facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Миле Милошевић: Кризе, еволуције, револуције, побуне, преврати и избори

Миле Милошевић: Кризе, еволуције, револуције, побуне, преврати и избори

Безумље багерског оргијања у дорћолским ноћима

Први догађај, у више недеља дугој истодневници полицијских часова и објава у 15 часова
каква нам је судбина што се Ковид – Сарс 2 тиче, можда само две недеље по драматичној,
исто тако ноћној СМС поруци, да укључимо све аларме, како не би прошли као Италија
или Шпанија, из чиста мира изведени су радници и тешке граћевинске машине да
раскопавају Дорћол до пола два ујутру. Наводно због добробити самих грађана како је то
лаконски објаснио председник Вучић, након што су радници и машине повучене пошто су
и грађани морали да прекину полицијски час како би коначно одбранили своје право,
макар на миран сан, јер без тога режим није хтео да стане са својом ујдурмом. Зашто је режим ово учинио?

Други догађај, који, не само да је минуо, него је сасвим заборављен: „шерпарење“ иако
постоје заостали о којима нико не извештава, била је прозор-побуна многих затворених
грађана. Исказивање незадовољства у којем је свако ко је хтео могао да пронађе неки свој
разлог и покаже га са бучним алармом. Потврђујући сву ломљивост постојећег консензуса,
који се на кратко појавио током епидемије у Србији.

Трећи догађај, ватромети посланика Ђукановића по крововима Београда. Који су затим
некакви „момци“ мање позвани колико по задатку, како су ти имали дозволе да се крећу
градом за време полицијског часа, а зашта су до јуче наплаћиване високе казне и
ратарима на пољу, ишло се на робију. Претварајући туђе кровове, ко зна у чијем избору, у
фестивале паликућа и глуматајући „народ“ преко озвучења са ког су пуштали пропаганду
са конфузним порукама, али која је омиљени бесмисао пропагандиста режима. Како нам
др Орлић то ексциплитно потврђује, паликуће нису њихове, нити су им у било ком случају
налогодавци, а онда је вероватно како им је неки „двојник“ режим делио „радне дозволе“
за кретање током полицијског сата?

Четврти, пети, шести и тако редом догађаји су већ уобичајено стање српске сцене, у ком по
свему заслужује посебну пажњу присилно извођење 6000 људских грла да под навијачком
командом како снимци показују, узвикују отужне бесмислице стране људској памети у
стању свести, у склопу назови подршке Мартиновићу. У као наводној смислености његовог
никад могуће за објаснити чина штрајка глађу против режима властите странке. Сасвим
безумном штрајка глађу, на штрајк глади Обрадовића (који ових дана ни сам није знао шта
ће следеће урадити), јер за првозапочети Шеварлићев штрајк због косовско-метохијских
догађања, као и не заседања скупштине по том питању, нико из СНС-а се није ни осврнуо?
Уз све отпали су исти дан прописи о потребна 2м растојања између људи због претње
болести које час има па волшебно нестане, због чега су масовни скупови људи најопаснији
и са разлогом ограничени, те оштро санкционисани, или би још требало бити, а што нисмо
сазнали ни да су, ни да нису. По свему то ни нећемо сазнати, а можда би, ако би на пречац
у некој земљи умрло 30% становништва – па режим упадне у једино кад су делатни стање
панике, јер предпостављам да је сад толика цена инерције у којој живимо, иако је кризна
деценијама (штетна по дугорочним мерилима као што је демографија, култура живота). У
овакав се живот искључиво верује, само људе поново треба пустити да га даље живе – то
је наш најбољи свет од свих светова. Само се ту разумеју присутне мутне иделане слике
(слушам прегласног момка од тридестак година на телефону улицом, како се самоуверено
исмева некој „десничарској идејној некозистентности“, иако му је баш гломазна држава
спасила живот, а не минимална „ноћна стража“ грађанског друштва – шта год да било у
основи, природи пандемије – показујући генерално да је коначно такав концепт мува без
главе кад год се дође до стварности). Уз све, мало се води рачуна о присутној пандемији,
па нам једино остаје да се тешимо речима Ане Глигић, која је рекла да ће се у мају свести
на џепове. Као што су њени предходно изнети закључци недвосмислено потврђени у више
научних студија што се тиче самог заражавања, да су по ризику извори: 1) аеросоли, 2)
капљице и 3) површине (10% до 15%) – значи, сви они простори који су затворени и кад
људи само причају, јер облаци циркулишу до 12 минута (као што сад кад су отворени у
хамбуршким клубовима чекају листови папира на столу да се посетиоци сами упишу кад су
били, ако се појави ширење заразе – сигурно да није решење да људи за столовима седе са
маскама, поново падамо у стање бесмислених одлука).

Фотографија корисника Pawel Kuczynski
Pawel Kuczynski – respiratori

Затим, занимљив је и наратив који је одмах по укидању ванредног стања, завладао између
политичких порука. Прво је Рашковић – Ивић још једном погрешила упоређујући вођство
СНС са „онима из тридесетих“, а заборављајући основно, да је нацизам била темељна
идеологија, иза које је стао скоро цели интелектуални врх Немачке уз нешто противника,
заједно и са Хајдегером у једном тренутку (добро је познат његов ректорски говор, а и М.
Брдар, као и други су о томе писали читаве књиге), десило се и њему изузетном философу,
ма колико свака идеологија била само у основи нека класа пројектованих детерминизама.
При чему да ли може да се примети да код ових наших, уопште у јавности, није могуће да
се задржи макар једна једина мисао? Зато, уопштено говорећи њима је мисао и лаж исто.
То нису људи који макар елементарно негују мисли. Њих лично мисао не држи, нити их
одређује. Овима је преширока, предугачка, јер ни не знају како се мисли – за многе Србе
је то па опет лако пусто философирање, па се воли кратко што прво падне на памет – па ко
кад погоди расположење то је све. Тако кад се томе придружио и сам АВ са оптужбама да
је и Обрадовић фашиста, а сви по угледу на онај Чанков патент лепљења фашистичких
етикета међу Србима, сви заборављајући како је аутономашка руља прва, заправо једина
исказала фашизам и то према избеглим Србима из Хрватске (бојећи се да им не покваре
крвну слику Војводине) – остали су само празне медијалне слике, а не чињенице, што се
историјски Срба тиче. Док је АВ потврдио промашеност српског политичког дискурса и
присуство данас било какве политичке мисли међу Србима, као да живимо у некој туђој
историји, а ми неспособни за мисли, мислећу јавност. Него се још ишчуђавамо шта нам се
све у уџбеницима налази – од јаничарске прилике за школовање и напредовање до оног
усташког присвајања српског језика, како свој нису ни имали у неком пристојном облику.
Таква је главница клијента и акционара садашњег режима. Махом заједно у паразитско –
коруптивним пословима. Свакако сви заједно у подразумевајућој „омерти“ до бесрамне
блесавости као примера у многим аферама – чак и оним кад ни зло нема чега више да се
боји у српском друштву, као у случају Јовањице. То је једина идејност коју српски режим
обухвата, као и сав остали „персонал“ режима у другим областима друштвеног живота. Ни
од њих се одавно више ни утиском не разликују опозицонари који хоће на изборе, као
Чомић, или, Живковић који сад мисли да он може да уради, оно исто што није могао ни у
једном мандату до сад – посебно што је политички систем тамо 2008. начет, а 2012.
дефинитивно сломљен. Тако да сви без дилеме који партиципирају у овим наредним
изборима јесу искључиво акционари режима – чак махом одртавели трговчићи акцијама
организовани у привремене кластере који желе пре свега лично-интересно да живе уз
постдемократски режим, бестидни какви су, огољени толико да је свима познато да су
само паразити у симулацији политичког система, па и друштва. Сасвим би друга ствар била
ако би нека странка отворено изашла са ставом да не може другачије да преживи, па да се
збуњено уптамо, да ли је вреди сачувати за будућност. Ипак, о чему има да се прича ако
им је СНС обезбедио потписе.
Почевши од трећег догађаја, чему присуствујемо? Да ли има места садржају у њима осим
што јесу искључиво мутне слике у којима је једино битан интезитет слике, без мисли и
способности за елементарно мишљење. Засенити интезитетом слика и то је крај. Кровови
са којих лижу пламенови као после бобардовања, концертни разгласи који јече, те онда и
маса довезена аутобусима која урла. Све заједно испражњено од смисла, мисли, до краја.
Лагања су поново тако обична. На кратко она нису била могућа, јер је морало бити мало
више истине током епидемијске кризе како би виши ред поредка могао да се одржи и да
основне резултате, али кад је за тим престала непосредна потреба режим је исценирао да
се одигра догађај први и из вишег реда поредка поново падне назад у нижи, повукавши
изнервиране грађане. Како уосталом поново нема никакве потребе за онима који би се
носили са проблемима, а онда неким изазовом кризе – ни одговорни, ни људи позива, ни
способни већ је режиму довољан његов уобичајени персонал (нешто као Весић који ће
вести амблеме за две плате на лекарским мантилима, раскопавати трг годинама, а онда
поправљати). Не требају више ни сви грађани да се држе одређеног реда ствари, као што
није ни најмање битна истина. Лаж мутних идеалних слика је потребна и довољна за пре 8
година успостављен и развијан статус кво режима, који још толико тога треба да заврши.
Остало обезбеђује као и обично аморфни песонал клијената и акционара режима, којих је
сваким даном само све више. Зато се из грла доведених подржавалаца изгладнелог
Мартиновића чула порука са којом ни једа од њих нема никаве везе „нећемо револуцију“!
При свему остајем код става, да је само овај режим био способан да успостави макар неки
провизорни виши ред поредка који је елементарно био способан да одговори на изазов
кризе ових размера, за ралику од све опозиције која само зна да се креће унутар уопштене
симулације грађанског друштва и постојећег статуса кво моћи. Међутим, од овог режима
не треба очекивати више од тога, зато је излазна стратегија из пандемијске кризе била тек
суновратни пад назад у нижи поредак – који је режим сам испровоцирао гротескним
догађајем 1. са безумљем багерске „музике“ у пола ноћ као да смо сви луди.
Уосталом, српски статус кво моћи је увек такав да допушта промене само кроз преврате.
Где се ови разликују само по величини и уделу страног учешћа (можда је само задњи пре
свега српски био преврат „Црне руке“, чије су виђеније остатке Немци очистили на почетку
2. св. рата са окупациом Београда иако је била реч о старцима). Изузетак револуције је што
је ова дошла са руским тенковима у тадашњим поделама светске моћи (уосталом осим
француске, руске, кинеске и оне устаничке српске са уставом који је био повучен на захтев
странаца све друге су у свету били доминантно импортоване; на револуционарне побуне
не треба ни трошити речи јер су ове биле махом епизоде). Док се суштински промене у
Србији баш никад нису догађале еволуционим путем. Код нас просто предуго нема духа
ни онда погодног тла, ни за знатно мање подухвате. Како је одувек искључиво било важно
очувати у Србији констатно стање мутних иделаних слика, у кој није дозвољен уплив
мислеће стварности у реалном времену. Па ни наши данашњи медији од РТС-а па надаље
ово недозвољавају. То им је улога, да се одржава натегнути баланс моћи колико год немао
везе са нашом стварношћу – данас толико да више не живимо ни у властитој историји и
култури. Уређивачке политике медија у Србији нису само стално лошије како се мисли,
него су увек лоше. Па зашто да се чудимо и невероватном уџбеничком безумљу, нису оне
случајност, него правило. То су само предугачка оправдања уместо смена и кажњавања са
трајном забраном обављања ових послова – свих који су одговорни, од тих који су писали,
одобравали, пуштали у употребу и јавност. Уз наплату свих трошкова.
Зато је занимљива у пандемијској кризи појава вишег реда поредка, колико кратко трајао.
У сваком случају је пример вишег реда поредка, за разлику од сумануте „Сабље“, коју су
људи по истраживањима јавног мњења исто тако већински подржали на њеном почетку, а
ДС достизао рејтинг, као никад пре и после?

Виши ред поретка

За разлику од мантрања како се до вишег реда поретка стиже на изборима, то никад није
случај. Избори никад нису имали ову особину – било кад и било где. То је пуко подметнута
илузија.
Зато тако много термина у оптицају, као модернизација, надокнађена модернизација,
људска права, европске вредности, владавина права, развој, за заправо способност неког
народа да се кроз властиту историју креће и еволутвним начином, а не само страдњем,
или, жртвовањем других – и својих и туђих људи, до муком стечених богатства – за њих
није довољан разбојнлук и припадајуће „весело клање“ по Шпенглеру, како олако мисле и
неки наши виђенији интелектуалци, који ће се по принципу лифта поделити свим својим.
Значи у основи исте назовимо „нормативне“ структуре расподеле ма колико да богатство у
том друштву расте. Чак се пре емпиријски примећују циклуси експонецијалног раста удела
најбогатијих уз пратећу појаву ендемске сиротиње у најбогатијим деловима света – тзв
„трећих зона“ уместо расподеле по марксистички потребама, са свим оним што то доноси,
посебно онда у кризама.
Задња здравствена криза, ако ништа друго показала је сасвим лепо не само богатство и
спремност неких народа, него и њихову еволутивну способност, али и делове анатомије
оног што сам одлучио да зовем виши ред поредка, јер о томе је по природи реч. Нема ту
ни места да се изводе закључци како су ауторативнији режими способнији да у друштвима
намећу оштрије мере, ако се зна да су људи умирали по улицама у богатим и напредним
земљама. Јер нису способне да еволуирају у решењу проблема са којим су се сусрели.
У погледу на виши ред поредка могу да говорим понешто само у нашем случају и то оним
његовим манифестацијама које сам приметио – а има их 6. најважнијих, од којих је део
био испуњен, а део не, тако да се у нашем случају може говорити о искључиво провизорно
привременом вишем реду поредка, али и још увек је могуће причати, како то виши ред
поредка еволутивно успоставља решење проблема:
1)  Ко све учествује – установе, заводи, институти, академија, агенције; у том погледу
многима је од ових код нас присуство било занемарљиво или сасвим никакво (ми у
основи имамо превише мртвих организација), док је основно знање, стратегија,
методологија и битни део конкретне помоћи дошао са кинеске и руске стране.
2)  Како се учествује – способношћу, људи позива, озбиљни и одговорни, радни, уз што
мање интересне клике са њиховим површним менталитетом импровизације.
3)  Правила истине – а не лажи, већ тежња ка чињеницама, објективности, знању, а не
ментално слаби.
4)  Комуникација отворена – тежња ка потпуности, слободна за критичко.
5)  Тежња ка објективној евалуацији – еволуцији у решавању проблема као приритету.
6)  Редефиниција смисла – структура, функција и вредности.
За овај догађај очигледно је да није уследио из мисаоне еволуције разумевања ситуације,
него је импулс дошао споља, из панике, што је затим кулминирало са недовољно великим
гробљима и алармантном СМС поруком италијанског сценарија. Можда зато што се све на
почетку багателисало, а није се располагало ничим, а где да се призна.

Држава и друштво

При чему се примећује епохално, да је нетачна, та дуго нарастајућа дискрепанца између
државе и све глобалнијег грађанског друштва као то нешто – све што има све капацитете и
потенцијале, те се мора разликовати од државе и нације. Што је водило и тежњи њиховог
слабљењу и коначног укидања (а дуга је већ присутна ова „лева“ тенденција).
У овој се кризи међутим десило да држава једино може да решава проблеме људи. Да је
итекако природно стварно – чињенично, чак објективно, док је нормално и нормализације
тек пуки симулакрум радикалних конструката грађанаског друштва. Док су се грађанска
друштва у кризи, показало се да су пуко стварности „термодинамичке“ муве без главе на
баш свим меридијанима овог света као и њихови весели преставници са свим својим
рекламираним као супериорним надриконструктима организације, културе, политике,
економије закључно са смислом човека и самим знањем или тачније незнањем. Што им
баш ништа не смета у њиховој изврнутој оптици да покушају вербално да успешну државу
изједначе са бабарогом ауторативног режима из својих бајки (зато им митови не пријају).

Iwica Stewanowicz – Baba Roga (Jędzibaba – Jędza, Jędzona) (con ...
Iwica Stewanowicz – Baba Roga

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.