Кључни пропусти у концепцијама патриотског блока, јесу тема овог текста. Он се пише не из разлога да се ова струја на политичкој сцени Србије дискредитује, већ из жеље да се постави на исправним темељима. Сви програми патриотског блока, падају у воду, по неколико основа.
Прва ставка где они падају на испиту јесте мотивација.
Патриоте нису у стању да мотивишу друштво за своје циљеве јер им ставови одишу дубоком неискреношћу, што их у коначном обрачуну чини лажним а самим тим и одбојним. Међтуим, мишљења сам да тај проблем има сасвим другачији корен од онога који је званично прихваћен. Наиме, не ради се ту толико о личној сујети и нарцисоидном карактеру и устројству, его центричном и етно-центричном погледу на свет колико пре свега о дубоком не разумевању света око себе и свог места у истом. Не могућност да се лоцира у поретку ствари, јесте традиционална црта свих политичких покрета и партија али и идеологија у Србији од самог почетка новије историје (1804). Да сведем, патриотама недостаје пре свега капацитет за то што они желе да ураде а не жеља и мотивација да то раде. Другим речима њима недостаје прво разумевање па знање и на крају средства да ураде то што желе. Фрустрација која настаје услед оваквог стања ствари, додатно појачава страх и очај који је главна мотивациона покретачка сила патриотског блока. На овом месту, долазимо до суштине мотивационог потенцијала патриотског блока и његовог највећег проблема.
База патриота није позитивна, она се не ослања на вери, нади и љубави, већ је негативна и ослања се на очају,страху и мржњи.
Анализирајући њихове програме, приметио сам да им сваки текст почиње са флоскулом, “Полазећи од чињенице да је Србији лоше и да је Србија у опасности, а у опасности је јер МИ нисмо на власти, избор НАС је једина шанса за спас Србије јер ми ЈЕДИНИ ЖЕЛИМО Србији добро и због тога смо НЕПОГРЕШИВИ и једино ИСПРАВНИ “. Овакав став је дубоко одбојан, јер имплицриа, да пошто су непогрешиви и једино исправни, они никада не могу бити смењени и да ће учинити све да до њихове смене не дође. Јер зашто би, зашто би неко мењао нешто што је исправно и праведно? Тај неко то може да уради једино ако је лош и зао а са лошим и злим, преговора нема. Ово аутоматски доводи патријоте под директан удар, либералних хедона и лелемуда који им обарају сваки покушај да се успоставе као конкурент и као алтернатива, јер исправно препознају недостатак капацитета (знања и вештине) код патриота, које они безузпешно покушавају да маскирају црквом и Богом, за променом. Промену овде треба схватити у једном широком смислу. Промену треба схватити као валуту којом се тргује на политичкој берзи. Ако убедите гласаче у могућност промене, то аутоматски повећава вредност ваше политичке партије и шансе да једном када додђете на власт, дебело наплатите исту. Пример ДС и би-жутерије то најбоље показује. Констатно инсистирајући на концепту вечитости и не променљивости, валута патриота на политичкој сцени има веома малу вредност и због тога не успева да се наметне као конкурент а камоли као алтернатива у политичком животу. Стога она служи за поткусуривање што јој даље умањује и онако малу вредност.
Међутим, као кусур, патриотски блок мора стално бити држан у каси, што чини да они стално морају бити присутини али само као кусур. Ово патриотском блоку пружа наду да ће, временом, постати валута, како се политичка каса Србије празни те они управо у “времену” виде своју највећу шансу. Оно што не схватају јесте, да у моменту када се полтичка каса Србије испразни и они остану као једина валута у Србији, они ће и даље бити сића. А политичко тело Србије, дебело навучено на новац за сићу не мари те стога овакав став, патриота их води директно у пропаст. Јер инсистриање на “времену које тек долази” као залогу за успех, патриотски блок констатно врши сопствену девалвацију и осигурава сопствени нестанак.
Ово је нормално, у ситуацији када је, као што сам раније рекао, цео патриотски систем базиран на ауто деструкцији и деструкцији, то јест када је база страх,очај и мржња а не вера, нада и љубав. Њихов напор да то сакрију и да преставе као веру,наду и љубав, је лаж која је свима очигледна и темељ је онога што патриоте чини не убедљивим и вештачким.
Друга ставка где патриотски блок пада јесте капацитет.
Капацитет патриотског у квалитативном смислу је мизерно мали и главни разлог за то лежи у реакционарној природи патриотског блока. Патриотски реакционизам се заснива на критици и то је оно што га чини реакционарним. Када се погледа временски, историјат патриотског блока, види се да је “Образ” основан 1993, пошто је распад СФРЈ почео и пошто је постало јасно да од “славне војске” нема ништа, то јест он је реакција на пораз. Потом следе “Двери”, 1999 године, као реакција на бомбардовање и губитак Косова и на крају “ Наши” 2006 године као реакција на Косово али и тежње Црне Горе за незавишношћу. Њихова реакција је критика и, некада сасвим не примерено ликовање, над учињеним. Ово чини да патриотски блок, није способан да изврши пројекцију, да предвиди будућност већ увек каска за догађајима. Парадокслано, агресивно себе намећући као вође, он због немогућности да предвиди будућност, он постаје главна претња за Србију коју жели да сачува. Још је бизарнија чињеница да они то у опше не крију, већ поносито истичу, када усвајају ставове и учења “светосаваца” Дожича, Велимировича и Поповича, људе који су својевољно изманипулисани од стране Енглеске Круне и НКВД-а и нису успели да предвиде ток догађаја због чега је народ платио превисоку цену. До последњег момента ти људи су инсистирали на слепилу и тврдњи да виде више и даље од осталих што је довело до епске пропасти не само Српског националног програма и СПЦ већ и до биолошког нестанка Срба. Оно што ову причу чини тотално перверзном, јесте да они сво време се позивају на историју и на традицију, са посебним освртом на Косовску битку и Косовски завет. Оно што патриоте тотално не успевају да синтетишу, јесте да је пре Косовског боја била Маричка битка и да је тадашња Српска властела, активно ишла у сусрет догађајима у покушају да их предупреди уместо да каска за њима. Косовски бој јесте последња битка у серији битака које су јој предходиле а све оне вођене су из потребе да се догађаји ПРЕДУПРЕДЕ и вођене су са АКТИВНОГ становишта а не са ПАСИВНОГ. Поставља се питање, како то онда патриоте упорним инсистирањем на критици то јест пасивности, мисле да поштују традицију и историју која се де факто базира на активном ставу?
Природа малог квалитативног капацитета патриотских снага је за мене мистерија коју покушавам да откријем. Тренутно сам успео да формулишем две главне теорије по којој је ово могуће. Први је да је позадина патриота пре свега комунистичка негативна селекција и наслеђе, то јест да су углавном вође патриота богата дечица комунистичких функционера која су разочарана што морају да уложе напор да би доживотно живела на Сењаку и Дедињу и возила БМВ јер себе сматрају предодређеним за то, јер су деца “вођа”. Дакле у питању је кодекс глутеуса.
Друга теорија јесте сакрална и огледа се у учењу Православне цркве, која тежи да ствари НЕ СПОЗНА већ да их увек МИСТИФИКУЈЕ. Како је у Православљу, Бог умом не докучив, докази за његово постојање се базирају на ЧУДИМА, то јест манифестују се појавно. Што значи да тек када се нешто деси то може да се примети. Тако да ако је то што се деси добро, то је знак милости Божије а ако је лоше то је Божиј гнев. Дакле разлог зашто се нешто десило је увек мистичан и не докучив и тумачи се као Божија воља те се тако аутоматски и без размишљања прихвата и уважава. На ово се надовезује и прича о Србима као народу простора, који увек одговоре на будућност тражи у прошлости, јер је везано за циклично схватање времена а не за његов линеарни ток. Зато увек постоји та потреба да се одлуке доносе на “дане”, видовдане, сретења, врбице, кукољдане јер се верује да ти дани носе “мистичну” енергију уз помоћ које ће ствари “испасти” добре по нас и које се једино тада могу “одрадити”. Да мора да се циклус сачека. Ово је пољопривредна логика, логика простора када се зна када је најбоље време када се сеје и жање а не линеарна логика индустријског времена које имплицира да све може да се уради када се жели. Дакле по првој теорији, догађаји се не могу предвидети јер за то не постоји довољан интелектуални капацитет, не постоји свест о свету око себе, већ постоји фокус на задовољење сопствене гузице док по другој, догађаји се не могу предвидети јер се нова знања не стичу и активно се супротставља идеји да се ново знање може стећи те се стога не чине напори да се оно стекне. Како није у стању да предвиди будућност, патриотска струја није у стању ни да формира одговор спрам будућности и та безидејност их чини без перспективнима и опет, одбојнима за друштво у Србији. Одбијање новог сазнања и апсолутни обрачун са истим, осигуравају ову одбојност јер пре свега имплицирају не критичко и догматско мишљење. То јест једноумље, било по комунистичкој линији ако је прва теорија тачна било по црквеној догматици.
Трећа ставка по којој патриотски блок пада јесте агресивност.
Агресивна црта патриота је, можда њихова најпрепознатљивија црта и она је то што одбија у старту. Патриоте своје ставове бране агресивно, што физички што вербално и то оправдавају својом вером “у праву ствар” (то јест у саме себе), љубављу и храброшћу. Они себе представљају као бескомпромисне борце за правду, увек спремне да реагују. Дакле опет је у питању реакција. На жалост, опет реакционарно схватање имплицира на каскање за догађајима и не улива поверење гледе будућности.
Све у свему, патриотски блок у колико жели да преживи, по мом скромном мишљењу, мора што пре да одрасте како би био дорастао изазовима које будућност носи. Они покушавају да створе нову Српску националну елиту и оно што ме је пријатно изненадило, читајући њихове програме јесте да су они успели да дефинишу појам непријатеља и то улива, додуше малу, наду да за њих ипак има неке наде.
Проблем је у томе што време, на жалост, није циклус, већ је линарни ток и са те стране, оно у опште не ради за њих.
Текст је објављен 09. августа 2013. и пренет са блога „Преврат“.
https://prevrat.com/2013/08/09/%D0%BC%D1%83%D0%BA%D0%B5-%D0%BF%D0%BE-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B0%D0%BC%D0%B0/
