступали са снобовском тезом, наши се не
    дирају или може мала пацка са индигнацијом, јер су они господа, уместо чврстог
    става какав приличи бољем делу српске елите које је све мање да би се бактала са
    типичним београдским фолирањем, јер човек је Председник Академије, а не ђак;
  2. Политиканска пре свега режима, која је Србе на КиМ увела поред онолике спољње
    окупације коју свакодневно живе у својим гетима са стране шиптарских главосеча,
    да би били збрисани само да је до терориста без масивног присуства УН и ЕУ, и у
    унутрашњу са криминалним бандама и грубим утеривањем у послушност режиму
    преко ових (погледајте поново одсечене главе са осмесима терориста);
  3. Провинцијалних начина мишљења око Пешчаника, Н1, па и РТС-а, иако прва два
    медија поред одређења Константиновићем припадају сваком помодном поветарцу
    са стране оног што се зове колективни запад – мисле њиховом главом у каквој год
    да им стварности ноге стоје, а пре свега оног што су амерички трендови, премда су
    и американци започели да одбацију примера цео тај галијаматис око гендеристике,
    показујући да је било пуко средство (примера врло добра рецепција најутицајнијих
    америчких медија књиге Цинична теорија, која је и на Амазону бестселер) – при
    чему РТС поред све извештачености његове агенде и стила не тежи тоталној српској
    периферизацији – да нам се све одлуке доносе негде другде, премда није далеко
    од тога;
  4. Коначно „српске кафане“ – наше болно место, јер ту поред не малог броја ваљаних
    људи итекако има дрипаца у буквалном смислу речи, показујући, да се не може та
    позиција институционализовати и извршити пресудан утицај, него остаје претежно
    кафанска, осуђујући све њихове подухвате на судбину покушаја.

Зато на крај и преовладава релативизација у јавности у којој свако може рећи шта хоће. Па
све изгледа тачно, али само зато што баш ништа нема смисла. Уз то у медијској јавности у
којој доминира стил комуникације режима који свесно и програмски а не само због својих
ограничења негује агресиван презир према било ком облику свести психолошки намерно
угађајући том типу својих бирача, нећемо ми зору скоро видети. Значи није само реч о
морално девијантном, него о праву да се бабе и жабе сабирају и још агресивно љути, ако
ко замери сво лагање и глупости које су данас подржане као доминантне особине новог
антрополошког типа у Србији. Па сад ако и други мало штрпну од овог стила режима, чему
чуђења?

 

Вози Мишко

Поред Академика, вакцина, Јованице у медијима се наметнуло дивљачко гажење детета и
његовог пратиоца у Нишу, након очајничке побуне грађана. Реакција режима се свела опет
на вриску „некористите у политичке сврхе“? Зашто? Па зато што је син починиоца њихов, а
они изгледа имају све чешће право да газе без последица, као и што много шта друго раде
без било каквих последица и највећа већина тога неће досећи ни медијску јавност, а тек
не институционалну (па ево и шта се данас дешава са Јованицом – „са највишег места“ ту
нам стижу поруке да је то шала а не криминал – да нас неко обмањује – ето шта све може
данас режим, посебно кад њихово друштво више не чине људи).

Феномен изузетних или тачније изузетих или повлаштених јесте тај фронтални феномен
кога ретко бивамо свесни у друштвеним процесима, осим кад бивају афере кратког даха, а                                  он нам врло јасно говори о формирању изузетог владајућег сталежа или дворског друштва
и тај процес мора да прати супротна страна процеса. На крају скоро па закомерно што је
дворски сталеж изузетнији и са правом као Џемс Бонд да убија, тирански унесрећује итд,
то мора бити већи удео у популацији лумпенпролетријата, али и интегрисаних, који ће да
паралишу заједно сваки отпор. Значи као што је фронтална појава дворски сталеж, тако је
позадинска појава друштвених процеса, раст лумпенпролетеријата. Тако да ми није јасно
шта се то у Србији не разуме у текућим друштвеним процесима и пратећој промени свести
и коначно коме се опозиција обраћа и са којим очекивањима у овој ситуацији којој су сами
многи од њих допринели, па још све то несхватају. Очито је да наше транзитирање према
масовном друштву протиче са сталним прирастом лумпен пролетеријата и то тако да се не
можемо задржати у моделу 1 и знати за још некакву могућу владавину права у којој смо
формално једнаки, друштвене институције са законима који се примењују у духу установа
живота за цео народ, а не само ексклузивних интереса моћи и њиховог сталежа, него
идемо у модел 2, глобално – корпоративног светског друштва, а да тога нисмо ни свесни.

На тренутак да се вратимо до Ниша, зар стварно неко мисли да ће лежећи полицајци
променити понашање – па ће тако бити ојачане саме институције и саобраћај учинити
безбеднијим, а не људи и свакодневна култура? Па макар је на овом данас технолошком
језику звали превентива. Па за почетак да нема ни у пракси изузетих од правде и закона
изузетних појединаца, а не тек целог сталежа (који ће постати стални – стационарни за ову
епоху).

Уз могуће очекивања и данашњу најаву понуде светске елите да ће у светском друштву сви
уживати гарантовани основни приход, не значи ништа друго, него да се постојећи систем
неће мењати, а да ће све зависти од способности глобалних корпорација да се договоре, а
не од институција друштава и њених народа. Колико ме држи сећање мислим да су још
пре више година на референдуму у Швајцарској одбацили идеју основног прихода. Тако
да на тој страни нема излаза, него је у свакодневној култури народа и институционалном
капацитету – држави. Што посебно важи за Србију – морамо се сви вратити конкретном у
Србији разумевању установа живота и на њих мислити у свом посебно политичком раду, а
не фантазијама и формалним глуматањима система, него шта тај ради. Политичке странке
које немају јасне принципе које уважавају установе живота, нити јасне ходограм потеза и
циљева које ове остварују, те људе и организацију за то, као и јасну представу о ресурсима
него само пароле и фразе и вештине обмане треба да су распусте, а не разумеју као пуки
феномен плуралне демократије, изборног маркетинга и моћи (већ сам мислим довољно
јасно показао у прошлом тексту колико заведен народ може пуно на изборима да греши –
никакво то није сигурно мерило него целокупни политички систем са свим осталим тзв.
подсистемима).

Насловна илустрација – Тереза Миснер, „Организовани хаос“

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.