facebook

Милан Миленковић: Куме, изгоре ти кеса

Милан Миленковић: Куме, изгоре ти кеса

Што је инфлација више, при стабилном курсу, увозничка екипа је све богатија. Та игранка може да траје само уз услов да се држава перманентно и све брже задужује, да би се рупе у буџету, које настају због исплаћивања инфлаторних плата у јавном сектору и пензија, некако зачепиле. Буџетски корисници, наиме, због фиксног курса, добијају све веће плате у еврима, а за те веће плате нема покрића у порасту продуктивности, већ се искључиво подижу задуживањем. Тако се образује тријада: задуживање-исплата незаслужених плата-преливање пара у приватне џепове увозника и шпекуланата. Осим тога, буџет се мора ефикасно попуњавати и да би се из њега намиривале провизије, које често премашују вредност јавних набавки и тендера.

Наркоманска зависност од задуживање је важна и због тзв. стабилократије, јер редовна исплата буџетским корисницима ефикасно паралише свако друштвено гибање. Сиротиња која ради у реалном сектору, код приватника и злогласнних страних инвеститора је фрагментирана, има преварантске синдикате и нема потенцијал за било какву побуну. Но, задуживање – а ово је можда и најважније – подиже лествицу послушности зајмопримачке власти, која добро зна да је свака непослушност зајмодавцу преграђује од кредита и уводи је у нестабилност. Чим не може да се подмири буџетска хоботница, у распону од провизијанаца и тајкуна, до последњег општинског службеника, стабилности долази крај. Од тог тренутка, новац, који је одржавао стабилност, мора да се замени батином. Што је задуживање било у бржем галопу, то и батина брже галопира.

Пре или касније, и Вучић ће се, иако је бескрајно маштовит кад је у питању налажење лове, наћи у ситуацији да не може да дође до довољне количине свежег новца. Просто: задуживање не може да буде линеарно, већ добија експоненцијалне обрисе. Није далеко дан, ако већ и није наступио, да ће режиму у Србији бити потребно милијарду, долара или евра, да преживи месец. Задуживање је, заправо, главна привредна грана у Србији и увелико се медијски врло озбиљно прославља сваки нови кредит, који доноси месец-два мира, а мир доноси могућност да елита и даље пљачка заједницу без непријатних питања.
Управо због убрзавања задуживања, власт ће давати, у виду природних реурса и богатстава, све веће колатерале. Бећарска природа сваке власти у Србији, довешће дотле да се неки рудник, који вреди милијарду, бити дат као колатерал за кредит од 100 милиона.

Кад се, услед мањег прилива лове, сударе интереси пљачкашке елитена једној страни, која хоће да, од опадајућих средстава, прво намири себе, и државног апарата на другој страни, који хоће плате и приивилегије, цех ће платити сиротиња, јер ће се, на концу испоставити, да ова два горња слоја могу да се помире само на грбачи сиромашних. Срећа за сваког вођу хунте на Балкану, а на Балкану углавном само хунте и успевају, макар да побудаљена маса верује да је у питању само мала дисфункција демократије, је што, кад нестане хлеб, сиротињи не мора да понуди ни колаче, ни проју, него – кривца. То може да буде неки тајкун (не тајкунштина, него један тајкун, као врховни непријатељ), могу да буду Хрвати, Албанци, Амери, Запад, опозиција, и све од понуђеног ће бити довољно добро за сиротињу, јер она одраста и живи с мржњом. То је осећање које је најлакше побудити у њој и она се мржњом храни. Парадокс лежи у томе што она никад не примећује ко је, заправо, поткрада и због чега је доведена у рђаву ситуацију: за њу су непријатељ, или кривац они на које им телевизија укаже, а телевизију контролише баш тај који јој руку у џеп завлачи.

Сиротињу је, дакле, лако контролисати. Научила је да трпи, да гладује, да мрзи и са њом нема проблема. Мука настаје кад ту јевтину причу власт проба да протури средњем слоју, ккоји ту водицу не пије. Прича о унутрашњем и спољном непијатељу ту не пали. Наравно, ни тај средњи слој, који је данас готово истозначан са администрацијом, није лако покретљив и није склон побуни, али јесте опструкцији система. Ни једна власт не влада директно, него преко администрције и кад она почне да успорава и да паралише систем, читава Дембелија се заљуља и постане паду склона.
Да би се избеглли хладни дани у Рају, наши бели господари доведу новог, лепог, умивеног и веома патриотског шефа хунте, дадне му мало кредита да купи народну љубав и креће нови почетак, нови оптимизам и гласно клицање, које утишава крчање стомака. Народ, ма шта то значило, опет има утисак да је сам отерао диктатора и сам, својом бескрајном колективном памећу, довео демократу на власт. Тај данашњи демократа је сутрашњи диктатор, после кога опет долази, мудрошћу народном, нови демократа, који ће постати диктатор…схватате образац?

Тако се образује рђава бесконачност, са светом тријадом: вера у демократију-ендемско сиромаштво-култ незнања. Кидање овог ланца, ове тријаде, на било којој тачки, довело би до квалитативног скока друштва, али је квака у томе што разумевање мора да претходи делању, а маса никад не разуме концепте овог нивоа сложености. То разуме само елита, политичка елита, коју ми никад нисмо успели да створимо, да би разумела уместо нас. Напротив: маса мрзи сваког ко је опамећује, јер свако опамећивање тражи интелектуални напор и одговорност према себи и другоме, а по овом опису слабо да бисте направили фото-робота просечног Сораба.

 

 

Насловна – Money on Fire, Pawel Kuczynski 

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.