facebook

Дан мрмота

Дан мрмота

После избора у Тивту, постало је очигледно да је стратегија опозиције, бар оне која није правила дилове са Ђукановићем, исцрпена. Ни један циљ није постигнут (фер избори, прелазна влада), осим, можда, подизања рејтинга оним политичким групацијама које нису улазиле у преговоре са Господаром Брда. У сваком случају, недовољно. Хтео се успех и хтео се брзо; после пола године, салдо је веома мршав. Будући да следећег месеца почиње припрема за туристичку сеузону, до октобра од политике у Црној Гори нема ништа. До јесени, дакле, може се много тога урадити, а да ли ће, видећемо. Нисам нарочити оптимиста, јер опозиција, па и онај њен најбољи део, предвођен ДФ-ом, није спреман да препакује своје схватање демократије, парламентаризма и изборних игара.

Да ми неко тражи савет, као што неће, рекао бих селдеће:

  1.  ДФ треба да формулише идеју какву Црну Гору хоће. Хтети слободну државу, без корупције и са грађанским правима, није довољно. Мора се рећи какво се друштво хоће, какви се својински односи хоће, каква ће бити судбина данашњих владалаца, каква се привреда хоће (рећи да се хоће „успешна“ привреда не значи ништа); потребан је, дакле, тоталан поглед на друштво, а не поправка досадашњег друштва, јер се оно, овакво какво је, поправити не може.
  2. Не смеју се избегавати националне теме, јер се показало да обарање српског профила протеста није дало резултат. Покушај да се нико не увреди и повреди јесте племенит-и свакако не треба ма кога прозивати што није Србин-али се карактер протеста није прикрио и он је опет остао деведесетопостотно српски. Боље је то признати, него даље лавирати, јер постоји опасност да грађанско сасвим пригуши оно што је српско.
  3. Мора се желети власт, а не само учешће у власти. Учешће је добро за личне судбине и вероватно је пречица за пуњење новчаника, само што се не види шта ће партиципација донети. Наравно, онај ко хоће да влада, мора да се помири са тим да то није процес од неколико месеци, попут учешћа у власти али, дугорочно, даје далеко већу шансу за успех. Људи воле снажне, моћне и самосвесне, а оне склоне нагодбама оцењују као слабе и нису спремни да их следе, чак и када им признају „успешност“, односно умешност да се докопају плена. Мило, делимично, и влада због тога што га осећају као снажног и жељног власти и моћи, што и није неистина.
  4. Нема нагодби, преговора, заједничких састанака, испијања кафа у истим кафићима. Свака нагодба, сваки преговор, у очима следбеника изгледа као слабост и трули компромис. Онај ко зна ко је, шта жели и није спреман да се погађа око тога, имаће будућност. У првом тренутку ће бити изгуран из комбинација за парчиће власти, али ће сутра моћи, са већом сигурношћу, да рачуна на цео колач, а тек уз цео колач се нека озбиљна промена може извести.

У Србији је ситуација веома слична оној у Црној Гори: све већи делови опозиције прелазе на философију Патка Даче („ако не можеш да их победиш, придружи им се“), све велике идеје, којима је опозиција годинама гушила и давила јавност у Србији, данас су на пијаци и продају се било за цензус, било за то да се наплати непрелазак цензуса, да би се ти гласови одлили највећим партијама. У току је општи морални, вредносни и идеолошки слом опозиције. Сви су дигли руке од Србије и народа, али баш то даје наду да ће, кад до краја буду прочитани лажни патриоти, моћи да се изгради алтернатива. Као и у Црној Гори, ти нови, који се буду појавили, мораће да буду самосвесни, да знају тачно шта хоће и да се одрекну сваког контакта са влашћу и њеним подрепашима.

Ово пишем пре свега зато што је постлао очигледно да се даље на исти начин не може, осим ако се решавају личне судбине. Привидно велике патриотске идеје су се сломиле о моћ новца и о личне анимозитете. Србији и Србима је потребна зрелија политика, а биће да не би шкодио ни бољи људски материјал у политици. Чекање да диктатори и страни господари приме на знање наше жеље и молбе се показало јаловим, највише због тога што су нам идеје дозлабога танке и крећу се у оквирима поправке постојећег система, односно побољшања, како се то данас модерно каже, парадигме. Ми немамо, ни као народ, ни као друштво, сопствену визију живота и друштва, већ само хоћемо да поколебану демократију вратимо у седло, да направимо „поштенији капитализам“, да и даље робујемо утварама грађанских права и слобода. Поправка диктатуре и окупације ако је негде и успела, ја за то не знам. Исто тако, није ми познато да се неки политички систем вратио из мртвих, а нешто сумњам да ће демократија, са све митом о слободни изборима, подели власти и народним представништвом, успети да се опорави.

groundhogday

Наши погледи на друштво, на историју, на политички систем, бескрајно су уски и не прелазе границе епохе, па чак ни границе једне декаде. Цена за то је стално понављање истих матрица, политички дежави и, следствено томе, читава политичка смена личи на „Дан мрмота“, амерички филм у коме главни јунак стално живи један те исти дан. Нисмо ни приметили кад су се, у духу, стопили власт и опозиција и направили касту, којој је једини циљ конзервација стања. Кад, после десет година, приметимо да се све свело на понављање матрице, полетимо за неким ко нам баци две-три вруће пароле, а све се заврши тако што се, после пар година, и тај обуче у листер оделце, пређе у касту и соли нам памет, скупа са осталом браћом. Појављује се нови, са новим паролама и дан мрмота креће изнова.

Понашамо се и резонујемо као да ћемо живети хиљаду година, па ће, негде у нашој 358-ој години, коначно доћи до преокрета. Ону чувену сентенцу да „народ има онакву власт какву заслужује“ никад нисам нарочито марио, али бих потписао да неодговорном народу припада неодговорна власт. Вазда нам је лакше да у нешто верујемо, него да мислимо. Памет нам, одавно, служи за довијање, а не за размишљање. Постојање принципа у вођењу националне политике нам делује просто, једнодимензионално, а муљање, прећуткивање, недоречености и лаж видимо као врхунац њен. Ко не слаже бар три пута данас, није у нашим очима политичар.

Време је, ако хоћемо да спасемо бар неке године наших живота, за промену парадигме, односно за другачију политику, за политику која није сва у нијансама, нагодбама, муљању и намигивању, већ је јасна, целовита и доследна и то доследна у делању, а не у фразама. Што би рекао Дугин: излаз је у заоштравању. Подла је и јадна мисао да ће се од зла спасти тако што му се улагује.

 

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.