Милан Миленковић: Године изгубљених битака

Овај текст спада у сталну рубрику „Зар вам нисам рекао?“. Ради се о судбини тужног патриотског и, самим тим, епохалног подухвата, кога су прекрили рузмарин, снегови и шаш, а ради се – погађате – о Народној резолуцији.

Од почетка сам причао да од та посла нема ништа и да је то само траћење и испумпавање енергије народа, али сам од овлашћених патриота био каштигован, да нема даље.

http://milanmilenkovic.com/milan-milenkovic-narodna-rezolucija-ili-kako-ispumpati-srbe/

http://milanmilenkovic.com/milan-milenkovic-rodjeni-da-ne-promase-uspeh/

Изгубио сам, у вези са овим марцијалним патриотским пројектом, и личне пријатеље: једног зато што се на неком дивљем радију истоварио по мени, као ометачу потписивање Резолуције, ометачу који је истовремено и незнатан и моћан; другог, који живи од узимања позајмица и који не пропушта патриотске акције, јер у њима упознаје нове жртве и – Бог ми је сведок – нисам престао с њим да се дружим зато што крајцује на све стране, него зато што је мени пробао да ували фору како све то ради, јер га је „неки човек замолио“.

И, где смо сад, надомак месеца сечка, годину дана касније? Ко је био у праву: предлагачи Резолуције, њихови промотери, или ја? Биће да сам ја био у праву, јер њима фали,не само 2 980 000 потписа, већ фале и предлагачи и промотери, који су и сами напустили овај епохални пројекат. Тамо још стоје нека мртва слова на папиру, напуштена чак и од оних који су непотписивање сматрали антипатриотском делатношћу. Капетан и чланови посаде су сели у чамце за спасавање и оставили путнике да потону с бродом, што изазива извесну сумњу да се не ради о моралним громадама. Тује једино, бар за сада, испао частан пуковник Јевтовић, који је нестао из јавног живота и не учествује у новим патриотским пројектима.

Остали су, ионако, били дунстери за политику. Неки од њих, који су ватрено заговарали Народну резолуцију, већ су је заборавили и имају нове патриотске пројекте, који ће проћи исто као Резолуција, али нема везе – увек ће бити нових пројеката. Патриотизам је неисцрпан кад је „на шатро“. Кад је прави, са њим се расте, или пропада. Кад је шатриотизам, он је вечан.

Но, ако никакве вајде за нас није било, бар полиција има имена и податке потписника. Није да је безвезе скупљано.

Што је најбоље: да васкрсне цела прича, опет би исти кленови ударили и опет би потписали, јер примитивни патриотизам располаже таквим људским материјалом, да можеш да га вртиш колико год хоћеш пута. Шема је бескрајно проста:

Србија–Русија–православље–Косово је срце Србије–Срби народ најстарији–убише нас ХААРП-ом.

Ту фору можеш да им продаш двадесет пута. Шибицари на аутобуским станицама плачу за таквим људским материјалом.

Како видим ових дана, Народна резолуција ја пропала, али идеја да се петицијама нешто може урадити је неумрла у срБском народу. Стално нешто потписује.

Исто тако, иако је идеја да су могуће спонтане демонстрације могуће луђа од идеје да Елвис живи негде на Тибету, још увек живи међу Сорабима. Неко ко соли у глави има (ту не рачунам оне који имају неку корист, или је очекују) морао би да се упита: како се, у одређено време, на одређеном месту, скупи гомила људи, а да нема организатора? Чим треба да се укључи мозак, нама постаје пренапорно. Лакше нам је да идемо за звуком меденице, или клепетуше, како се код мене у завичају каже.

Разлози и мотиви за протест су такви да ни Хегел не би могао да их рашчлани и направи синтезу. То је кошмар у коме они који не желе да се врате Ђилас и Јеремић, скупа са њима марширају да отерају Александра Вучића. Хомофобичари марширају са геј активистима, јер имају шта…? Па, исти циљ! Шта је тај циљ? Нормална Србија! Шта је, у свему овоме, нормално? Са Ђиласом, против Вучића и Ђиласа! Ко то разуме, нема шта разумети неће. Фали само да се придруже педофили да подрже породичне вредности.

Они, који нагињу протесту, а и сами виде да је ово таква звбрка и такво лудило, они који виде да пар клинаца управља хиљадама седих глава, све то правдају бунтом народа, који је мало збуњен, али одлучан да нешто промени. Шта? Шта тачно хоћете да промените? Пошто је чак и онима који нису чланови МЕНСЕ јасно да је цела фертутма подигнута са идејом да се смени Вучић, а да све остане исто (говорим о углу посматрања обичног демонстранта), онда се та безначајна промена, у којој би амерички амбасадор само имао другог капоа у истом концлогору, правда опробаним флоскулама, које не значе ништа: да живимо нормално, као нормалан свет, да уведемо вредности и сличне будалаштине. Ником не пада напамет да дефинише шта је нормално и шта су вредности. Појмови морају бити мутни, јер су само такви имају мобилизаторску моћ. Кад би неко рекао да је нормалан свет управо у процесу легализације педофилије, или да су вредности тог света толико уврнуте, да ми то чак и не можемо да разумемо, онда би основ демоснтрација био угрожен.

Углавном, како би то рекао Нушић, „народно одушевљење је кад се народ дере, а не зна зашто се дере“. Тако ће бити и са овим демонстрацијама.

Као и у случају Народне резолуције, организатори, који сада обећавају победу и промене, нестаће у неком тенутку, демонстрације ће се истопити, а онда ће, кад Срби, са памћењем као у зелене салате, прихватити у неким будућим демонстрацијама, исте те организаторе и истакнуте учеснике, који ће им поново обећати победу и промене и крдо ће се поново покренути.

Чак и међу вишим сисарима постоји неки ред: слоница, која је вођа крда, бива потиснута од других женки, ако не успе да пронађе воду. Тај ниво одговорности међу људима не постоји: овде неспособњаковић може да те води сто пута и да ти сто пута обећа што 99 пута није успео да оствари. Слонови такве не би трпели.

Најбољи су они што „шетају због себе“, јер је тешко не запитати се зашто онда не шетају сами, без геј лобиста, Ђиласа, Јеремића и осталих политичких генија? Зашто шетају због себе са њима, а не сами?  Најпростији одговор је да се шлепују и да калкулишу да ли би, у мекој промени серве, могли нешто да избунаре, али ја желим да верујем да је у питању дубља мудрост, до које ја не допирем.

Исто тако, до сада невиђена самоиздаја Двери – самоиздаја која није тако честа чак ни у одвратној септичкој јами српске полике – довела је дотле да они, који су пре само некиолико година ловили педере по геј парадама, данас скупа с њима марширају, јер…погађате! – имају исти циљ! Да оборе Вучића. А онда ће се поново, кад Вучић падне, мрзети и ловити по улицама? Неће. Бивши хомофоби ће, за само годину или две од данас, стајати на челу геј парада. Породична политика Двери ће се још мало подесити, али њима је свеједно, све што је у њима вредело већ се разбежало. Вредности, којима су свима пробијали главу десетак година, сада су прешле у своју супротност, што је било нужно и о чему сам раније писао.

Пошто сам лично конзервативан, не верујем у породичну политику која ће се остварити уз помоћ геј лобија, не верујем у спонтане демонстрације и не верујем у промену режима без промене система, јер се овакав, колонијални систем, не може остваривати без режима, само је питање ко је на његовом челу. Не бих један прст померио да се један режим замени другим, а камоли шетао на минусу, таман кад бих знао да мене лично у том новом режиму чека добро плаћен посао.

Уколико Срби не могу да имају сопствену власт, него колонијалну, потпуно ми је свеједно ко ће на челу те власти бити.

Насловна – непознат аутор, можда Питер Бирд…