Необично је како, чак и веома рационални људи, који у нормалним околностима виде да је демократија лудило и да су избори спрдња, када ти избори дођу, полуде и забораве све што им је било јасно до само пре 15 дана, те пожуре на биралишта, да изаберу онога кога је већ изабрала америчка или британска амбасада. Како сване понедељак, њима опет све јасно, све виде, свега су свесни, до следећих избора.
Главни аргумент никад није какав је онај који долази, већ какав је онај ко одлази. Није важно какав је Џејкоб, него је Милу време да оде. Тако се бирање, заправо, претвара у терање неког с власти.
Неће проћи година, већ ће, исти они који су данас гласали за овог кицоша, да закукају како их он зајебава, како није испунио ништа, како нису добили поса’, како није „отпризнао“ Косово тралала. Тајна је у томе што Србима и СПЦ у Црној Гори није толико до српства, колико до радних места, бенефита и привилегија и новца. Да је српства било у Црној Гори оволико, било би га увек. Оно мало аутохтоних Срба, који су увек то били, нико ништа и не пита, они су невидљиви и за Монтнегрине, и за политичке Србе скорашњег порекла.
Милова бледа кампања пре три године, за парламентарне изборе и ова сада, још блеђа, говоре да је добио јасан знак од господара да је готово и да се мирно преда, да игра не би постала груба. Лепше је кад нека смена, ма колико режирана од запада, изгледа као акт воље народа. Мило је још једном продао Црногорце, сакривши од њих да је смена на власти ствар договора. Мило, који је за 33 године, подмитио пола Црне Горе, сад није могао да подмити два посланика? Ма, важи.
Овај мали љигавац има добру перспективу да следећих 20 година јаше Црногорце као и Мило. Мали, али не и нерешив проблем је што, по старом црногорском обичају, мора да награди сваког свог приврженика, а од јутрос су то безмало сви Црногорци старији од осамнаест година. Истина, могао би да награди све, али је мука што не сме да помери оне Милове кадрове, да би се одржала стабилност друштва. Због тога ће награђивање присталица да доведе дотле да ће сви Црногорци радити у „државну управу“, а то неко мора платит’. Еурека! Кредитић! Нема тог проблема који добро задуживање не може да реши!
Сви ће, кад буду премазани чоколадом, мислити да су добитници, док келнер не дође са рачуном. Кад дође, Џејкоб ће прећи на рад у неку међународну организацију, а Црногорци ће враћат’ дугове. Осим оних Црногораца који су се померили у Београд. Они ће враћати наше дугове.
