Ових дана, од како су међ’ Сорабљем кренуле поделе око Украјине и рата у њој, више пута сам се сетио приче једног Јеврејина, агента, који је ловио Ајхмана. Данима су га, причао је, посматрали, јер нису могли да верују да је тако обичан, чак безличан човек, могао да направи онакве и онолике злочине и били су готово сигурни да хватају погрешнг човека. Мислили су да зло има и зло лице, а не обично.
Људи који су се сврстали на страну Украјине, урадили су то, углавном, из једног осећања правичности и саосећања са жртвом; људи који су се сврстали уз агресора, урадили су то са вулканском страшћу, страшћу слепом за разлоге, поводе, или чак елементарни разум. Режање и пена на устима.
Оно што ја сада учим, под старе дане, је оно што је онај агент израелски научио на време: сад ми је јасно како безлични, сиви људи, ситни чиновници, често неугледни, за којима ни једно женско срце није задрхтало и људи који су, у нормалним околностима, мањи од маковог зрна, умеју да буквално полуде под одређеним околностима. Ту уопште није важно ни ко је у праву – Руси или Укри – овде се ради само о адреналину и потенцијалу за зло које ови сиви људи имају. Сад капирам како су ситни карактери и невидљиви људи дали Ајхмана, Химлера и сличне ликове. У том смислу, индикативан је и филм „Хитлер из нашег сокака“, у коме фолксдојчер Лекси, неугледни сеоски пијанац и протува, 1941. постаје немачки војник, добија пушку у руке и кињи своје сусељане, од којих је, до рата, жицкао пиће.
Сва горчиина, све неиспуњене амбиције па и оне швалерске, еруптивно су букнуле у човечићима. Да се нешто озбиљјно закува овде, ти безбојни људи би главе скидали, мучили и светили се, али не зато што је неко починио, већ зато што их је судбнина учинила малим и безначајним.
Знајте: ако сте мало бољи, мало лепши, мало виши или, не дао бог, мало паметнији, ако добро играте фудбал, ако лако долазите до жена и све то узимате здраво за готово, у присенку увек учи и посматра, са страсном мржњом, неко ко је за све то што сте ви добили џабе, морао крваво да се помучи и да опет нема. То је Хитлер из вашег сокака, онај ко ће вам вадити душу на памук, што народ каже, да залечи своје сивило и немоћ.
Могу и да вулгаризујем ово до краја: уверен сам да су они, који данас жале украјинску децу, жене и њихову трагедију не правдају тиме да су у питању нацисти, имали, у биографији својој, пет пута више излазака, жена и лумперајки, него они који добијају ерекцију на бомбардовање градова и паљене села од стране браће Руса. Ту се родила једна страст, једно онанисање над крвавим пиром, које излази из оквира политике и сасвим прелази у поље психологије.
Насловна – „Tomorrow Belongs to Me“, Mark Lambert – сцена из филма „Кабаре“
