Љиљана Јелисавчић: Еве ти бубрег, јебо те он, црвима свакако не треба!

Ако ваља, нек ти је срећно и дуговечно.
Или:
Ко о чему, баба о уштипцима (баба сам ја).
Ко о чему, курва о поштењу (вербалним мастурбаторима).

И даље мислим да је друг посланик, Мартиновић, будала неопојана.
Да је Вучић подвојена личност, мало Черчил, мало Броз, ређе Ђинђић, све прожето Вебером. Све тачно, неподношљиво тачно.
И даље се јежим од популизма доведеног до савршенства, у бљутавој драматургији Месије…
Ништа ново код мене. Код вас? Али…
То и даље не значи да би било која друга парламентарна гарнитура гласала за другачије законе. Усклађивање са европским законодавством, сећате се? Почели једни, наставили други, ево и трећи раде исто.
Законодавство се мења. Можда ће једнога дана доћи нека власт (изабраћемо је, maybe), па те законе почети да примењује у пракси.
Опозиција Србије још ниједан конструктиван предлог ни за шта није дала. Њихово деловање се може описати као неаргументовано критиковање свега што изађе из уста Вође.
Јер би и они мало да буду вође; не јер знају боље, јер хоће боље и јер поштеније мисле од њега.
То је мутна вода у којој Вожд одлично плива. За сваку лаж коју он изговори, буду ухваћени у три.
Господо, да ли је мали од Вучића био на утакмици у Русији важно је колико и лањски снег. Одакле му паре? Откуд паре свима који су били тамо? Вожд има велики стан? Имам и ја велики стан. И ти… и ти… И викендицу има… Па? Ваљда је нормално да председник државе не живи у потлеушици.
Хватају га за поступке и понашања за која није крив, а све више тонемо због онога што цењена опозиција и не помиње. Јер је цењена опозиција радила исто и хоће опет да ради исто.
Сећате се песме Ђорђа Балашевића која је била забрањена? Где је била забрањена? Ко год воли Балашевића, могао је да чује.
Постављају се камере на градским саобраћајницама, због свих будућих „кантримана“ који би могли отперјати у неки мрак, да се никад не открије ко их је возио. То је недемократска метода праћења васколиког српског живља? Афера Савамала, колико нас зна шта се тачно тамо догађало? Је ли заиста било оправдано то рушење? Можда није, али имамо ли аргументе? Бранимо интересе оних који су за један динар покуповали хектаре земље, хиљаде квадратних метара пословних простора и у њима машина?
Опозиционо критизерство је џокер ког ће Вожд извући из рукава сваки пут кад неаргументовано оспемо по власти.
За то време добили смо животно важне и ограничавајуће забране. а) Забрану да се запослимо. б) Забрану да примимо плату. в) Забрану да купимо лек који нам је неопходан. г) Забрану да магнетну резонанцу урадимо у локалној болници. д) Забрањено нам је да извадимо зуб јер не знамо како ћемо направити други, а да не продамо ћошак куће. ђ) Забрањено нам је да сопственој деци кажемо:“Не“. е) Забрањено је професорима да дају негативну оцену. ж) Забрањено је изношење хетеросексуалног доживљаја интиме, а да то не буде окарактерисано као говор мржње. з) Забрањено је рећи: „Ја сам Србин (Српкиња)“, а да то не буде преведено као ксено или нека друга фобија. и) Забрањено је бити мушкарац који има став супротан ставу остатка породице, јер ће доживотно морати пред правосудним органима да објашњава да није тако мислио…ј) Забрањено је жени изговорити нешто ласцивно у окриљу ноћи. к) Давимо се у свему што нас забраном спушта на дно лествице личног достојанства, а ми се бринемо за песму Ђорђа Балашевића која није била забрањена?…и тако до ш.Па уназад: ш1, џ1, ч1…а1.
Нека жена је платила казну за оружје које није благовремено пријавила након смрти мужа. Неки човек је платио казну зато што није везао појас. Неки саобраћајни полицајац је казнио возача „југа“ због непрописне вожње. Неки контролор у аутобусу је тражио карту на увид. Нека институција тражи новац за испоручену услугу.
Кажњавање малог човека.
Мали човек се одмах позива на „великог“ који има арсенал оружја у кући, помиње бесне возаче џипова којима нико ништа не може, дугове за струју која се никад не искључује оном који бесно вози џипа.
У каквој је тачно вези наш прекршај са прекршајем (лоповлуком, бахатошћу) „великог“? Ни у каквој. Он може шта му се прохте, а ја не могу? Да ли би радио исто да си на његовом месту? Би, пријатељу, радио би исто, чим не осећаш потребу да преиспиташ своју кривицу у свакодневним работама.
Свако се простире према свом губеру. Они који су на власти или су на чудне начине, преко ноћи, стекли енормно богатство, чине то размећући се. Мали човек онако како му околности допуштају. Што починиш, мораш платити без обзира на све што није платио онај на чију си огромну кућерину помало љубоморан. Признај, јеси мало, јелде!? Иначе не би примио ону хиљадарку (динара) за исправно попуњен гласачки листић, на ком си заокружио име ког се гнушаш. Чега се гнушаш? Само једног. Он има више него ти. И ничега више. Иначе бисмо имали другачије кандидате, другачије резултате.
Неки човек се позивао на познантво са министром полиције да би преварио мале бизнисмене и отео им новац. Како им је узимао новац? Није уперио пиштољ, није обио сеф, ништа од тога. Машна, ташна и поквареност ситних риба. Уплаћивали му сами, јер се позивао на познанство са министром. Нису знали да учествују у нечем незаконитом? Нису преварени. Знали су, знали…
Нека професорка одвела 150 гимназијалаца у Шпанију. Родитељи све време знали с каквом особом имају посла, али важнија им петица из историје од сигурности сопствене деце? Како их је несавесна професорка одвела до Шпаније? Лако. Доносили јој родитељи новац, уместо да пријаве полицији. Има ту нека фора са обележеним новчаницама, итд.
Ал’ онда нема петице из историје?
Знали су. Све су знали.
Ја мом попу дам 200 динара кад свети водицу. Да немам, не бих му дала ништа. Дала пет хиљада за опело. Не бих ни то дала да нисам имала. А опела би богме било, не звала се ја овако како се зовем.
Да видим попа који би смео да ме одбије.
Снисходљиви кад налетимо на „великог“, спремни да узајмимо да бисмо дали мито, да плаћамо паушале поповима онолико колико неки од њих ишту, љубимо руке (чистимо ципеле, пушимо по потреби) онима које, након рукољуба и фелација (на које добровољно пристајемо), у друштву пријатеља и на друштвеним мрежама оговорамо…
Нешто је и до нас.
И сва ова папазјанија због срца, бубрега, јетри и рожњача. Донирање органа.

Јесте ли познавали некога ком је потребан орган? Шта мислите, одакле су стигли органи за децу која се оперишу по белом свету? Из кинеске радње? Није, брате. Бубреге дају очеви, мајке, некоме брат или сестра…ако се поклопе параметри. Али нема давања јетре, срца и рожњача док неко не умре, па ожалошћена породица не потпише пристанак, иако се преминули власник органа није изјаснио о томе.

Браво, толерантни и хумани српски свете! Јебо вас онај ко вам дао тастатуру!