Џон Зерзан: БРЖЕ!

Доба убрзања

Убрзање је кључна чињеница савременог људског постојања. Време, технологија и модернитет убрзавају се незабележеним темпом. Те категорије или димензије постале су пародије самих себе.
Искуство, свест, наш осећај за све што постоји, јуре безглаво у вечитој, хиперпосредованој садашњости – која није никаква садашњост. „Сада“ је протерано из самог себе. У овој фази цивилизације као техносфере, сам наш појам садашњег тренутка редефинисан је (у највећој мери) као оно што промиче на компјутерском екрану. Летећи фрагменти, укључујући и нас.

Чак и вечито питање односа субјекта и објекта – има ли непремостивог отуђења између њих? – бледи у Доба убрзања. Субјект је све испражњенији и бестелеснији; објекат можда у још већој мери. Више нисмо толико окружени стварима колико краткотрајним виртуалним сликама.
Стварност као да измиче контроли, у свету који бежи од нас. Како се наши свакодневни животи убрзавају, све мање тога нам се догађа. Моћ убрзања, за коју се некада мислило да ће донети ослобођење, све више се доживљава као поробљавајући притисак.

Тај прогрес „на спиду“, ако могу тако да се изразим, наглашава напредовање еколошке катастрофе. Природа се систематично преоптерећује, а мера тога је, наравно, убрзање.
Све то превазилази нашу могућност поимања тог стања. Хартмут Роза (Hartmut Rosa) је то изразио на следећи начин: „Плашим да смо у опасности да останемо без тежњи, хипотеза и теорија које су надахњивале и изазивале културу касног модернизма.“

Иако није теоретичар убрзања као Роза, Бруно Латур поставља слично питање у есеју, „Зашто је критика посустала? Од бављења чињеницама до питања која изазивају забринутост.“
Али, у томе нема никакве мистерије. Роза примећује да је „логика убрзања та која одређује структуралну и културу еволуцију модерног друштва“, и да су „прогрес и убрзање били неразлучиво повезани од самог почетка.“ Јасно је да све већа друштвена и технолошка сложеност, појачана узајамно све зависнијим системима и неизмерно већим рачунским могућностима, представља главни садржај ужурбане стварности масовног технолошког друштва.

Стварност се открива у све оштријем светлу, што се брже креће у свакој сфери. То, међутим, не значи да није допуштено осудити целину. Такво одбацивање се подразумева на можда још транспарентнији и неизбежнији начин, али ту перспективу мало ко узима за озбиљно. „Од самог почетка“, како то каже Роза, у потпуно оправданој формулацији. Узгред треба још једном приметити да је садашња природа овог убрзаног света последица развоја две основне друштвене институције: поделе рада и припитомљавања.
Време је одувек било колонизаторска сила. То је прво била идеја у нама, а онда изнад нас. Појава и развој те материјалности, свести о времену, одговарају развоју отуђења, зато што је време пре свега отуђујуће. Време није ни неутрално, нити објективно, нарочито данас, када дубина садашњости узмиче пред технолошком садашњошћу и када се наш осећај за време рекодира. Он скаче напред, заједно ц целом нашом епохом, при чему чак и брзина светлости, некада недостижна граница, бива превазиђена. Време витла својим бичем и прави спрдњу од свега што не иде у корак с њим. Оно се стапа с технолошким постојањем и на безброј начина нам говори да изван њега нема никаквих других димензија.
Време се дословно убрзало. Живимо у новом, глобалном временском пејзажу, који Бен Агер назива „брзим капитализмом“ и „тоталном администрацијом времена“. Компресију времена прати његова оскудица: чини нам се да никада немамо довољно времена; време истиче. Постаје све оскудније. Притисци и стрес нас сламају док се боримо, ослањајући се на кафу, енергетска пића и друге супстанце које нас држе на ногама.
Темпорална путања постала је непрекидна, али осиромашена садашњност. Као што је рекао Бодријар, „Само време, живљено време, нема више времена да се догоди.“ Припитомљено друштво одавно има темпорални карактер, али сада је такво у радикалном смислу. Ново, постмеханичко доба је изразито деконтекстуализовано, али опет показује сличан напредак у отуђивању од земље, као и само време. Време се сужава, али у њему је све више тога. Историја испарава; прошлост постаје некако непојмљива. „Постисторија: да ли се историја завршила?“, наслов књиге Луца Нитхамера то добро изражава.

Ерве Фишер закључује:

„Кибернетичко време, наше време, трагично је. Оно нема прошлост, нема будућност.“

Нема времена за дубину, посвећеност, промишљено деловање. Симболичко, које почиње с временом, довршава само себе као једину садашњост. Опет Фишер: „Време је постало сама твар стварности.“ Ако је тачно да тлачитељско време продире и припитомљује на темељном нивоу, онда га борба против отуђена не сме превидети.
Управо је модерна технологија та која мења наш доживљај времена. Све бржа технолошка колонизација живота диктира све несталније окружење, у којем се себство дестабилизује, при чему дихотомије као што су онлине и оффлине, јавно и приватно, рад и слободно време постају у великој мери неважне. Својства физичког себства се редукују, док галопирајућа технологија тврди како их управо она комплетира и унапређује. Брзина је суштина; рачунска моћ значи само једно – колико је брза. За најбољи часопис 2014. проглашена је технолошка и пословна ревија звана Fast Company (New York Times, 1. мај 2014).
Зурећи у екране, и сами постајемо „дигитални интерфејси“, док ступамо у комуникацију негде другде, које је нигде. Са увек новим уређајима, развија се и велика равнодушност према свету. И да ли би то требало да нас изненађује, ако имамо у виду колико нам је овај свет постао неважан? Тај пригушени, униформисани, ружни и беживотни свет надируће технологије. Просветитељски модернитет, са својим неоствареним обећањима, постао је непрепознатљив у својим кључним цртама. Шпенглер је рекао да су се модерна времена „истезала и растезала све до граница растегљивости, које се више нису могле поднети.”
Историја модернитета је, на једном нивоу, серија иновација при све већој компресији времена. То неодољиво технолошко кретање је од темељног значаја за тоталитарни карактер прогреса. Од урбанизације и глобализације, до дезоријентишућег виртуалног таласа информација, окружује нас немилосрдни темпо.
Пре скоро сто година, футуриста Маринети је објавио: „Треба прогонити, бичевати, мучити све оне који су се огрешили о брзину.“ Брзи скок у садашњост: Microsoft Cloud прети техно-кметовима тако што их подсећа: „Победничка предност може се истопити у наносекунди. Облак вам помаже да победите у трци!“ (Плаћени оглас преко целе стране New York Times, од 1. априла 2014). Наносекунда је милијардити део секунде. Тржишта акцијама широм света раде на том ниову. Пол Вирилио каже да је „помоћу убрзања глобализација изокренула стварност као рукавицу.“
Бодријар је инсистирао да се стварност завршава када се стварно и нестварно више не могу разликовати. Погубни карактер цивилизације, односно модернитета, достигао је ту фазу. Роза указује на „процес убрзања, који је нераскидиво повезан с појмом и суштином модернитета“. Вирилио то назива „културом дезертисифације“, чије непрекидно ширење гарантује „ликвидацију света“.
Све то се дешава наспрам узајамног и телесног присуства; то је разлог зашто је (донекле перверзно) сво то убрзавање довело до великог пораста „седелачког начина живота“. Седимо испред треперавог, синтетичкој сјаја екрана, док живот промиче. Као што и људи раде све брже, јер и машина иде све брже.

„Get. Arts. Fast.“ (Уметност на брзака) је чланак Вилијама Грајмса (William Grimes, New York Times, 21. март 2014) о сажетим позоришним и другим представама, скраћеним тако да се уклопе у пословне распореде исцрпљених шефова и прилагоде њиховом скраћеном интервалу пажње. Ако ништа друго, све убрзанији развој техносфере (вештачка интелигенција, нанотехнологије, итд.) још увек није успео да изађе на крај с фантазијама оних који заправо верују у њега. Тако, узгред, сумануте технотопијске снове о сингуларитету Реја Курцвејла (Raymond Kurzweil) сустиже одмазда у облику филма Transcendence, из 2014.
Спиноза је негде написао да смо бесмртни овде и сада, у сваком тренутку. То важи и даље, наспрам онога што покушава да превагне. Када су Жана-Клода Каријера једном упитали како је успео да постигне тако много тога, он је одговорио: „Мој одговор је увек исти, при чему не покушавам да испаднем духовит: зато што све радим споро.“ Талентовани спортисти често износе исто запажање, о својој способности за успоравање.

“We want no part of it – the past!” – Filipo Marineti

„Све што је чврсто и устаљено претвара се у дим“, тако су Маркс и Енгелс у Комунистичком манифесту описали преображај који је донела владавина индустријског капитализма. Али, оно што покреће грозничави пулс преображаја пуштено је с ланца много раније. Тај процес је са Индустријском револуцијом заиста пробио све границе, али, жиг све веће комплексности, утиснут припитомљавањем, хиљадама је годинама старији од капитализма.
„Не будите зли“, добро је позната мантра корпорације Google, део њене званичне мисије. Наравно, цео мега-пројекат, чији је Google само мали део, јесте то „зло“, које је сада постало тако заразно. Неки у томе изгледа виде судбину; у том случају, време је за нови поход.

Мај 2014.