Корени мржње

Одавно је утврђено да социјално-економски положај појединца, или друштвене групе, одређују и њихов статусни, односно државно-правни положај. Највећа дискриминација у једној заједници није она која се тиче пола, расе или вере, већ је то онај понор који зјапи између богатих и сиромашних и та врста дискриминације никад није санкционисана, бар не у капиталистичким друштвима.

Верски и национални расколи, који се Србима дешавају у последњих неколико векова, испод површине крију, пре свега, социјални раскол. Ради се о следећем: ислам су прво прихватили остаци српског племства, да би сачували стечене привилегије, а тек за њима делови народа, који су, променивши веру, променили и социјални положај, односно из статуса раје прешли у статус „господара“.

(Веома је занимљиво да се, после ослобођења Србије, у другој половини 19. века, дешавао и обрнут процес: муслимани, претежно етнички Турци, који су имали велика имања у Србији, прешли су у православље, да би та имања задржали. Лично познајем чак потомка из таквих породица. Процес није био масован, али одлично указује на мотиве).

До четрдесетих година 19. века, односно до реформи енергичног турског султана Махмута Другог, омраза између православног и муслиманског живља, кретала се у подношљивим границама; једни су свој тежак социјано-економски положај подносили делом и захваљујући осећају супериорности, због останка у прадедовској вери, док су други, не спорећи своје српско попрекло, били задовољни обитавањем у вишем сталежу, уз одговарајуће материјалне и статусне привилегије.

Права фрустрација за муслимански живаљ настала је кад је формално-правно изједначен статус Срба и муслимана у Босни. Навикла да живи од положаја, а не од рада, муслиманска заједница је економски и социјално почела да опада, а српска да се уздиже. Тек тада је дошло до одрицања овдашњих муслимана од својих словенских корена и да жали за „турским вактом“. Ти исти муслимани, који су дизали буне против Стамбола, сада су страсно почели да воле тај исти Стамбол (који, махом, никад нису ни видели) и тек тад су почели да верују у своје турско порекло. Срби, предузимљиви и радни, врло брзо су овладали привредним животом Босне. Губитак привилегованог положаја довео је до страсне мржње муслимана према својим, колико јуче, сународницима. Од тада, до данашњих дана, сања се о повратку „турског вакта“ и промени серве у међународним односима. Та фрустрација нема верски разлог (муслимани, бар у Босни) нису трпели никакве репресалије које би се тицале вере, али је, временом, добила верско „оделце“, јер се свако осећа часније као бранилац вере, него као бранилац голе имовине и друштвеног статуса. Осим тога, историјска порука је била битно болна, а она је била да се, у крајњој линији, превера чак ни не исплати.

Нешто се слично догодило и у Аустро-Угарској: Срби су се у њој, у већем броју, појавили као „привилегована нација“, односно као војници, који су, у контру за крв коју су проливали за бечки двор, добили поседе и били слободни људи усред феудалног доба. Хрвати, ако их је тада и било, са осталим католичким живљем, били су кметови са ограниченом својином, сасвим без привилегија и у строгом феудалном запту. Никако нису могли да у Србима виде сродно племе, поготову не браћу, већ и због феудалног друштвеног уређења, у коме је сваки слободан појединац био изнад сваког кмета. Симеон Пишчевић, аустро-угарски официр, доцније руски генерал, пише у својим „Успоменама“ да је „чак и најсиромашнији српски војник имао дукате ушивене у појасу, док је аустријски официр могао да рачуна највише на једну јагњећу плећку дневно“.

Нема никакве сумње да је католичка црква умела да ову социјално-статусну мржњу заогрне у верско рухо и да је окрене против „шизматика“, али тиме корен мржње није укинут, већ само појмовно измењен. Оно што је интересантно је да иста та црква није подстицала сиромашне католике да омрзну слободне и богате Аустријанце, или Мађаре, већ само Србе. Ту су се срећно срели верски интереси католичанства и социјално-економске прилике у Аустро-Угарској.

Нешто слично се дешава и у наше дане: позападњачавање, скупа са одама Европској унији и европским вредностима, јесте турчење другим средствима. Тек у ово доба се види да је превера, заправо, иницирана потребом да се или заштити, или унапреди социјално-економски положај, а да то са вером никакве везе нема. Напротив: модерни потурчењаци, следбеници европског пута, слободног тржишта и људских права, често су врло ревни у вери, нарочито док се успињу на друштвеној лествици. Превера је, дакле, иницирана истим лукративним нагонима, као што је била иницирана и она прва, пре пола миленијума, само што је њен карактер сада огољен и нема верско покриће.

Уколико дође, а пре или касније ће доћи, до слома ових идеја (иза којих се крију само новац и статус), један део нових потурица ће се хитно ставити у службу нових господара, ко год да они буду, док ће други део уцвељено гледати у Брисел и Вашингтон, који ће за њих бити нови Стамбол, односно симбол статуса и социјално-економског положаја, који су имали за „европског вакта“.

Времена се мењају, али црте људског карактера и нарави никако, јер су задати врстом. Другим речима: човек може да се удаљи од опанка и шајкаче, али не може од грамзивости и слепе потребе да, уместо радом и знањем, напредак оствари превером. Лакши и бржи пут су толико привлачни, да слаби карактери не могу да се одупру таквој привлачности. Верски ратови, с њима и злочини, нису почињени у име вере, већ у име пљачке, која је имала своје привидно верске разлоге. Лакше је живети с тим да си борац за веру, него лопов. То што, борећи за веру, стекнеш туђу кућу, земљу и имовину, и није тако страшно-отео си од неверника.

Наше доба је, као што рекох, оголило ствар, само што се сад краде и отима због европског пута, који је веома налик вери: обећава све, а не испуњава ништа. Уосталом, краде се и отима од сиротиње раје, која је противник европског пута, тако да, већ и због тога, треба да буде похарана, зар не?

Насловна фотографија – Шарл Лебрен (1619.-1690.), Мржња, или љубомора