За већину хришћана хришћанство је једна „божанска мистерија“ којој појединац може да се приближи само вјером, међутим, у оквиру хришћанства јављали су се и вјерници који су имали потребу за преиспитивањем хришћанских истина. Ти различити прилази формирали су два различита тока. Поборници званичног хришћанства сматрали су да појединац мора да вјерује у хришћанско „Откровење“, док се по суду гностика хришћанској истини може приближити и разумом, само хришћански Бог не може да се доведе у сумњу, све остало подложно је преиспитивању и тумачењу.
Гносис подразумијева Знање. То значи непоштовање канона, непоштовање званичног хришћанства као оперативне идеологије на којој опстаје позно римско царство, потом Византија. Век науке која објашњава историјске токове и зна како је које дјело у хришћанству настало. То значи да ми имамо канонску Библију у којој је само један, па да не претјерам, тридесети део текстова који су написани у првом вијеку, кодификован и дат вјерницима и коју поштује данас цео свијет. Гностичке Библије које су, до ове наше канонске, писане њих знају само истразивачи. Гностичко и канонско хришћанство разликују се дијаметрално по основним постулатима.
По гностичком хришћанству, Исус је човјек, није Бог, а човјек је божанско дјело и као такав јесте бог на земљи и то свако људско биће без разлике. Друго, сви људи су без разлике пред Богом једнаки, не постоје грешници, постоје само они који за живота начине грешку. Не постоји Света Марија Богородица Дјевица, него Мати човјекова. Коначно, ниједан цар није небеско божанство, он јесте Бог зато што му људи то добровољно дају, јер вјерују у његову способност организовања људске заједнице или људске војске. Читав низ учења постоји која се, нека више, нека мање разликују у приступу, тумачењу природе свијета. Али је једна ствар основна – док је за канонску цркву теологија закон Бога, за гностичку цркву је гносис, знање, проучавање хришћанске и историје свијета, једини доказ да Бог заиста постоји у неком виду – добром или лошем. До Бога се може стићи аскетским животом и личним трагањем, коријен духовног самоизлечења је у самом човјеку, у трагању за Богом није потребна никаква формална организација, нити храмови за молитве.
Јеванђеље по Луки биљежи ову изреку, као Исусов одговор ученицима кад га упиташе: „Кад ће доћи краљевство божије?“ Одговори им: „Краљевство божије неће доћи да се види; нити ће се казати: „Ево га овдје или ондје“; јер гле, краљевство је Божије унутра у вама и међу вама“.
Добијање правилно обликованог бића је усмјеравање нашег духовног бивствовања ка нечему вишем, тежњи да у душу узидамо,темељ, уз духовну снагу браће, у најважнију грађевину – Соломонов храм који свако од нас присутних, гради прво у себи.
Ниједна религија нема одговор. Одговор је у човјеку. Бог је у човјеку.
