На данашњи дан, пре равно 563 године, пао је Цариград, „Тврђава вере“ и „Мајка градова“, како су га звали сами Ромеји.
Давно пре тог догађаја, животна снага царства је исцрпена и, тог давног пролећа, империја је била још само један град, који је бранило две хиљаде Ромеја и пет хиљада Кастиљанаца и Ђеновљана. Сами Грци, као што је то уобичајено код старих, историјски презрелих народа, распали су се на просту суму појединаца, који више нису ни у чему, па ни у одбрани града, налазили ни снаге, ни смисла за интерес заједнице. Када је наступила криза, размажено становништво је, уместо на бедеме, похрлило у цркве, да тамо потражи Бога, или Чудо. Шта год да су тамо нашли, није их спасло од турског мача.
Од некада моћне армије, која је бројала, на врхунцу моћи, 85 000 војника, остало је седам хиљада очајника, већином плаћеника, ухваћених у клопку. Ромеји су се уздали не више у моћну војску, нити у своју храброст и срчаност, већ још само у градске бедеме.
Следећу причу сам склопио из неколико историјских извора („Византија“ Филипа Шерарда, „Историја Србије“ Владимира Ћоровића, „Успомене јањичара“ Константина Михајловића, и „Крај српског царства“ Радета Михаљчића) и, иако је сама прича романсирана, не одступа од чињеница наведених у овим делима. Веома ми је жао што у својој библиотиеци немам ни једно дело Радивоја Радића, српског византолога који, за разлику од многих историчара, има и изузетан књижевни дар, тако да се његове приче о Византији читају као узбудљив роман, а не историјско штиво.
На византијком престолу је, тог пролећа, седео последњи василевс, Константин Драгаш, син српске принцезе из рода Драгаша, док је Цариград нападао Мехмед Освајач, посинак друге српске принцезе, Маре Бранковић.
Мехмедов отац, Мурат Други, имао је велики харем, али је, по свој прилици, више волео дечаке, тако да је Мехмед био зачет са робињом и био је једини јединац у историји турских царева. Робиња, права мајка Мехмедова, била је или најурена, или уморена после порођаја, тако да је дечак предат на старање Првој султанији[1], Мари Бранковић, ћерки деспота Ђурђа.
Турски двор је, у верском смислу, био прилично либералан, тако да Мара (као и Оливера Лазаревић пре ње) није нагоњена да прими ислам, већ је, до смрти, остала у православној вери.
Млади Мехмед је тако постао српски васпитаник. Био је веома, колико је то у дворским круговима уопште могуће, везан за помајку и, преко ње, се упознао са хришћанством и чак савладао српски језик, о чему постоји сведочанство у писмима која је, својом руком, писао Мари Бранковић, после њеног повратка у Србију.
После неколико недеља неуспешне опсаде, током које су чак и турски бродови сувим пребацивани преко Златног рога, Мехмед се носи мишљу да одустане. Ипак, 29. маја се одлучио на још један покушај. Јањичарима се, да би их мотивисао, обрати оречима:
„Никад ниједан град није био тако пун свега, као Константинопољ. У њему има много лепих дечака.[2] Ко погине, отићи ће у рај, ко преживи, имаће право да три дана пљачка“.
Десило се, издајом или случајем, да је једна градска капија остала отворена и јањичари су навалили на њу. Чим су бранисоци уочили турску заставу, подигнуту унутар града, отпор је обустављен и свако је почео да размишља само о себи. Јањичари су кренули да пљачкају и убијају по граду, а вероватно и да користе лепе дечаке, док се народ збежао у Свету Софију, надајући се да га ту нико неће дирати. Наравно, преварио се. Покољ, у коме је учествовао и наш сународник, Константин Михајловић, на страни јањичара, наставио се и у цркви у „пригушеном, златном сјају икона“.
Тек што је покољ завршен, у цркву је ушао Мехмед, клекао је пред олтаром, захвалио хришћанском богу што му је дозволио да победи и одрецитовао стихове персијског песника:
„Паук плете завесе у палати царева:
сова позива страже са Афрасиабових кула“.
Константин Драгаш је нестао у општем метежу и његова судбина није позната.
Мехмед је Мари Бранковић дао поседе у Србији и, до њене смрти јој је писао својеручно писма. У једном од њих, он каже, на српском:
„Драга мајко, да ли си свега услишена? Шта могу да урадим за тебе“?
Константин Михајловић се, као јањичар, борио и доцније, у Босни, док није допао угарског ропства. Иако понижаван, написао је и да је срећан „јер се вратио из тамнице међу хришћане“. Доцније је отишао у Пољску и био војник и дипломата.
Од Византије су остали „Царски манастири Свете горе“, на Атосу, као последњи чувари давно умрле империје.
[1] „Прва султанија“ је титула, у смислу „главна“, или „најстарија“, а не у смислу редоследа доласка у харем.
[2] Јањичари се нису женили, а за нормалну ствар су сматрали да, уместо са женама, секс обављају са дечацима, за које су говорили „да за употребу више нису чим им никну прве науснице“.
