Аболиција

Не знам како вама, али мени се желудац не смирује од како сам видео како српска патриотска јавност, што је синоним за политичке дунстере и ловце у мутном, топло поздравља најављену кандидатуру Томе Николића за председника Србије. До јуче им је био рђав председник, послушник Вучића, бледа сен са Андрићевог венца, али сада, ето, кад се окренуо од Вучића, или се бар тако мисли, почиње велеобрт професионалних Срба и њихових аналитичарских икона и у Томи се тражи онај ко ће Вучића оборити с власти.

Дрги моји србујушчи, ако сте спали на то да, после толиких година паметовања, после хиљада трибина, наступа, после свих ваших ангажмана, Вучића треба да руши Тома Николић, а ви да му помажете, онда сте све промашили и најбоље је да држите језик у топлом.

Видим, и очима не верујем, како вајни српски интелектуалци, који се играју маминих генија и патриота, од јуче пишу  како у Николићу још има елемената патриотизма, да он схвата деструктивне ефекте режима, да опозиција (која?) може имати користи од њега… Потпуно се погледом прескаче чињеница да Николић јесте био део тог режима, а не посматрач, прескаче се то да је Николић ћутке, па чак не ни ћутке, него грлато и полетно подржавао Вучића и његову политику. Но, сад би Николић, у очима патриота, могао да помогне да се они власти и синекура дочепају, па журе да га аболирају, што показује да се ради о истој врсти људи, односно да су, у вредносном смислу, у питању људи састављени од истог материјала као и Николић. Николићу, дакле – пазите те резоне! – треба дати аболицију иако  је ћутао док  се Бриселским споразумима одвајало Косово од Србије; треба га аболирати иако је притискао Уставни суд да застане у оцени тих споразума, да се издаја и предаја не би успориле; треба му прогледати кроз прсте што пет година гледа само свој лични положај и њему жртвује националне интересе. У очима патриота – треба. И они би, као и Тома, завалили Косово, само да мало седе у некој фотељи, да се мало питају, да мало путују. Зашто му треба дати аболицију? Зашто га сада треба примити на своју страну? Зато што је, је ли, поткопао Вучића…

Да наши патриоти нису морално дефектни, схватили би да је Вучић пролазна, а Косово вечна ствар и да ми немамо довољно косова, или других територија, да њима намирујемо свачије полиитчко поткусуравање, па да, на крају, кад се кумови и пријатељи политички разиђу, праштамо и зивкамо их на своју страну, само краћи за 15 000 квадратних километара. Да ли схватате, патриоти, штетност таквих аболиција и апетите који се њима отварају? Да ли вам је, тако паметнима, јасно да Николић, ни данас, ни ове вечери, не мисли ни о Србији, ни о Србима, нити има муке савести, него само гледа како да капитализује своју позицију, док ви мислите да ће вашу да поправи. Које то бунике једете?

За наш политички живот би добро било рећи нешто сасвим другачије:

„Томиславе Николићу, учествовао си, активно или пасивно, у свом девастирању Србије у последњих пет година и за тебе аболиције, ни под каквим околностима нема, таман да ћеш сам срушити Вучића. Ти мораш да поделиш судбину режима коме си служио, а не да се пребацујеш на победничку страну. Нема опроштаја, нема заборава“.

Али, у србији данас нема никога ко ће ово рећи, јер сви увелико калкулишу где су они у овом, ја сам уверен привидном, разлазу између моралних двојника, Томе и Вучића. При том, патриоти се у једној ствари опасно варају: Тома Николић није тип кога ће они за нос вући, јер је, иако важи да је балван, много интелигентнији од њих и није немогуће да ће чак успети, у неком тренутку, да добије подршку опозиције, а да онда опет пређе на Вучићеву страну и од ових направи магарад.

Аналитичари и ви, назови патриотски политичари, опозицијо: нико вас није овластио да аболирате људе који су отуђили Косово, људе који су вас сурово пауперизовали, за које, још ове вечери, док ово пишем, ми не знамо какве су им праве намере и који су им мотиви. Шта сте ви? Попови и калуђери, па праштате, онако, нештедимице? Данас халалимо Косово, само да се разиђу Тома и Алек, а сутра можемо и Војводину, само да се посвађају, рецимо, Саша Јанковић и Јеремић?

Срамота није само на Томи Николићу и тој екипи, екипи таквих моралних патуљака, већ и на онима који не жигошу такве појаве и који су спремни да рептилима, само ако од њих има неке користи, дају статус сисара. Онда, хајде да то лепо признамо, ни за нас, који се још зовемо некаквим Србима и мислимо да смо какви-такви баштиници наших предака, људи више немају вредност, него само курс, који се мења од дана до дана, зависно од околности. Ако нас Тома није научио за пет година која му је вредност, шта ће да нас научи данас? Али, данас има курс, скочила му је цена на патриотској берзи.

Вучић и Николић, данас или сутра, требало би да поделе одговорност за оно што су урадили и то једнако. Ко данас опрости Николићу, само зато што мисли да би могао бити од неке користи, он суштински не аболира Николића, него читав период од 2012-те до данас.

Можда ће други заборавити овај општи крик, овај позив да се Тома опет углави међу патриоте, али ја лично – нећу. Понављаћу стално. Ко их аболира, бољи од њих није.

Насловна – Рембрант, Повратак блудног сина