Игор Антишић: Титула иде…? (други део)

Од првог дела текста, или, прецизније речено, доделе титуле, прошле је недељу и који дан. Размишљајући доста на ову тему, схватио сам да је за ову ласкаву награду теже наћи добитника, него што сам у почетку мислио. У међувремену су били и „избори“ али о томе у неком од следећих текстова.

У првом делу, они који су прочитали могли су да виде да је направљена подела политиканата на основу кључних тема, а свакако главна од њих била је ЕУ. Тако сам олакшао самом себи ликове који су ушли у најужу конкуренцију, која је спала на такозване патриотске опције. За многе би то били људи који су из ових или оних разлога, а заправо због пара и кукавичлука, окренути ка ЕУ и којих је прегршт на политичкој сцени Србије али мени је некако лакше да ми непријатељ буде испред, а не иза мене. Ти који су иза многих од нас су управо такозване патриотске опције. Карактер самих тих људи апсолутно ништа не разликује од евроџихадиста, сем удице на коју пецају „рибу“. Они су подједнако гладни функција и пара као и њихови противници али не и непријатељи, а исто тако су и без икаквих принципијелних или бар у минималној мери моралних врлина. Могу са свим својим противницима да се сликају, грле, љубе, пију кафе, а исто тако и да деле народни хлеб изигравајући поштењачине, моралисте и оне који су сами себи дали моћ да одређују ко су и шта су то мерила српског националисте. Ово последње није падало на памет ни да помисле, а камоли кажу велике српске историјске личности али дотична политиканштина то разврстава и дели сертификате без икаквих проблема. Јадан онај народ којима такви прописују родољубље, а у овом случају смо то ми, Срби.

По броју људи који их прате, симпатишу или обожавају у најужи круг иду свакако Бошко Обрадовић, Санда Рашковић Ивић и Војислав Шешељ. Првих двоје су предводници патриотске, али не и националистичке (по речима саме Санде) коалиције Двери – ДСС, а други је већ далеко познати и неприкосновени владар свог приватног предузећа, преточеног у политичку опцију звану СРС. Остали на такозваној патриотској сцени су за сада небитни, али исто тако не треба гајити сумње да њихово време неће доћи у виду замене за горе наведене када јавно открију своју љубав према ЕУ. Окупатор је паметан и он зна да се ланац не може одржавати ако фали једна карика, па му је боље да старе, истрошене карике одмах мења новим из његове радионице. Боље Он то да ради, него да случајно неко у међувремену упадне. Ваљало би прећи на сваку личност и сагледати је у њеном политичком деловању.

Бошко Обрадовић као председник Двери и као нова крв српског национализма. Ово нова, ма колико се тако представљао није тачно јер су Двери у политици од 2012. године и од тада су учествовали на изборима три пута, тако да та прича пада у воду али је добра за широке народне масе. Сам је изјављивао и говорио како Двери никада неће постати странка, јер су све странке исте и исто тако је говорио како се у Дверима саборно одлучује и то кроз Старешинство. Испоставило се да су под његовом палицом, као и жељом већег дела његових сарадника, Двери постале странка и то странка са статутом у коме нема ни потпредседника. Такав статут нема ни једна друга политичка опција. Дакле, овде је сам себи на суштинским стварима ускочио у уста, а као шлаг на торту дошла је и коалиција са ДСС. У међувремену му није било гадљиво да иде код Вучића на разговор, а касније и да седи за истим столом са бившим носиоцима ДОС-а и то онима против којих је говорио да су покрали Двери (што вероватно и јесте тачно) на изборима 2012. године. Ово за некога ништа не значи, али мени пуно говори, јер таквим савијањима и показивањем никаквог карактера, па слободно речено и презира, долази се до Западног слугераја. То смо толико пута имали прилике до сада да видимо. Шминкерај и добро плаћена агенција на унутрашњем плану се одразила на Бошка тако што је почео да носи кравату, а и фризурицу су му наместили, па више не изгледа као провинцијални сеља, него је сада углађени грађанер спреман са свима да седне за сто. Он то обилато користи показујући широки коалициони потенцијал како би се успео дохватити Скупштине и на тај начин одржати своју страначку војску. која је већ два пута Скупштину гледала само преко телевизије.

Санда Рашковић Ивић као председница ДСС, једне од ударних песница ДОС-а. Њена политичка каријера је веома занимљива и показује нам како је код политиканата све могуће јер је брат мио одакле год паре вадио. Суштинска ствар за жену која је у шестој деценији живота схватила да је патриота (ово само по себи пуно говори) лежи у томе што је потекла из Демократског центра Драгољуба Мићуновића, у народу познатијег као јахача попова. Након тога Санда мења улоге као првокласни холивудски глумци. Од фебруара 2001. до фебруара 2003. била је републички комесар за избеглице Републике Србије. Члан је Одбора за европске интеграције, и члан Парламентарне скупштине Централно-Европске иницијативе. За данашње време и приказивање њеног патриотизма и више је него лепо прочитати претходну реченицу. Од 2005. године председница је Координационог центра за Косово и Метохију, Комисије за примену Војнотехничког споразума и Координационог тела за Југ Србије. У периоду од 2008. до 2011. била је амбасадор наше земље у Италији. Након што је Коштуница позвао своје кадрове да се повуку, Санду то није спречило да исту функцију обавља и за време Бориса Тадића. Принципи прште на све стране. Ако се за некога може рећи да је петооктобарски добитник, онда је то свакако Санда. Реченица која је председницу ДСС прославила је њена изјава у телевизијској емисији где је рекла како је у Сребреници почињен геноцид. Свакоме од нас се може десити да свашта каже, а посебно у афекту али да кажемо да је српски народ починио геноцид у Сребреници и још у емисији са једним Хрватом и муслиманом је недопустиво, но њој су то и гласачи и будући коалициони партнер Двери опростили као да никада није било речено. Мислим да је до сада бар половина људи који себе сматрају националистима на ову изјаву и заборавила, а они који нису и који је оправдавају су бар подједнако јадни као и тежина и велика западна лаж таквог смишљеног плана.

Војислав Шешељ као политичар са дужим стажом у односу на Бошка и Санду и председник СРС-а, његове приватне странке. Као веома млад је ступио у КПЈ. Да се није преварио показује и његово битисање од преко деценије и по код људи и идеја које ће касније жестоко нападати. Током рата у Ираку ставио се у службу САД-а и био спреман да шаље своје добровољце у борбу против Садама Хусеина. У обе ове почетне приче дошло је до наглог заокрета, па се са једног пребацио на други курс. Сем сликања на линијама фронта и махања пиштољем по Београду, током самог рата ништа конкретно није урадио. Тада је био трећеразредни политикант и почео полако да гради своју каријеру. Касније се окитио и титулом четничког војводе, за коју ће се Момчило Ђујић касније покајати што му је доделио, а посебно након не давања подршке да се у школе уведе веронаука. У саму Скупштину наше земље увео га је Слободан Милошевић преко општине Раковица, поставивши на чело СПС човека кога тада ни само чланство није познавало, а камоли становници Раковице. У каснијем грађењу своје каријере жестоко је и пре свега искључиво вербално, нападао Слободана Милошевића иако га је тадашњи председник државе назвао омиљеним опозиционаром. Његову жену је звао вештицом, али то Шешеља ништа није спречило да уђе у власт са СПС-ом и то пре злочиначке агресије НАТО пакта и обавља своје дужности и након тога. Својим тадашњим најбилижим сарадницима, Томиславу Николићу и Александру Вучићу, успео је да среди државне станове, правдајући се како се они као власништво државе не могу продати и да је боље да то добију српски радикали, него комунисти. Како је лепо и лако делити народно. Након петооктобарских промена или боље речено и званичне окупације, Шешељ се добровољно предаје суду у Хагу, али ни мало случајно, јер му је саветовано да боље тамо да оде, него да остане у земљи и буде убијен. Након 12 година проведених у Хагу, на правди Бога, враћа се у државу под ореолом „победника“ тог НАТО суда који је служио и служи за понижавање српског народа. Оно што је многима промакло је то да тај суд није направљен да буде побеђен и то да је тамо гро Срба осуђено на драконске казне у углавном монтираним процесима. Они који су сумњали у то да је пуштен у договору са Западом, управо су могли да се увере након његовог повратка. Оно што је најтужније у читавој причи и што открива о каквој се личности ради, то је по свој прилици измишљена прича око рака. По његовом личном признању, од када се вратио из Хага угојио се преко 25 кила. Запитајте се и погледајте на примерима људи које сте познавали у шта су се претварали они који су имали ту опаку болест.

Да завршимо ову церемонију. Из игре испада Бошко Обрадовић. Њега још треба да уче, а до сада је показао широки коалициони потенцијал, али не и лични, што ће Западу за будућа времена бити довољно јер им мањка кадрова. Санда са својим говорима не може да убеди ни најуже чланове своје породице, али може да им понуди послове по државним фирмама. Директна је добитница петооктобарске окупације и заиста је мучно гледати како патриотише где год јој се укаже простор. Изјава за геноцид у Сребреници је фатална али многи су заборавили, многи опростили, а неки то и покушавају да испеглају. Она је трагедија сама по себи и измакла јој је награда тик пред носом. Титулу добија Војислав Шешељ. Он је проверен играч, најпожељнија опозиција свакој власти и сем што изводи циркус, већа претња није. Титулу добија искључиво. јер ће у будућем времену поново служити за каналисање родољубиве енергије и превођења жедних преко воде. Он може Србима да се понуди као кловн и објашњавач идеологије (!?) српског национализма. Показивало се и показује се да то код једног дела нашег народа итекако пали, а оно што је најтужније је да један део омладине у њему види начин да изрази свој национализам. Докле ће то тако трајати не знам али знам да за његове присталице велика промена неће бити ни када у будућности уђе са Вучићем у коалицију. Наћи ће се решење и да се то испегла, а онда би бар било поштено да они који се сматрају националистима и који пљују Вучића то више не раде јер сами себи ускачу у уста. Браво Шеки на заслуженом трофеју!