Медијска битка, која се бије између еврофундаменталиста и реформиста, с једне стране, и свега онога што бисмо, често с много муке и добре воље, могли да сврстамо у неку патриотску опцију, неминовно се мора изгубити за патриоте, али не из разлога што они не могу до великих медија, већ зато што никакав садржај, заправо, и немају.
Пластичније: на (увек ово условно схватите) патриотским порталима и блоговима, електронским новинама и друштвеним мрежама, дневно се појави један добар текст и евентуално, али не и обавезно, један добар интервју, или пренос неке трибине. Толико има квалитетних аутора на тој страни приче. Неког ћу прескочити, али ево списка људи који пишу смислено, писмено и са потребном количином знања о ономе о чему пишу (не нужно овим распоредом, он је произвољан): Бранко Павловић, Слоба Антонић, Ђорђе Вукадиновић, Зоран Чворовић, Аца Павић, Миланко Шеклер, и, у вр’ главе још два-три аутора. Свак од њих избаци један текст недељно у просеку. Ти текстови се онда врте од портала до портала и то је то.
На другој страни, оној тамнијој, а европскијој, стоје озбиљни бардови и новинарства, и политике. То што они причају наручене приче, за пар сомића месечно, не значи да нису и писмени, и добри познаваоци политике. Од врло бистрог и лепореког Жељка Цвијановића, смиреног Драже Анђелковића, одлично образованих Јова Бакића, Чеде Антића, затим одличних новинара (не у вредносном, већ у занатском смислу) Бошка Јакшића, Ненада Љ. Стефановића, Љиљане Смајловић и још сијасет других, они остварују квалитативну предност у односу на просечне, чак слабе новинаре који су домаћини на неким порталима, а свакако квантитативну предност у односу на број квалитетних интелектуалаца из политичке сфере који су на „нашој“ страни.
Чак и кад би се пустила слободна утакмица идеја и приче на великим медијима, брзо би се испоставило да је патриотска сцена састављена од 10% нечега што зна и разуме политику, једно 20% игнораната, који мисле да нешто разумеју, а заправо су коментатори дневних догађаја, јер велику слику не виде или услед недостатка образовања, или менталних ограничења, и остатак гомиле, дакле неких 70% који поштују медијске шарлатане, чекају да Русија дође и спасе Србију и, на концу, стрепи од оне ванземаљске флоте што стоји иза Месеца.
Упознао сам десетину уредника, власника и новинара патриотских портала и сведочим да би, у судару са било којим просечно, камо ли бриљантно образованим новинаром са неког великог медија, били збрисани и исмејани.
Дакле, на овој страни нема квалитета, или га има веома мало. Првих десет „наших“ може да добије, без велике муке, првих десет њихових али, по дубини, и то не великој, првих педесет „наших“ нема шта да тражи против педесет њихових и то је цела истина.
Кад би нам неко дао, мислим на нас, који себе зовемо, веома преамбициозно, патриотском сценом, да уређујемо и издајемо новине формата Новости, нити бисмо знали, нити бисмо могли да се договоримо како новина треба да се зове, нити бисмо могли да плаћамо силне лекторе да поправљају лупетања бардова српског интернет новинарства. Одстранити незналице из неког после је, међутим, немогућ задатак. У пракси се дешава обрнуто: они отерају оне који знају, јер – трпети тиранију неписменог страшна је ствар.
Проблем са овим дисбалансом задире веома дубоко, дубље од саме политике. Другосрбијанци су то што јесу, аутентични и постојани у вредносном смислу. Готово сваки ултрапатриота је ту само зато што је све у животу промашио, само је нација била довољно велики циљ, који не може да се промаши. Ту, у тој нацији, а нарочито међу њеним родољубивим новинарима, има места и за пијане, и за неписмене, и за приглупе, и за сваки олош. Основна претпоставка сваког патриоте је да пљувачка и патриотски жар могу да замене знање и разумевање, те да је количина парола једино важна, по чему су се опасно изједначили са својим архинепријатељима, покојним комунистима, који су исто тако резоновали.
Исто тако, постоји и једна илузија да би више пара, када би се упумпало у патриотске медије, дало бољи резултат. Знам људе, не би помогло кад би им Ротшилд отворио своје сефове.
Као и патриотизам, тако је и политика одлично склониште за дунстере, јер се ту сучељавају ставови, осећања, страсти, а не знање и умење. Свако може да серуцка о политици шта год му на памет падне, без трунке знања, или ма какве компетенције, док се мостови и небодери тако не граде. Како старим, све мање имам воље да слушам дунстере и њихово мантрање, њихове очајне прогнозе и лупетања сваке врсте.
Дакле, на страну Вучић, Тито, на страну Европа и Русија, Брисел и Пекинг: ми немамо квалитет, ни људски, ни морални, ни образовни, на патриотској страни. Први ешалон је веома добар, сви остали су катастрофа. Као и све у Србији, дунстери су се изборили за позиције и не намеравају да их препусте. Шта би радили патриотски аналитичари из другог и трећег ешалона, да се не баве аналитиком? Запослили се као конобари, или у СТР-у? Тешко, мора да се ради, ту продавање магле не помаже.
Медијску битку, да тиме завршим, ми морамо изгубити, јер са десетак, или петнаест компетентних људи, ми не можемо да је водимо, таман да нам РТС ставе на располагање. Има нешто мало талентованих, младих људи, који би могли да, за пар година, бију озбиљне битке у медијској сфери, али су већ данас изложени терору позиционираних патриотских новинара и коментатора, који препознају боље од себе и гледају да их елиминишу на време. Звона и прапорци, а не школе, да изврнем ону Доситејеву изреку.
Насловна – „Битка код Ангарија“, Рубенсова копија Леонардове слике
„Исто тако, постоји и једна илузија да би више пара, када би се упумпало у патриотске медије, дало бољи резултат.“
Čika Aca ima ovakve rezultate baš zato što je ucenio sve televizije sa nacionalnom frekvencijom a zna se da njegovo biračko telo ne koristi internet.
Problem su tkz „patriote“ tipa Dragaš, bave se nekim biznisom, pominju neku dijasporu a gde je ta dijaspora, te biznis patriote da naprave neki mediji, da se uguraju u mediski prostor za početak pa posle zašto da ne i konkurišu za naconalnu frekvenciju…naravno da od toga nema ništa. Bez mediskog prostora ova Milenkovićeva kritika patriota nema smisla.
Ne mogu da sudim o kvalitetu novinara u Srbijii,kao ni o nacinu koriscenja tog istog kvaloteta,sto jmislim da je daleko vaznije od samog kvaliteta.Takodje je vazna organizovanost nastupa i objavljivanaj radova.U Srbiji su svi mediji „proevropski“ tj. antinarodni i te „Patriote’se po nekad jave iz nekog „coska“…pisem komentar i citam tekst kako bih odgovorio na neke teze,al kad naidjoh na ovo..kad bi nama neko i dao fa stampamo list tipa novosti..blabla…mi nebi znali…pa ako nebi znali poubijajte se odmah iili se nadate u svetog iliju da vas spasi sto ste tako dobri i pravoslavci..cemu ovaj defetizam?sad se vidu cemu vi iz strateske kulture sluzite..i cemu sluze“ patrioti“ u Srbiji
Dve decenije sam novinar i urednik, tačnije bio sam do pre pet godina kada mi se sve zgadilo. Tekst je pogodio u srž. Nekoliko patriotskih novinara je Milan zaboravio, ali suština je u dubini koja nedostaje na „našoj“ strani. Problem nije u prvih 50, već u prvih 350, jer kvalitenta redakcija samo jednog dnevnog lista ima bar 70 novinara! Oni imaju preko 650 novinara a patriote nemaju ukupno ni 60 novinara. Da plaćamo suvim zlatom ne bi našli 100 patriotskih novinara, jer lako može glava da se izgubi. Tužno je kada za lečenje sina pokojnog patriotskog novinara, koji je umro „pod sumnjivim okolnostima“, donacije skuplja Šapić!
Pratim Milana od prilike od pred kraj njegovog rada na radiju Snaga naroda, te početka na Radiju 2M, i ovde ima par nekonzistentnosti oko konkretnih ljudi, iako mislim da je 100% u pravu što se tiče našeg medijskog poraza i uočavanja slabosti sa naše strane.
Počeću od manje sporne stvari, ne mogu da razumem da je stavio u isti koš Ljiljanu Smajlović sa Boškom Jakšićem, jedna je vrlo principijelna kritičarka zapadne politike, pismena, čvrsta sa činjenicama, zatim kritičar drugosrbijanštine i njihovih medija, dok je Boško izrazito pro-zapadni, mada ume lukavo da kritikuje zapad oko pitanja koja nemaju veze sa ovim prostorima, i time zavara trag neiskusnima. Ljiljana Smajlović, kojoj inače možemo puno toga zameriti, je bila ne tako davno u vrlo ozbiljnom sukobu sa drugosrbijancima nakon što je Politika objavila javno dostupne podatke o njihovom finansiranju, RTV Vojvodina je celu emisiju „Presija“ posvetila tome, gde su kod Panovića defilovali drugosrbijanci linčujuću redom Ljiljanu Smajlović. Kad je Boško Jakšić bio principijelan oko nečega ostljivog, što nije u interesu zapada?
Drugo, Đorđe Vukadinović je bio „naš“ dok su ga čerečili Basara, ENovine, Teofil, Peščanik, nazivali ga NSFM (fašistička), ali nije „naš“ odavno. Iako principijelno kritikuje režim, njemu je glavna uzdanica Sanda Rašković, čija je uloga krajnje sumnjiva. Dragan Petrović, kako god bio politički naivan, nije lažov, i nek je istina 10% onoga što je pričao o Sandi Rašković, to je kraj svake priče. Milan više puta govorio da „nema razgovora sa političkim neprijateljima“, „sa onima koji zastupaju strani interes“, „prema njima zid“ i „nema ispijanja kafe sa njima“, itd. a upravo Đorđe to sve radi i daje svima njima legitimitet, ide da diskutuje sa njima po emisijama, a i privatno se druži. Šta mene danas briga šta misli o bilo čemu Žarković? Ili Olja Bećković? I svi oni koji su nam prodavali priču „da zapad nije protiv nas već protiv Miloševića, da čim dođe demokratija prihvatiće Srbiju.“ To za mene nije nikakva „politička opcija“ sa kojom treba „demokratski diskutovati“. Đorđe je ponaša kao da je 2005. godina, i kao da mi sad možemo još 20 godina kulturno da divanimo sa drugosrbijancima u njihovim emisijama pod njihovim uslovima. Da je nisu oterali, on bi i dan danas udobno sedeo u Utisku nedelje i divanio sa Teofilom „da li smo za evropski put ili nismo“, a mi propadosmo načisto za svo to vreme.