Дана нема да се чланком, или на неки други начин, не огласи нека патриотска глава и да каже: Косово је Србија! Или: Није Санџак, него Рашка! То је наше!
Сад замислите колико је паметан неко ко мисли да је прокламација (да је нешто наше) довољна да све хијене овог света држи далеко од спорних области. Колико дериште треба да будеш да верујеш у моћ међународног права?
Санџак, односно Рашка, или Косово су једнако делови Србије као што је Каталонија део Шпаније, или Шкотска део Британије: о томе одлучује односн снага, а не правни статус, што је највећа мистерија за све књишке мољце Србије. Извикивањем парола (Косово је Србија, Санџак је Рашка…) књишки мољци и мамини рузмарини, којима мама свако јутро доноси белу кафу и милихброт у кревет, извршавају своју патриотску обавезу, а спољном свету показују да су:
1. Патриоти само тако,
2. Да појма ни о чему немају и
3. Да су им могућа гранања каријере да или истрају на причи, па да следећих 20 година понављају бајате фразе, или да се весело прикључе СНС-у, да виде како могу да наставе да цепају белу кафу и милхброт и кад мама оде у Вечна ловишта.
Тврде су наше главе. Учи нас епика да је право увек право јачег („чија сила, онога и право“), учи нас школа (да је право скуп закона који виша класа даје за цело друштво), учи нас искуство (како смо пропали сваки пут кад смо се ослонили на принципе, уместо на батину), али у тврде главе маминих рузмарина не улази ништа. Они имају свој мали светић у коме се велики и моћан увек уклони пред правдом и правом и у коме, је ли, правда на крају увек побеђује. Тај и такав свет ману нема, осим што не постоји.
Слуђени српски народ, на ивици очаја, чека неку лепу реч, чезне за правдом и за истином, те отвара пут овим апстрактним поправљачима света да им продају своју кавурму. У тим причама све се лепо завршава. Једна од омиљених ми је, опоменем је се пре спавања, она о повратку 1000 српских војника и полицајаца на Косово, што Запад мора да нам да по Резолуцији 1244. Али. МОРА! Тако пише у Резолуцији! Завршило се, наравно, као са оном буквом, на којој је такође писало нешто. Књишки мољци имају одговор: Тадић је изместио проблем Косово из УН у ЕУ. То да је Запад од почетка контролисао и игру, и метаинтелигентног Тадића, то нема везе. Исто тако, нема везе што је Резолуција 1244 на снази, јер још није укинута. Но, да би се неке резолуција спровела, морате имати снаге да наметнете своје тумачење документа, а ми снаге за то немамо, скупа са свим својим умишљеним савезницима. Ствар никад није у папиру, него у тумачењу, а тумач је увек онај с већом батином. Тако је од кад је света и века и тако ће бити док човек гамиже земљом. Ту извикивање парола не помаже.
Дакле: Косово је српско уколико Србија има моћи да га одржи у свом саставу. У супротном је шиптарско. То можда није лепо, није праведно, није у складу са међународним правом и туробно је, као дан у коме мама није донела белу кафу у кревет, али је ту.
Исто важи и за Санџак, односно Рашку: док имамо силу да ту област држимо уз нас, можемо да је зовемо и Шангри-Ла, а ако силу немамо, биће туђа, а ми можемо до миле воље да јој смишљамо називе.
Оно што, бар мене, увесељава на дневној бази је то што сваки нови (а има их нових ко шаше) политички аналитачар СНС-а, који полетно размењује гузицу за неко звање, неки послић, или макар гостовање у неком јутарњем програму на некој прорежимској телевизији, има свог парњака, једнаког буздована, на патриотској сцени, који будали исто као онај, само у супротном правцу.
Први су, мали СНС-овци, прагматични и са функционалистичког становишта бране колаборацију, који немају снаге да кажу да све то бране само зато што је њима лично добро у колаборацији. Вучић награђује апологете колаборације. Не нешто нарочито много, али њима и не треба превише, ситне су то душице.
Ови, патриоти, да их тако погрешно назовем, креште за небеском правдом, за васпоставом међународног права и сличним глупостима. Имају, пред собом, као узоре, чак и академике, који тамбурају читав радни век промашене приче и уче их о томе како Ивица и Марица увек, на крају, спале бабу. У тај корпус безмозговића спадају и они који сваког дана потказују Вучића народу (урадио ово, урадио оно, срам га било) и тиме само продужавају агонију, јер се овде не ради о томе да се објасни ко је Вучић, већ како да се формира већа политичка количина. Њега, кад за то дође време, неће оборити праведнији и бољи, него моћнији, баш као што је он Тадића послао да игра баскет у дворишту Пете гимназије.
Обе групе мамлаза, и ови родољубиви, и оне мале хијенице, ометају људе да виде шта политика заиста јесте и како се води. Треба забранити фразе попут: „ЕУ не сме“, или „САД не може“, или „Шиптари не смеју то по међународном праву“. Ко је моћан, може све – то је наук. Следећи наук је: буди моћан, да би могао. Заборавите демократију, међународно право, правду, истину, Ивицу и Марицу: моћ је све.
Питање за будућност је не како остварити правду, већ како створити центар моћи, око кога нешто може да се ради. Овако, изгледамо сви скупа као импотентан човек у јавној кући, који је прочитао Кама сутру, али нема моћи да је примени. Политику разумети и тумачити немогуће је човеку који се није потукао, који се није напио, који тешко долази до партнера. Наравно, од политике се може живети и ако се не знају две унакрст, лизање дупета партијском шефу врши посао, али то није познавање политике, већ људске природе.
Паролашење, дакле, не даје резултат. Комунисти су 45 година узвикивали „братство-јединство“, па се од пароле није створила стварност.
Истина је да паролашење уме да се допадне публици. „Косово је Србија“, или „Није Санџак, него је Рашка“. буде извесне емоције, али не изазивају потребу да се нешто учини. На крају се све сведе, по извикивању парола, на повратак „Задрузи“, или „Фарми“.
Сви популисти овог света користе следеће (у психологији се то зову „грандиозне речи“): ми никад, ми увек, све, ништа, затим се на ангро користе суперлативи (напоштенији, најискренији), као и речи типа „издајник“, „патриота“, или „родољуб“ које немају дефиницију, већ су ствар унутрашњег доживљаја публике. У општем језичком метежу, уопште се не могу уочити фактори моћи, силе, самопоуздања, или самопоштовања, већ се само гради моћ на немоћи, однсоно силује се стварност, да би се рпилагодила паролама, што се није никад и нигде десило, па неће и овде.
Уместо да уважимо стварност и кажемо да је Косово само у нашем Уставу Србија, а да је, у стварности, држава Шиптара, па да видимо како ћемо с том чињеницом да се боримо, какав ћемо план направити да опет буде наше, ми једном паролом „Косово је Србија“ поништавамо стварност и проглашавамо победу од папира и Устава.
Већ је класична она прича, у којој је папа тражио од Стаљина да Црвена армија не улази у Пољску, на шта је Стаљин питао колико то дивизија има папа кад то тражи. И Стаљин, и папа су били довољно паметни да не извикују пароле и да се не гађају папирима и уставима, већ су били људи чињеница: Стаљин је заузео Пољску, а Ватикан је, од тог тренутка, правио планове како да ту и такву Пољску подрије.
Ми, уместо да правимо планове како да подријемо Тачијеву државу, просто прогласимо да она и није Тачијева, него је наша. Тако кажу књиге староставне! И Устав. Правда и истина су на нашој страни! Ту су наше цркве и манастири! Истина, и Мађарска је пуна наших цркава, па не видим да је то неки аргумент да престоницу изместимо у Сегедин, рецимо.
Шема деловања није компликована, али је несрпска, јер у себи не садржи истину, правду, Устав, међународно право и сличне утваре, гледано из угла политике. Прво се мора створити организација и то на битно другачијим основама од оних на којима лежи ма која странка у Србији. Мала, компактна организација, са снажним интерперсоналним везама, која има своји идеологију и то не фронцле од идеологије, као што еј у Србији обичај, већ озбиљну, тоталну идеологију, која почиње својинским питањима. Тек на тим својинским (а с њима и питањима продукције у друштву) могу да се подигну вредносна питања. Вредносна питања, као и сва она српска партијска лупетања и обећавања, као и надметања чији је Дизниленд бољи, немају у себи ни мрву реалности, ако немају у виду основу друштва: својину, продукцију и расподелу.
Таква, мала и хомогена организација, нема шансу да освоји власт средствима система, у томе се не треба варати. Кад би нешто и стекла популарност у народу, забранили би је. Она није ту, дакле, да излази на изборе, где странци додељују цензусе и положаје, већ обрнуто: да одбије изборе, да одбије политички систем у целини.
Будући да од освајања власти путем демократских игрица нема ништа, таква организација би била форматирана тако да чека погодан тренутак, односно неко крупније таласање у окружењу. Када се таласање деси, а десиће се за не много година од данас, највећу шансу за преузимање власти усред хаоса, имаће управо мала, компактна и идеолошки форматирана организација. Велике, хијенске политичке партије ће се распасти за неколико дана, јер им за деловање у условима општег хаоса, недостаје све. Апарат силе, полиција и пополицајчена војска ће изгубити компас оног тренутка кад не буду могли да препознају господара.
За крај: уместо „Косово је Србија“, парола треба да гласи, ако већ мора да се извикује: „Повратак на Косово“. Или: уместо „Санџак је Рашка“ (таква будалаштина извире из српске етнопсихолошке самообмане да се речима, односно њиховом магијском моћи, може преварити стварност), треба рећи: „Док је наше, нека се зове и Дембелија; ако не буде наше, џабе је што се зове Рашка“.
Права, озбиљна политичка организација, о којој сам говорио, не сме да потпадне под чар парола и магију речи, већ увек мора да има стварност и чињенице у фокусу, чак и када су оне непријатне. Нарочито тада.
Милане пишеш : „док имамо силу да ту област држимо уз нас“ ,мислећи на Рашку Област или Санџак, „а ако силу немамо, биће туђа“ !?
Са оваквом твојом констатацијом се не слажем. Никаква сила овде не треба и под силом се не може живети. Сад да се одржи референдим у тој облсти народ се махом не би изјаснио за отцепљење. Живети данас је тешко али већина народа је за суживот на овим вековно трусним подручјима.
Е сад, обично групе екстремиста, у свим народима и заједницама, праве халабуку, не знајући коју штету праве, прво својој заједници. А то су све последице слабости стратегијске визије, која не може да сагледа заједничку будућност.
Hvala autoru na tekstu koji u velikoj meri gadja sustinu, naravno sa moje tacke gledanja. Ali, jedno mesto mi privlaci paznju. Naime, atuor poziva na sticanje moci, a sa druge strane prateci njegov rad kroz razne medije on cesto kritikuje gradjansko drustvo i dostignuca istog. Naravno, daleko od toga da ja smatram to drustvo dobrim, ali ono sto nas istorija uci, nigde veca koncentracija moci nije bila nego u gradjanskim drustvima. Zato ovde vidim kontradiktorsnost, ako se vratimo na sela, da zivimo kao nasi preci, sta ce biti sa moci? Mi bioloskog potencijala zaista nemamo, ako se odreknemo, barem pokusaja nekog tehnoloskog napredka sta ce biti sa nasom moci. Ok, takav koncept bi nas naucio da trpimo, ali ne i da promenimo nesto. Jos jednom se ogradjujem od toga da je gradjansko drustvo sjajno, ali ja ne vidim koji je drugi naci sticanja moci. Nije Sovjetski savez postao super sila dok nije sproveo masovnu „gradjanizaciju“ drustva.
Čika Žiko, kad jasno odvojte uzrok od posledice tad analiza problema postaje jednostavna i jasna,
Što nam se ovo i ovako dešava?
Staljin kao istorijska nužnost
Da li male političke promene mogu izazvati velike istorijske zaokrete?
I. Princip stabilne države:
Što je narod zadovoljniji to je država stabilnija a vladar autokrata bezpotrebniji, primer Švetske.
II. Princip haotične države:
Što je narod nezadovoljniji institucije bivaju nefunkcionalnije, država neuređenija, valadar da bi održao funkcionisnje državne uprave mora biti autokratičniji, primer Srbije
Što klizimo od lošeg ka gorem?
Naš problem smo MI…..Mi smo ti koji treba da se lečimo…….Kad se izlečimo od mitomanije može da dođe neki nacionalni apsolutista i da nas uvede civilizovano među narode. Za naše sadašnje stanje nisu krivi ni Milošević, Đinđić, Koštunica, Tadić ni Vučić oni su posledica stanja u kojem se nacija nalazi. Uzroci sveopšte srpske bezidejnosti je nedostatak ideologije. Oni su kao lideri žrtve sveopšteg glumatanja, lažnog patriotizma, lažne vernosti vođama, lažnih pohvala, lažnih zaklinjanja, lažnih kukumakanja i lažnih hvalisanja. Sva ta purpurno šljašteća laž ima samo jedan cilj- Ništa ne menjati. Ništa se ne dobija smenom kurte da uzjaši murta. Sistem iz korena treba menjati. E to neće niko jer i vrabcima na grani je jasno da se mora platiti veliki ceh. E tu veliku odgovornost neće niko da nosi u budućnosti na sopstvenoj grbači. Nema više Brankovića, a Branković se upravo traži. Mi nikad nismo imali pravog apsolutistu koji bi prevrednovao sve lažne vrednostu i državu postavio na zdrave temalje koji mogu izdržati test vremena koje dolazi. Zato je danas vladati lako jer se čeka dolazak spasitelja koji nikad neće doći u onom svetlu i sa onom moći koje mi očekujemo.
Милан се уби објашњавајући, али, изгледа да не помаже ништа.
Једина народна и државна идеја, идеологија, жеља, тежња – зовимо то како желимо – јесте и мора да буде: опстати и јачати, данас и овдје. Циљ доброг владара може да буде само то да држава и народ макар стагнирају, ако већ не могу да ојачају. Добар владар тежи да државу насљеднику не преда слабију него што је њему дата, ако већ не успијева да је ојача.
Није посао владара да мијења вриједности или свијест народа, да избори правду, оплакује неправду, тежи хармонији… Посао владара је да рјешава конкретне проблеме и да буде јак батином (а не моралом и љепотом), јер само тако, са позиције моћи, може, ако већ жели и ако му већ треба, да утиче на горепоменуте матраке.
Народ ће ићи за јаким и успјешним, поражени никад није у праву. То је суштина политичкога. Како то задовољава естетске и етичке критеријуме, питање је за филозофе и теологе, а то тражи и другачији начин размишљања и другачије школе. Са становишта политике и историје, све је то савршено небитно.
Žalim što ne pravite razliku između zakonodavne i izvršne vlasti.
Ne razlikujete dužnosti skupštine i vladara u ovom sličaju autokrate.
„Народ ће ићи за јаким и успјешним, поражени никад није у праву“.
Ne bih se u potpunosti slozio sa Vama. Razorise Rusi Berlin 1945. (ujedno to je treci put da Rusi ulaze u Berlin), a danas glavni jezik na bausteli ruski (doduse i ovi nasi balkanski su dosta zastupljeni).
„Како то задовољава естетске и етичке критеријуме, питање је за филозофе и теологе, а то тражи и другачији начин размишљања и другачије школе. Са становишта политике и историје, све је то савршено небитно“.
Da smo mi prihvatili da moral i duhovnost nista ne znace i da pobedjuje samo sila, danas Srba ne bi ni bilo, jer bi nas turska i autrougarska sila davno progutala. Sa druge strane ako izbacimo etiku iz jednog naroda cemu njegov smisao? A u ostalom nas istorija uci da terminalna faza svih drustava se i jeste ogledala u totalno bas etickom i estetickom posrnucu. I to je istorijska neminovnost. Jer moc nije dovoljna da odrzi milione ljudi na okupu. Katolicka crkva je prvo bila pitoma kao jagnje dok nije pokrstila Germane, a onda je pocela da joj raste moc i pocela je sutinski suvereno da vlada Evropom. Ne potcenjujte moc ideja koje prelaze u mitove.
Зашто Ви претпостављате да Турци и Аустроугари нису имали и свој морал и своју духовност, него само силу, а да је код нас било супротно? Наши преци су моралу и духовности непријатеља супротстављали свој морал и духовност, а сили своју силу. Нису се сили супротстављали моралом и духовношћу нити су чинили обрнуто. Дакле, морал и духовност припадају филозофији и/или теологији, сила политици и политичкоме и те ствари не треба бркати међу собом.
Ово сам ја научио од Милана, а Милан од ко зна кога.
Шта то друго етика српског народа (ако уопште постоји нешто такво као што је етика колективитета), кристализована у косовском миту, носи осим жеље да се буде СВОЈ, слободан и моћан? Лазар је хтио да се моли своме Богу како он хоће, да његова жена буде његова, да не шаље ћерке у харем, а синове у талаштво, да његови кметови буду његови и да их он крајцује за десетак а не да то чини Мурат. Ко хоће то да узме Лазару, мора поменутога да скрати за главу. Етика Лазарева се састоји да, уколико си частан човјек, вратиш шамар ономе ко те ошамари, а не да му га опростиш. Да на силу одговориш силом. Док смо из косовског мита извлачили овакву поуку(„За Косово Куманово, за Сливницу Брегалницу!“), ишло нам је добро. Када су попови и ушкопљени интелектуалци почели да превреднују косовски мит (а то се није десило давно), ми смо почели да вјерујемо да је Лазар неки јуродиви византијски калуђер који расправља о полу анђела док чека османлијску сабљу за вратом, а не српски витез који се узда у своју мишицу и Бога, па шта му овај да. Само што нам попови и ушкопљеници никако не објашњавају што Лазар и његови витезови не легоше одмах под сабљу, него су су најприје своје мачеве добро натопили турском крвљу. Биће да Лазарев Бог није имао разумијевања за оне који се не боре па им је небеске двери затварао. Није царство небеско Лазар заслужио само тиме што су његову крв Агарјани пролили, већ и оном агарјанском крвљу коју је он пролио!
И, коначно, кад смо већ код односа политике с једне и морала, вјере и духовности са друге стране (с тим што значење ове треће ријечи нико не успијева да објасни) , покушајмо да ствари упростимо. Замислимо, не дао Бог, да су нам дјеца гладна, да немамо шта да им дамо да једу, а пред нама стоји излог продавнице са храном. Шта бисте ви урадили: обили продавницу или испоштавали осму заповијест? Или, другим ријечима: да ли претеже обавеза према нашој врло конкретној дјеци или према апстрактном принципу?
Сваки велики политичар и државник, баш као и сваки добар родитељ, вјеран је оној првој обавези. Историја слабо памти оне државнике који су били вјерни другој обавези, обично не по добру – можда су добили пет из етике, али су им нестале државе и народи.
Naravno da su Austrougari i Turci imali svoju duhovnost i etiku itd. To nije sporno. Ne smatram ja da se sili treba odupirati cuteci i moleci se. Nego snaga za tu silu potice iz nasih verovanja, tradicija i ideja sustinski. I to je bas ono sto ste ovde napisali. Lazar je hteo da ne salje svoje kceri, da se moli svom Bogu itd. Tako da sila sama po sebi ne postoji bez ideje na kojoj se gradi. I naravno da etika, moral itd. za kolektive se sutinski i ne mogu definisati dobro. Zato se verovanje jednog kolektiva odlgeda u mitovima, koji su takodje nesto sto ne postoji, ali je potrebno da bude koheziona sila jednog ogromnog kolektiva, kao sto je recimo jedan narod. Poenta je sila kao sila ne postoji bez mita koji lezi iza nje. I slozio bih se sa Vama da prica o Lazaru kao vizantijskom kaludjeru kako ste Vi rekli zaista nema nikakvog smisla. Jer sustinski sva nacela koja se pominju u Novom zavetu primenivsi se na zemaljka carstva i uprave gube bilo kakav smisao naveden u Jevandjelju, nego samo mogu biti baza za gradjenje narodnog morala koji je izvor moci i sile. To je pojasnjenje mog komentara.
„Или, другим ријечима: да ли претеже обавеза према нашој врло конкретној дјеци или према апстрактном принципу?“
Ovo je pitanje oko koga se vrti citava istorija poslednjih dve hiljade godina i daleko od toga da je jednostavno i to je zaista jedno pitanje koje je krajnje individualno i koje se moze postaviti samo pojedincima ne i kolektivima.
„Сваки велики политичар и државник, баш као и сваки добар родитељ, вјеран је оној првој обавези. Историја слабо памти оне државнике који су били вјерни другој обавези, обично не по добру – можда су добили пет из етике, али су им нестале државе и народи“.
Pa, dobro, mi po definiciji uzimamo da je dobro samo ono sto je opstalo. Nije nista stransno sto su drzave i narodi nestali, i mi cemo jednoga dana nestati, to je istorijska
neminovnost. Sve ima svoj uspon i pad. Ako uzmemo u obzir da Bog kao uslov svih nacela navedenih u svetim spisima ne postoji, onda je svejedno da li je neki narod opstao ili ne, jer na kraju krajeva ako se drzimo evolucije i biologije nase postojanje nema nikakav smisao, tako da to sto mi verujemo u nacije, narode i drustva, pa nas boli nestanak istih je stvar emocija. I zbog toga mi uzimamo da je dobar vladar onaj koji je ojacao svoj narod, jer verujemo u instikt samoorzanja koji nam govori da je dobar kolektiv koji se odrzava.
Da poentiram posto je odogovr dug. Hteo sam reci da narodna verovanja koja mu na neki nacin daju identitet i sila koja se radja u narodu isprepletani, nisu odvojeni. S tim sto treba praviti razliku izmedju duhoivne vertikale pojedinca i kolektivinih veorvanja i osecaja koji vaze za drustva. Ovi drugi su izvor moci i neodvojivi su od iste.
У Србији су већ 2 деценије доступни врло необични записи достављени из углавном непознатог центра моћи. У оквиру њих постојеи поруке насловљене Србима, а и напомена да су Срби сви који би рс (моћ, снагу) што се крије у анаграму речи Срби. То би био мали прилог наслову овог чланка.
Сам чланак је најближи трагу ка решењу од свих које сам имао прилике да читам, а да су мимо поменутих записа и без знања које потиче из тог извора. Битна разлика, која је уочљива у неким другим Милановим чланцима, односи се на уздање у оно што је већ бивало, у прошлост и историјске кругове. Надолазећа моћ која ће за коју генерацију прогутати актуелне глумце моћи, нешто је сасвим ново и тешко разумљиво уобичајеном. Али, врло је вероватно да ће промене код нас, уколико до њих дође стицајем неких „крупнијух таласања у окружењу“, спровести заједно Срби и старог и новог духа, којима је заједничко да би рс. Јер ново је тек пелцер који треба да се негде прими и временом неприметно рашири.
Добар текст.
Моја позиција и гледиште – чудо је да српски народ и даље постоји, с.обзиром на све шта се десило, нарочито у 20. веку и у каквом смо сад чабру.
Реализација предлога из текста захтева план. Срби никад нису имали план.
Да не бисмо користили ментални напор као оружје, само питање: Мисли ли зар ММ да би Хитлер лагодно опстао, само да је имао атомску бомбу?
А он, јбг, накнадно победио, без употребе исте.
ИТД.
Што се мучите лупетањем, кад можете лепо да пишете „СЕЋАЊА“ или „МОЈИ СУСРЕТИ СА ВЕЛИКАНИМА“ или тако неку биографску литературу. Мож’ отворите Сајам књига, тко то може предвидјети…
А ја жалим што Ви, с обзиром на то да нисте глуп човјек, упорно промашујете тему.
Ви очигледно не разумијете појам власти појам моћи.
Суштина је у сљедећем: ко има силу, има и власт – и законодавну, и извршну и судску. Да ли је могуће да не постоји законодавна власт без скупштине? Шта ћемо са неколико хиљада година апсолутних монархија у којима је владар имао и ту, тако цијењену, законодавну власт?!
Сила доноси и тумачи законе, сила их спроводи.
У законе сила претаче своју вољу, а не универзалну правду и истину.
Како ће се то технички изводити, ствар је укуса.
Неко воли демократију у којој скупштина доноси законе, па га полиција бије у име закона. По закону.
Неко воли аутократију у којој владар влада указима, па га полиција бије у име владара. По указу.
Али, полиција је увијек ту да бије, мада не мора тако да се зове.
Milane Srbija je zasluzila gubitak Kosova zato jer je namjerno izdala Krajinu.Da bi tako pokusala sacuvati Kosovo.Po meni sasvim zasluzana kazna za Srbiju i Srbijance koji nijesu celi pomoci Srbimavu Krajini
Glup komentar.
Srbiju je vodila politicka „elita“, pametna i postena kao i politicka „elita“ Rsk.
…
@ Владимир Павићевић.
Gospodine Pavićeviću vi ste nenadmašan šoumen.
Jel vi stvarno verujete u ovo što pišete ili se vi sprdate sa ozbiljnim komentatorima.
Bacate me u dilemu ili da se slatko smejem ili da se duboko zamislim šta ste hteli ovim odgovorom da negirate.Ako hoćete da opovrgnete neku tvrdnju, to se radi jačim argimentom od prethodno iznetog.Vi ništa ne negirate a trpate na kamaru brdo neozbiljnih i falš tvrdnji.
Tri puta sam čitao vaše pisnje i sva tri puta ćorak.
Evo jene lepog istorijskog primera nerazumevanja fragmenata.
Uze Sokrat Heraklitove fragmente da čita i studira. Posle nekog vremena ga priupita Platon::“Učitelju kakav je filosof taj Heraklit“?
Sokrat odgovori:“ Ono što razumedoh je zaista dobro, ali ono što ne razumedoh izgleda mi da je još bolje“.
E vidiš, gospodine Pavićeviću ovu Sokratovu ja razumedoh ali onu tvoju niš ne razumeh. E sad ja znam da nisam mudrl Sokrt ali sam siguran da i ti nisi duboki Heraklit. Pa tako nekako ispada da je vaša priča šuplja. Zaključak izveden po logičkom principu duple negacije :- (
Како из тврдње „E sad ja znam da nisam mudrl Sokrt ali sam siguran da i ti nisi duboki Heraklit“ произилази да је моја (или било чија) “ priča šuplja“, мени заиста није јасно. Но, ја сам мале памети у односу на Вас, па ћу Вам вјеровати на ријеч да је то тако.
Jel vi stvarno verujete u ovo što pišete…
Да ли вјерујем у ово што пишем? Ваљда вјерујем, у супротном не бих ни писао тако.
Ako hoćete da opovrgnete neku tvrdnju, to se radi jačim argimentom od prethodno iznetog.
Ако Ви кажете да су Ваши аргументи јачи од мојих, онда је то вјероватно тачно. Ваше мишљење је критеријум снаге аргумената, само мене нису на вријеме обавијестили. У сваком случају, вјерујем да би Ваши аргументи истукли моје кад год би се срели. Мислим, јачи су.
Vi ništa ne negirate a trpate na kamaru brdo neozbiljnih i falš tvrdnji.
У мојим коментарима се, бар ми се тако чини, јасно види шта оспоравам, а шта заступам.
Ако Ви кажете да су моје тврдње неозбиљне и фалш, онда је и то вјероватно тачно. Довољна је Ваша ријеч, јер сте, поред тога што је Ваше мишљење критеријум снаге аргумената, оно такође и критеријум озбиљности и истине, само што мене нису на вријеме обавијестили. Ето како се ствари у тренутку промијене – до прије само неколико минута, док овај Ваш коментар нисам прочитао, Ваша ријеч не би била довољна, него бих безумно тражио и неке доказе.
E vidiš, gospodine Pavićeviću ovu Sokratovu ja razumedoh ali onu tvoju niš ne razumeh.
Ту су Вам криви Бог и одабир лектире. Друго се да поправити, код првога помоћи нема. Ни мени, ни Вама.
…ili se vi sprdate sa ozbiljnim komentatorima.
Са озбиљним коментаторима се не спрдам, са Вама хоћу и већ сам почео. Ето мало премиса, па извуците закључак, да не отупи оштрица Ваше логике.
Ударили сте „ад хоминем“, па ћу Вам враћати и нећу престајати.
Осим ако ме претходно не обавијесте да је Ваше мишљење, поред тога што је критеријум снаге аргумената, озбиљности и истине, исто тако и критеријум озбиљности коментатора.
@ Владимир Павићевић
Ponovo žalim i tu stajem,
Žalim što ne razlikujete smisao , jači argument – dokaz, kako ja napisah. i vaš pojam argument sange.
Pošto vidim da verujete u ono što pišete jer sami to tvrdite, ajmo redom sa argumentima odnosno opovrgavanjem vašeg verovanja.
Pišete- Етика Лазарева се састоји да, уколико си частан човјек, вратиш шамар ономе ко те ошамари, а не да му га опростиш.
Dobro, ali Hrist u besedi na gori,reče – Čuli ste da je rečeno: »Oko za oko i zub za zub«. A ja vam kažem da se ne protivite zlu; nego ako te ko udari po tvom desnom obrazu, okreni mu i drugi; iz Jevanjđelja po Mateju.
Ovo je jedna od najvećih zapovesti u religijskoj istoriji. I samo ovo da je zapisano od Isusa dosta je. Gospodine Pavićeviću ja Volim Lazara ali više Verujem Hristu.Za ovu zapovest čovek je slab da poštuje ali ona je evolutivni cilj razvoja čoveka.. O ovoj zapovesti su napisani tomovi knjiga i za ovom zapovedi je pošlo milijarde ljudi, a ne za Hristovim čudima.
Dalje pišete, – најприје своје мачеве добро натопили турском крвљу.
Jadan je nejaki narod koji svoje mačeve natapa ljudckom krvlju.Filosofija zemlje i krvi je pogubna za male i nejake..
Pitate se – Замислимо, не дао Бог, да су нам дјеца гладна, да немамо шта да им дамо да једу, а пред нама стоји излог продавнице са храном. Шта бисте ви урадили: обили продавницу или испоштавали осму заповијест?
Primećujem i radujem se da se u ovom vašem pitanju pozivate na Boga. Znači verujući ste.
Ovo je gospodine Pavićeviću čist Sofizam, a cilj mu je da navede polemičera na pogrešno rasuđivanje.
Ovo ste pitali Budenbroka ali vam on ne odgovori evo ja odgovorih razjasnih nedoumicu.
A u sudskoj praksi, taj slučaj iz života, se desio u Italiji mislim u Rimu 1987 kada je Sud oslobodio okrivljene je se smatralo da je nagon za životom jači od zakona.
Eto gospodina Pavićeviću sve lepo i jasno objasnih,
@Budenbrok
Очигледно да и Ви и ја (Ви мање, ја више) имамо типично српску потребу да расправљамо о стварима у којима се слажемо. Нема ничег спорног у Вашем коментару, само сам хтио да нагласим потребу да се размишља политички, а то подразумијева моћ, силу и чињенице и ништа мимо тога.
Ваше размишљање , у овом случају, захвата шире него моје јер настојим да се, због извјесних ограничења у образовању, не упуштам предалеко.
Ја слабо расправљам о моралу, идејама и духовности, док ми је појам силе и моћи јасан.
Можда бисте радије ваше мишљење поделили са породицама мојих вршњака, погинулих на ратишту у вашем завичају, бранећи вас, своје сународнике?Овде се нико нормалан и частан није, према усташким злочинима и ткзв. „олуји“, није односио са таквом злурадошћу, какву ви испољавате по питању отимања овог дела наше земље.Кад већ спомињете издају спомените и оне ваше земљаке који се од продаје својих имања сасвим удобно сместише у овој ,поквареној Србији“.И оне ,јуначине“, који се од борбе за свој кућни праг, скриваше , гле чуда, опет у овој омраженој Србији.А онда, после рата, посташе поносни имаоци хрватских ,путовница“ и „особних“ карти са све шаховницом оних, који су побили и протерали онолике ваше земљаке.Изразе као што је „Србијанац“, “ србијанска“ и сл. сте вероватно преузели из званичног хрватског језика, јер се баш ту много користе.Што се тиче КиМ, не брините, ми „Србијанци“ ћемо већ наћи начин да га повратимо.За десет, двадесет, сто година…кад тад.Ви боље размишљајте шта ћете са својом „казном“. Ми ћемо се, некако, и без вас снаћи.Све у свему, ваш коментар је још једно бежање од сопствене одговорности класичних “ бусача у прса јуначка“.
U Gedzovana ni vjere ni casti nit postenja a nit rjeci ni obraza.Nijevto moja fiks ideja to su neoborivr cinjenice.Pa 500 godina pod Turcima govori vise nego jasno ko su Gedze.500 godina su zivili pod Turcima to govori da su Gedze podlozne svakom tudjincu.Krajiski cojek nije taki Krajiski cojek ce radje napustiti rodni kraj ali krv i vjeru mjenjati nece.
Rjec Srbijanac je stara priblizno 400 godina i koriste je svi narodi sa ljeve strane Drine i Srbi i Hrvati i muslimani.Pa sta bi prosjecan Krajisnil treba da radi po tebi kad je u pitanju Kosovo?Jel da place ili da u sebi nosi odredjenu dozu osjecaja pravde kad je u pitanju izdaja RSK?Pa naravno da niko od Krajisnika nece plakati za Kosovom niti realno ikog od Krajisnika Kosovo interesuje.Narocito ne nakon 1995 Krajisnici su sa tom vrstom zablude radkrstili vrlo brzo.
Kosovo je mnogo više od teritorije i mnogo više od puke istorije. Ono je simbol, okosnica mita jednog naroda, srpskog. Ako Krajišnike Kosovo ne interesuje, onda to znači samo jedno – odnarodili su se. Dugim služenjem drugome, prestali su biti Srbi, a nisu postali neko drugi…
Ne njesu se Krajisnici odrodili kako ti zelis predstaviti.Krajisnici su i danas veci Srbi od Srbijanaca.I uvjek su bili kroz istoriju.Sama cinjenica da je Srbijanac pristao 500 godina ziviti pod Turskim zulumom govori da Srbijanac nema svoj dignitet i da nema svoj unutrasnji odbrambeni mehanizam.Pa nije Turska okupacija trajala 5 godina pa da cojek nista ne kaze.Nego je trajala 500 godina.Osim toga Turci su nametnuli zakon pravo prve bracne noci.Sve su to Srbijanci prihvatili bez otpora .I onda ti meni postovana Aleksandra kazes da su se Krajisnici odrodili.Krajisnici nikad njesu zivili pod Turcima a Austrougarska od Krajisnika nije trazila da se odreknu obraza ki sto je Turska trazila od Srbijanaca.Na kraju krajeva sve ovo sto smo mi Srbi ucili o Kosovu je laz naj obicnija laz.Evo pitacu te kako to da nakon svega nidje u Srbiji nema ni jednog cojeka koji nosi prezime Obilic ili Hebreljanovic???Ovo pitanje sam ja postavljao ljudima koji su istoricari i njesu mi znali dati odgovor.Odgovor se sam po sebi namece a to je da ti ljudi Car Lazar i Milos Obilic njesu ni postojali.I ako su kojim slucajem i postojali pitanje je ko su bili i dali su uopste bili Srbi i dali su se tako prezivali.Jer zvanicno se prica da na Kosovskom boju njrsu na strani Srba ucestvovali samo Srbi vec da je bilo i drugi vojski.Ta laz ne samo o Kosovu vec uopste o Srpstvu i nakoj Srpskoj slavnoj proslosti su u ocima vecine Krajisnika je nestala odma po izdaji RSK.Danas je vrlo tesko naci Krajisnika koji ce pristati vjerovati u nesto Srpsko jer je upravo izdaja RSK pokazala da je sve laz.I da nema smisla vise sluziti lazima koje ipak Srbijanci serviraju ostatku Srpstva.Krajisnike danas zanima iskljucivo vlastiti zivot i kako sto bolje zivot uciniti boljim sebi i svojoj porodici.A price i lazi o Srpstvu o svjetlim trenutcima Srpstva to nikog vise od nasvne interesuje.Jer ki sto rekoh 1995 je sve u nasim ocima derogirala mi smo izdati da bi tamo naki Milosevic cinom izdaje RSK branio Kosovo.Zato smo vrlo brzo raskrstili sa onim u sta smo i sami naivno vjerovali.Jer sve se na kraju pokazalo ki velika laz bar u nasim ocima.Vi Srbijanci tu laz ne vidite jer njeste postradali i njeste dozivili ono sto su Krajisnici.Pa ste zbog te cinjenice spremni i dalje sluziti istorijskim lazima koje sami proizvodite.Mi ne vise to je za nas zavrsena prica mi i nasu djecu ucimo suprotno od onoga kako uci vecina Srbijanaca.Mi nadoj djeci govorimo ono stavje bilo 90tih i da nas je Srbija izdala tako da nasa djrca budu upoznata sa tim da je Srbija izdala Srbe u Krajini.Jednostavno da djeca ne zivev u zabludi vec da znaju istinu ko je Srbija
Srbi jesu bili pod Turcima, ali kako? Treba li da držim časove istorije za one koji su i preskočili? Dakle, Srbija je bila osvojena teritorija, osvajači Turci bili po gradovima, a Srblje po brdima, tamo gde Turčin nije smeo da zalazi od hajdučije. Dakle, porobljeno Srblje je tihovalo pod osvajačima, ali mu nije služilo, niti se borilo u njegovim redovima, kao što su to u Krajini Srbi radii za austrougarsku krunu. Ne sećam se neke pobune Srba iz Krajine protiv svetloga cara iz Beča?.. То što ih je pratio glas da su bili bolji vojnici od ostalih gde su se zatekli, ne znači da su zaista i bili veliki, nego da su ostali možda bili slabi. Nisam primetila da su svoju vojničku snalažljivost iskoristili da zbace Austrougare, da stvore svoju državu, ili se pripoje matici, nego da im služe. Čak i kada je carevina krenula na Srbiju, većina je tek kada su se našli kao zarobljenici kod Srba zakukala kao strina da su oni isti narod i vera. Do tada su mudro, iz straha da ih car ne pobije, ratovali protiv braće. Đavola bi neki Srbin iz Srbije pod turskom zastavom išao na svoju braću u Austrougarskoj. Oteta muška deca u Srbiji su odgajana u turskom duhu i odnarodila su se, janičare ne možeš računati u regularne „predstavnike“ Srba koji su služili islamu. U Bosni je to bilo drugačije, odnarođeni Srbi, da bi sačuvali položaje i guzice muslimančili su se i šlihtali okupatoru samo tako. Srbija je digla glavu čim se ruka okupatora jače osetila u njoj. Kad su počeli da zalaze u brda, da terorišu narod, pale crkve, odmah su se duhovi uzbunili i digli ustanak… Dakle, Srbi jesu bili vekovima okupirani, ali nisu služili okupatora, niti ga uzimali kao svoga gospodara, kao vi tamo, vašeg cara. Fakat. Sve što je trulo, odnarođeno i hoće da otpadne, pa i u samoj Srbiji, i treba da bude tako, treba da otpadne. Što se tiče prava bračne noći, negde si se zajebao. Bilo ga je u Bosni (od strane Turaka) i u Hrvatskoj (od strane vlastele). U Srbiji su takvi slučajevi bili retki jer nije bilo mešanih Srba i Turaka…Tek pred dizanje ustanka su se takvi slučajevi osilili, što je bio i jedan od ključnih razloga za podizanje krvavog ustanka protiv njih. Srbi nisu mogli mirno da trpe kako im Turčin jače žene i sestre. Poznat je slučaj „Rudničkog bika“. Da mi je videti tog Šumadinca, koji bi dopustio da mu ženu keca Turčin prve noći. Onđe više ne bi bilo ni njega ni žene! (:
Stvar je prosta, a vi preko to ne možete da razumete. Odavde, mi nemamo gde, moramo da branimo svoje. Kad-tad se sve dovede u red, pa će tako i ovo. Ako smo, nakon nekoliko vekova, povratili Kosovo 1912-te, opet ćemo, svejedno kad, stasaće nove generacije. Vi, kad zagusti, opet imate gde bežati. Nemam ništa protiv toga, samo, bilo bi lepo kada bi svako svoje probleme rešavao sam, a ne stalno čekao nekog drugog da mu ih reši. I još pljunuo ako mu ih ne reši.
Draga Aleksandra, zelim da Vam zahvalim na ovom komentaru. Zaista se objasnili sustinu u najkrecem mogucem broju recenica. Slozio bi se sa Vama – Srbi nisu robovalli, a i pod vlascu Turaka su bili od pada Smedereva, pa do pocetka 19-og veka, kada Srbija de facto postaje nezavisna. A ja koliko znam Srbi iz Krajine su bili jos narednih sto godina odani podanici beckog dvora. Ja ne znam da se u Krajini desavalo nesto poput onoga u Vojvodini, gde su se Srbi organizovali, gde su formirali vojvodstvo itd.
Prijatelju RSK, u Srbiji nema ni Nemanjica, pa znaci ni oni nisu postojali i vladali Srbijom 200 godina? Prezimena se uvode u popisima na nasim prostorima tek u
19-om veku. Nemanjici sebe nisu zvali Nemanjici, odnosno nisu se prezivali Nemanjici. To smo im mi nadenuli kasnije. U to vreme prezimena se nisu koristila na ovim prostorima.
„Rsk“ ne predstavlja nikoga.
Srbe u Srbiji ne intetesira Kosovo.
Ocigledno je da dosadasnji pristup nije dao pozitivne rezultate. Treba promijenito pristup problemu. A za tako nesto treba vise pameti. 😉
Vi ste dobili ono sto ste trazili nakon sramne izdaje RSK1995.Kosovo vise nikad necete vratiti .
Da vi Gedzovani ste krivi za sve apsolutno.Pa sta ti mislis ko bi drugi mjesto vas bio glavni krivac sviju Srpski nesreca.
Dijete, da ti kaze nesto deda. Aj se ti onda lepo vrati u Rvatsku. Pamtim ja jos kad ste vi udarili sa Pocorekom na nas preko Drine, ali Gedzovani vas vratise nazad brzo da sluzite cesaru. Brzo ste tada bezali, nismo mogli da vas stignemo.
Jako inteligentni komentari.
Zasto su Krajisnici bili tako pametni pa vjerovali politicarima?
Provokator!?
Poštovani, ovakve diskusije i jalove rasprave samo štete srpskom nacionalnom biću.
Mesto da se homogenizijemo i ujedinimo oko najvažnijih načela koja nas identifikuju pred ozbiljnim narodima, mi se i dalje delimo gore nego bilo kad u svojoj istoriji. Stigli smo dotle da se svak sa svakim gloži oko toga ko je kriv za tragediju jednog naroda, kome istorija nije baš naklonjena. Dok pojedinci, na žalost, retki pokušavaju da nađu uzroke propadanju, većina i dalje razara ono malo atributa zajedništva. Verovatno da vešti manipulatori našim nacionalnom bićem manipulišu kroz ubacivanje dobro smišljnih provokacija sa ciljem da nam nacionalna rana nikad ne zaraste. Za sada koliko se da videti imaku uspeha.
Dali jo to posledica prokletstva izrečenog još 1346godine od strane Vaseljenskiog patrijarha Kaliksta „koji baci anatemu na naš rod,“
Đavo bi ga znao !?
Postovani Vilogorski, slazem se sa Vama po ovom pitanju. Izgleda da je jak plemenski osecaj u Srba uzeo svoje, pa nismo ni sposobni da objedinimo nacionalno bice u jednu celinu. Jer po svemu sudeci svi reginalni Srbi (Srbijanci, Crnogorci, Krajisnici itd.) smtraju da su bas oni pravi Srbi da da su veci Srbi od ostalih, sto neumitno vodi raspadu naseg nacionalnog bica. Sto je mozda donekle i ocekivano, ipak smo se nekoliko vekova razvijali u majne vise razlicitim pravcima.
To što Vi gospodina Budenbrok kažete, da je vreme učinilo svoje, baš se i ne bih složio. Vemensko-prostorna komponenta kod homogenog naroda ne može mnogo da gubi svoje primarne karakteristeike, ako su njegovi koreni zdravi a mitovi jaki. Za to zaista kompleksno pitanje kao dokaz navodim istoriju Jevreja. Jevreji opstaše milenijumima, nestaše Asirci, Kelti, Feničani, Grci. Rimljani, Hazari, ali Jevreji jačaju. E sad na um ljudima pada onaj primarni religiozni mit tog naroda oličen u zakonu Jehove, gde ih on surovo kažnjava i blgodarno nagrađuje. Moramo priznati da je to velika tajna u istorijskom trajanju. Jeli Bog isti za sve religiozne narode ili je njihov pravi Bog. I mi smo sebe proglasili Nebeskim Narodom ali nam se za sada nešto baš ne da, da se uverimo u to. Sve mi se više javlja pomisao Srbi pod jednu šljivu negde na Vračaru oko Svetog nam Hrama.
Za prijatno predvečerje poklanjm Vam jedno pojanje od jednog darovitog krajišnika, a od velikog pesnika i duhovnika koji upozorava i opominje. Ali mi smo na žalost gluvi i slepi, pa ostalo je samo da nam ipak Bog oprosti i pomogne ako još ima kome °-°
https://www.youtube.com/watch?v=zld1j47Akps
Postovani Vilogorski, slazem se sa Vamam po pitanju Jevreja. Ali ipak je to izdvojen primer koji ne moze potvrditi pravilo. Naravno, oni su dokaz da ne mora nuzno da se desi stapanje naroda, ali sve ostalo je dokaz da se u praksi uglavnom tako desava. Ali sa druge strane kao sto istorija pokazuje Jevreji su cekali trenutak. Nisu oni mnogo raspravljali koje pleme Izrailjevo je krivo za pad Judeje. Kod nas imamo slucaj da svako pleme Srba misli da je ono pozvano, da je ono bas najsrpskije pleme. Ja ne vidim zasto je to vazno. Vaznije je imati jedinstveno nacionalno bice, nego unutarplemensko nadmetanje. Morate uzeti u obzir da su Jevreji davno izasli iz plemenskog stadijuma i shvatili vaznost celokupnog jevrejskog nacionalnog (ili verskog, ako hocete) bica. Verujem da je za to najvise zasluzna ta pecalba u koju ih je istorija bacila, pa su vezani bili samo za ono sto mogu da ponesu, valjda cuvajuci tako esenciju svoga bica koju nose iz visemilenijuske kulture i tradicije.
Poštovani Budenbrok., sve što navodite su isorijske čunjenice, i ja tu nemam primedbi. Ali proširite malo vaš misaoni horizont i primetićete da ste igubili iz vida najvažniji element za preživljavanja jednog naroda. Ne uzimate u obzir ključni pojam ili ti istinu. Da su Jevreji vremenom samoizgradili fantastičnu moć adaptacije. Odnosno prilagođavanja na nove i mahom surove životne uslove. Istorijska nužnost ih „tera“ da se prilagode uslovima koje trenutak nameće Samo oni narodi koji se brzo prilagode i adaptiraju na novu sredunu preživljavaju. To na žalost nije slučaj sa nama. Za razumevanje ovog problema toplo preporučujem Hararijevu divnu knjigu Istorija Homo Sapijensa.
Ko je dobro isčita naći će odgovore na pitanja zašto nam se sve ovo i ovako dešava.
Postovana Aleksandra pitas zasto se Krajisnici njesu digli protiv Cara?Ko je lud da se dize protiv onog ko nas je podigao na visi nivo naspram Hrvata?Ko je lud da se dize protiv Monarhije koja je od primitivne Krajiske mase napravila uzorne ljude kroz vojsku i vojnu obavezu? A onda i kroz obrazovanje i dozvoljavanja da svoju Pravoslavnu vjeru neometano ispovjedamo.Protiv toga se draga Aleksandra ne dize ustanak vec se tako nesto cuva.Bas zbog toga Krajisnici su ognjem i macem branili Austrougarsku a samim tim i sebe same.To sto su Krajisnici ratovali protiv Srbije je iz ondasnjeg ugla gledanja sasvim normalno bilo.Jer smo izvrsavali obaveze sopstvene drzave .Moja obadva pradjeda su bili u Austrougarskoj armiji.Vrlo sam ponosan na njih.Srbijanci su pristali biti dijo Turskog carstva ali na svoju stetu. Jer vjekovi zivota pod Austrougarskom su i Krajiske Srbe i Vojvodjanske mnogo vise zblizili nego Krajisnike i Srbijance.Ovo su fakti neoborivi.
Da, „privatili“ su… Tako što im je neko dao ponudu kakvu nisu mogli odbiti, a posle, kad im se nešto tu nije dopalo, odmah se digli na onoga koga zapravo i nisu smatrali svojim gospodarom… Au, kakav bašibozluk od tih Srba, što se nekad ne ugledaju na svoje komšije, koje pobegoše od Turaka svetlom caru da mu skute ljube za položaj? Interesantno, kako takvi uvek imaju negde da pobegnu kad je gusto. Prosto se pitam, kada vidim takve rezone, da li je sve u redu sa vama, da li je moguće da se nekom toliko iskrive pojmovi i relativizacija časti da počne da brani neodbranjivo – dobrovoljno služenje drugome zarad položaja, a da na teret stavlja nekome što je bio pokoren od jače sile, te je još nije ni priznao za svog hegemona, a plus ju je i oterao sa ovih prostora… Vrhunac bezobrazluka je da se od takve Srbije očekuje da vaše dupe tamo spasava od Hrvata. Nešto definitivno nije u redu sa vama (ne persiram ti) i na ovom blogu za vas više neće biti prostora. Ne mogu da tolerišem glupost i zlonamernost. I, inače, više se neće tolerisati pljuvačina i raspravljanje te vrste ovde. Demokratičnost i slična proklamovana „prava svačijeg mišljenja“ izvolite i potražite na nekom drugom mestu.
„Rsk“da li ti stvarno vjerujes u ovo sto pises?!
Ako ti je AU draza zasto onda ocekujes nesto od Srbije?
Jeli je Hitler podigao Hrvate na visi nivo od Srba?
AU bi bilo draze da ste presli na katolicanstvo. AU je nasĺjednica Svetog rimskog carstva- Papske drzave. AU zastava je crno zuta dok je vatikanska zastava bijelo zuta.
Srbija je zaostalo i siromasno drustvo koje ne moze da se sukobljava sa zapadom i zapadnim saveznicima na Balkanu.
„To sto su … iz ondasnjeg ugla gledanja sasvim normalno bilo“ Da kao sto je iz ondasnjeg ugla gledano sasvim normalno bilo da Hrvati i Muslimani pokolju nekoliko stotina hiljada Srba iz Hrvatske i BiH.
Bas ti je jako obrazovanje i jos jacu logiku dala AU.
Kako to da su Srbi iz Hrv. sa tako jakim obrazovanjem i tako jakim vjerskim osjecajem nestali sa prostora R. Hrv?
Spocitava se Hrvatima da nisu narod nego Nacija. Zar se isto ne moze reci za Srbe? Pripadnici raznih plemena pod utjecajem Srpske pravoslavne crkve proglaseni Srbima a da nikakve veze sa Srbima od prije 1000 godina nemaju. Neki imaju talenta da izginu ko pilici, drugi pak veliku sposobnost za trgovinu i izdaju.
Osnovni je problem da narod koji stotinama godina zivi na ovim prostorima nije u stanju da rijesi elementarna zivotna pitanja, vec je stalno iskoristavan od jacih.
Zamjerke Srbiji sto je davala lazne nade u zajednicku drzavu.
GOVOR NADBISKUPA dr.ANTE BAUERA ODRŽAN U ČERNOMERCU BLIZU ZAGREBA 31.07.1914G.
Hrvati junaci,ljubljeni naš kralj zove Vas u boj.Vi srčano i oduševljeno polazite,jer se Hrvat nigda nije oglušio glasu svoga kralja.U najtežim vremenima stajali su djedovi Vaši vjerno uz prijestol,pa ćete i Vi u staroj vjernosti za kralja dati krv i život svoj.
Hrvati junaci!Domovina vas zove u boj.Domovina kojoj dušmanin prijeti da je komada.Domovina koja je u pogibelji da može i svoje časno ime i svoju svetu vjeru izgubiti.Domovina Vas zove,a Hrvat je vazda znao ginuti za dom svoj.
Hrvati junaci!Bog Vas zove u Boj.Bog,Vječna Pravda,zove Vas da u rukama njegovim budete osvetnici onoga nedjela u Sarajevu koje je kralju našemu otelo čvrstu potporu u starim danima, a njegovim vjernim narodima smjeralo izgubiti nadu u veliku budućnost.
Hrvati junaci!Hrabro pođite u boj i znajte da se u najteže časove Vase ruke milijuna dižu Gospodu na pobožnu molitvu. Neka pobjeda dade Vama sreću i oružju Vašemu.
Hrvati junaci !Pođite junačno i blagoslov božji svuda bio s` Vama !
Govor je objavljen u “Narodnim Novinama“ 1.08.1914.
++++++++++++++++++++++++
За РСК
Да слави свог великана Анте Бауера па све до Анте Павелића!
Milane, imenjače, sve si u pravu, samo mi nije jasna jedna stvar. Zar nemate vi Srbijanci neke preče teme no da se bavite nama Krajišnicima? Mislim, zemlja vam je okupirana, odumire, ekonomija u slobodnom padu. Mi se vama ne bavimo uopšte, niti imamo organizacije, niti medije, niti istaknute ličnosti koje se bave vašim likom i delima. Eto samo to sam hteo pitati, inače sve si jako pametno i pronicljivo objasnio, ali mi nije jasno da li imate neke prioritete u temama i problemima, nešto nisam siguran da smo mi trenutno toliki problem za Srbiju?!
„Када се таласање деси, а десиће се за не много година од данас, највећу шансу за преузимање власти усред хаоса, имаће управо мала, компактна и идеолошки форматирана организација.“ Mislim da je ovaj poziv na političko organizovanje ozbiljno shvatila samo neka ozbiljna (ne naša) služba, i odmah pokrenula provokatora (RSK) kako bi se neutralisala inicijativa (ljudi sa takvim vokabularom nikad neće pisati komentare ni čitati dugačke tekstove). Kad na samu inicijativu ovako reaguju, šta bi tek napravili da se nešto konkretnije uradi. Preuzimanje vlasti je termin koji ih mobiliše. Zato što su upravo oni jedna mala, kompaktna organizacija(ili više njih) koja sada drži (kontroliše) vlast u našoj zemlji(kao i u okruženju). Zato mislim da od preuzimanja vlasti nad institucijama treba preći na oslobađanje od uticaja vlasti na nas same. Ja godinama ignorišem (koliko mogu) sve njihove štampane i elektronske medije, i ništa ne propuštam. Sve njihove parole (K je S) sadrže otrove od kojih raste sve što je maligno.
Bitna je razlika izmedju srba i jevreja. Jevreji u rasejanju, čak i kada prakticiraju politiku integracije u lokalni kulturni milje ne gube nacionalni identitet. Srbima to teško uspeva.
Nije to samo sa srbima. Japanci u US gube jezik najdalje u drugom kolenu. Kinezi su suprotan primer sličan jevrejima.
Mislim da je vazno kako je nesto nazvano. Tu se pre svega radi o vezama. Taktika je to, kada necemu promenite ime, upornim ponavljanjem, Gebelsovom masinerijom, onda to vise nema onaj znacaj i ne podstice ista osecanja i emocije kao pre! Npr. KiM ili kosovo nije u nasim glavama i srcima kao sto je Stara Srbija ili Kosovo i Metohija. Isto je i sa primerom Sandzak, Raska. Ne smemo se miriti sa trenutnim stanjem i prihvatiti nametanje. Bitno je da mi ocuvamo svoje, a kao sto znamo sve pocinje od reci. Cija gora njegove i ovce! Otimaju nam sve. I teritorije i jezik i kulturu i veru, pa cak i Sarplanince! Razmislite o tome jer reci imaju moc. Sam autor je svestan ove cinjenice, inace se ne bi bavio pisanjem. Bitno je dakle kako se nesto zove, i da ga zovemo svojim, nasim pravim imenom.