Када се догоди нека страшна трагедија, као ова последња у центру за социјални рад, незрела српска јавност , преплављена афективношћу Касандре и Љовисне, креће у кидисање на сваког ко покуша да разлучи узрок и последицу и на рационалан начин схвати шта се заправо догодило.
Ова психологија гомиле, типична за руљу која би да се мало вентилира, негује се од стране професионалних баба- нарикача, које себи дају за право да дају атест за емпатију, мерећи вам црвенило беоњача и дрхтавост гласа , на основу чијег нивоа вас примају или избацују из свог ожалошћеног друштва. Онај ко одбије да им се удвара и пресамићује се у „њиховом“ селективном болу који бира само политички коректне жртве згодне за манипулацију, бива одбачен са гађењем и резигнацијом , те то „ђубре“ више нико и нема жељу да чује. Тако се јавна дебата своди на питање како утепати монструма и да ли увести „превентивно“ утепавање, а можда и одсецање језика за питањe о томе:
Да ли је лезбо-феминистичко деловање преко невладиних организација, а кроз државне институције довело да распламсавања рата у породицама?
Зашто је све више убијених жена од када их исте институције „штите“, а тога готово није ни било док су жене биле „малтретиране“ у патријахалним породицама?
Постоје ли у Србији жене које су убиле своје мужеве?
Да ли је, којим случајем, могуће да дође до измирења међу супружницима и обнављања односа након конфликта?
Заштој је медијски простор испуњен сексом и насиљем, против кога се, наводно, боримо?
Према статистичким подацима, колики је проценат насилних смрти међу мушкарцима, а који међу женама?
Према статистичким подацима, у којој мери су угрожена родитељска права мушкараца , а у којој жена у Србији?
Постоји ли, којим случајем, и насиље ван породице?
Наравно, ово нису теме за размишљање дежурних нарикача. Довољно је, да Синиша Мали, велики поштовалац жена, доведе своје момке у Центар за социјални рад и заштити рад социјалних радника, које претварају у џелате породице и кадије Новог светског поретка. Ионако ће сви опрати савест кроз медијску халабуку која ће проћи док кажеш „монструм“..
А кад изађеш из центра, нек ти је Бог у помоћи…
Насловна фотографија – „Werwolf“ by Lucas Cranach (1472.-1553.) and „The Mourners I“ by Sella Hasse (1878.-1963.)
Poceo da citam i prestao kod Ljovisne,Kasandre i Rulje.Istina je da je masa sad Rulja.Lepo i umno bi bilo analizirati kako je do toga doslo i pokazati put ka pozitivnom.Mesjutim u zemlji Srbiji se najumniji bave analizom posledica kao dokazom vrhinske inteligencije i znanja pa i potvrdom doktorske titule kao u ovom slucaju
Glas razuma, nažalost, ima isto dejstvo kao vapaj žednog u pustinji.
Savremenim je vlastodršcima cilj da među ljudima bude što manje sloge jer je onda najlakše pretvoriti narod u rulju koja sledi ovna predvodnika.
У време догађаја у одбијани су ми коментари у којима сам подсећао на Нушићеву комедију „Свет“ као и на опасност да се примањује строгоћа на људе који несумњиво већ имају социјални поремећај . Нисам ни покушао да поменем на друштвено окружење и жртву као носиоце дела кривице за нарушење односа у породици .