Слободољубиви народи света, са руком или испруженом за прошњу, или завученом у Лидлов замрзивач, устали су против униполарног света, да би оне неслободне народе, који имају да једу и пију, привели ка познанију свог начина живота. Вечити срБски сан и сан слободољубивих народа: једнакост у немаштини.
Најбоље, међутиим, код слободољубивих је то што немају слободу и немају хлеб, а верују да имају и једно и друго. То показује да слободољубиви, по правилу, нису много бистри, али им – парадокслано – баш недостатак памети помаже да то не виде. Редовно имају своју пљачкашку, безобразно богату елиту, која их трује причом да слобода и сувереност немају цену и да су тешкоће са сиромаштвом привремене јер, јебига, нека цена за слободу се мора платити. Елита не плаћа цену, довољно је што свој народ води ка слободи, да би још и трпела.
Сиротиња цени слободу, нарочито кад нема понуде да је трампи за паре. Кад се појави понуда, слобода се помери да јој направи место. Није сиротињи до слободе, него само тражи свој добар глас у томе да изгледа као да не мари за паре.
Елита, опет, зна да ће се богатити само на путу ка слободи, а да стизање до ње укида приходе, па и не жури. Знају они да слободан човек не трпи пљачкаше, а да им се неслободан диви. Илузија је да, у земљи слободе, очеви сањају да им син буде Кристијан Голубовић, а ћерка старлета, односно курва са посебним потребама.
Гологузијанија, у ствари, живи у илузији слободе, јер ње нема без економске слободе. Смешна је слобода кад ти је потрошачка корпа два пута већа од плате.
Хоћу да кажем ово: слободољубиви народи света, у које се и Сораби убрајају, су гологузи народи, који имају безобразно богате елите, а сиромаштво и беду на сваком кораку. Слобода је изговор за беду, а беда за неслободу.
Слободољубиви руски народ, на пример, носи на леђима позлаћене јахте тајкуна и политичара, носи све скупо плаћене балерине, куће на Криму од по неколико ари, позлаћене Бентлије и као своју слободу осећа право да погине у блату Украјине, док његова елита своје размажене дебиле од деце држи у метрополама неслободног света: Лондону, Паризу и Њујорку.
Слободољубив народ Сорабије кличе руском народу, који гине тако славно за стварање мултиполарног света, у коме ће сви имати јахте, куће од чоколаде и курве. Доживљај слободе код сиротиње је увек „у се, на се и пода се“, односно: „узми све што ти живот пружа“. Зато сиротиња, ма шта о себи мислила, и не жели слободу, него само хоће да се пресели у горњи слој и да ради све оно што сада раде лопови, тајкуни и остали паразити. За нашег претка, Србина, који је ходао усправно, слобода је била немати окупатора. За Сораба није слобода бити без окупатора, него сужити окупатору за добру накнаду, док осталим Сорабима објашњаваш да ће и они некад, у далекој будућности, ако довољно дуго буду клицали Путину и урлали „Догодине у Призрену“, добити право да једу хлеб колаборационизма.
Историјска, једноставна истина, али истина коју срБска памет не може да разуме, је да су они који поробљавају слободни, а они који су поробљени – неслободни. Викинзи су слободни, Словени су неслободни. Викинзи пљачкају друге народе, Словени сопствено становништво. Викинзи од других праве сиротињу, Словени од себе. Гологузи народи света нису гологузи због Америке, која их пљачка, него због својих елита које су незасите.
Ова, уситину једноставна сазнања, су недостижна за данашњи сорабски ум. Уместо да слободу тражи у борби против пљачкашке елите, коју чине власт, опозиција и безбедности сектор скупа, Сораб се бори за мутиполарни свет руским главама. Памет нам не добацује даље од овога.
Насловна – Licensing the Beggars in Spain, by John Bagnold Burgess, 1877.
