Милан Миленковић: Лице Европе која долази

С времена на време, кроз радио-програм који водим, провуче се прича о Србима као народу најстаријем и сличне глупости, оне мале утешилице и одмаралице за нацију на умору, која се, кобајаги, сећа свог рођења, али не и свог животног  тока, а за то несећање криви Бечлије и Берлинце. Као кад би моја баба, коју закачи Алцхајмер, за несећање кривила ЦИА и МОСАД. Но, сва та прича о народима најстаријим није нова од кад је света и века, народи су се питали где су они, као колективитети, на временској линији историје.

Пошто се никако не може утврдити који је народ од ког старији, јер не постоји одговарајући метод за то, у друштвеним наукама је развијен само метод који мери културну старост једног народа, што ће рећи да се народи, потпуно независно од биолошке , налазе у стању различите културне старости и да се то може релативно прецизно измерити. Докази су убедљиви и проверљиви.

Ми, узмимо овакав пример, никако не можемо знати да ли су, пре 20 000 година, Кинези и Бушмани постојали као народи и да ли су живели на истом ступњу развоја. Можда јесу, можда нису. Ако јесу, преко Кинеза су, у међувремену, прешле фантастична култура и бурна историја, а код Бушмана се ништа променило није од праисторије. Према томе, културна историја је оно што овде одваја старост народа, а не буквална историја, као хронологија. Али, разним деретићевцима ионако не треба нека научна истина, нити знање, него утеха, па су слепи за овакве ствари. Крив је Берлин, крив је Беч и – тачка.

Начин за разликовање културно старијих и млађих народа је следећи: стари нроди су прешли из фазе културе у фазу цивилизације, што ће рећи да су свој културни максимум прешли и да су у опадању.[1]  У сфери политике, то је улазак у новчану привреду и, последично, појава демократије. Истовремено, долази до наглог процвата технологије и науке, али оне сада више не служе човеку, већ се окрећу „од њега“.[2]  И, коначно, али веома важно: стари народи беже из процеса рада и пребацују се, као нације, у банкарски и трговачки сектор, а опстанак у том сектору траже војним присиљавањем других да им омогуће привилеговани положај, било путем развијене дипломатије, било војним путем. У последњој фази распада, која се дешава негде око 1000-1200 година по буђењу културе, старе нације више немају ни тло под собом; постају модерни номади, којима је свеједно где ће живети, само да тамо где живе имају свој гето.  Стари народи више немају села, нити икакав спој са природом.[3]

Слично је и са Ромима, који већ одавно немају тло под собом, нити им оно нешто значи, а радо се баве свим делатностима које су везане за градове и за брз обрт новца. Ту су још и Грци, Арапи (кад кажем Арапи мислим на једну чудну мешавину становништва која живи од Медитерана, односно од Гибралтара, до Голфског залива, коју ми сумарно зовемо Арапима, а заправо тешко да се ту ради о некој расној чистоти и монолитности).

Читав овај увод, схатићете брзо, овде је да покуша да објасни миграциона кретања према Европи, која се дешавају у последњих неколико година. Једини радни, млади етнички елемент који може да насели Западну Европу су Словени, јер су они последњи и иначе млади народ у Европи. Опет понављам: млад у културном смислу, а не у биолошком. Словени још имају тло под собом, још се баве пољопривредом, још нису имали ни своју Готику, камо ли Барок, још нису изградили свој политички облик, него се служе импортним. Мистерија је, у овим миграцијама, зашто се једном старом елементу, какав је европски, елементу који је историјски потрошен, доводи не млади, радни елемент, који би га вратио у живот макар економски и привредно, већ једнако стар, медитерански и арапски елемент, који и сам живи паразитски. Арапска, иначе блистава култура, је свој зенит прешла пре хиљаду година и данашњи Арапин је само бледа сенка својих великих предака, математичара, песника и астронома, као и оних маштовитих архитеката који су окитили Медитеран савршеним градовима, од обала Шпаније, до пустиња у Арабији.[4]  Данас  тај Арапин живи од трговине и продаје онога што му је природа дала.

Зашто неко једном нерадном, у основи паразитском елементу, придодаје други, исти такав? То је мистерија ових миграција. Од овога, што сад стиже у Европу, нико се, у радном смислу, овајдити неће. Апсурдна је чак и помисао да би се мигранти, на којима се види са 50 метара да су градско становништво, могли користити као радна снага на немачким њивама, осим уз асистенцију Вермахта. Још више трговаца, келнера, банкара…? Чему? За ту намену, односно за секундарни и терцијални сектор, Запад већ има или своје кандидате, или релативно образоване и радне Словене по пристојној цени. Признајем да добар одговор немам.

Очигледно је, чак, да сва та маса, која тече ка Европи, заправо и нема намеру да било шта ради, већ је ту да би живела од неких фондова, који су, то је сасвим јасно, направљени пре него што се сам процес отворио.

Један од могућих одговора, изговарам га са пуном свешћу да вероватно није тачан, или бар није целовит, јесте да се од Европе прави нека врста етничке депоније, односно да се она плански постарује и уништава брже, него што би се природни процес одвијао. Западни народи, иако стари, још увек имају тло под собом, још нису урбани номади, док су дођоши управо то – искорењено становништво, коме је свеједно где живи, док може да упражњава своје култове и обичаје, макар на штету домаћина.

Још једна заблуда се појавила у вези са мигрантима: то што они имају много деце, не значи да је реч о младим народима. Висок наталитет се јавља за једну културну заједницу два пута-једном, док су сељаци, и тада се плодност подразумева као нешто што припада животу и други пут, после периода градског живота, када се изгуби тле под собом. Ортодоксни Јевреји и Роми, примерице, као стари народи, имају много деце. Слично је и са Арапима. Та, назовимо је условно „друга плодност“ је везана за религиозне култове, није последица оне слепе сељачке потребе за размножавањем.  

Оно што следи, у наредним годинама, није подмлађивање Европе, него напротив – старење, јер се у њу насељавају народи који су, у цивилизацијском смислу, старији од европског становништва. Последице неће бити лако предвидети, бар не до краја. Једна од њих ће свакако бити и опадање или стагнација индустријске производње и пољопривреде у земљама Западне Европе, јер од овог становништва које долази, за те делатности заинтересованих нема. Друго, мигранти ће пунити само градове, јер су и сами, у већини, градски људи и у њима ће врло брзо остварити доминацију над домицилним становништвом које ће, после пар година тражења некаквих решења, морати озбиљно да се замисли шта даље да ради и где да живи, односно како да се носи са дивљим хордама, од којих их не штити ни сопствена држава.

Европа је. последњих десетак година, показивала опадајући ентузијазам за америчко-британске ратове по свету, али ће, после мигрантског таласа, морати озбиљно да се запита чиме ће, ако не пљачком и отимањем по свету, да пуни фондове за издржавање паразита у сопственим земљама. Другим речима, мигрантска криза ће чвршће и дубље гурнути Европу у подређеност Америци и Британији.

Ислам је овде, бар ја тако мислим, прецењен, односно другоразредни фактор, који се пласира као примарни, да би се сакрила чињеница да се ради о дивљим хордама које су ту да пустоше и отимају. Нисам уочио, по Београду, да нешто клањају и да им је стало до верске праксе. Ви ћете, ако вам је до насиља стало, и у Курану, и у Библији, и у Манифесту комунистичке партије, наћи разлоге за малтретирање других, а ови, који крстаре данас Европом, у то сам уверен, Ислам користе само као покриће.

Претходне генерације миграната, које су у Европу долазиле неорганизовано, као економска емиграција, биле су принуђене да се уклапају у друштва у која су долазиле и, као природну реакцију на културни шок, правили су, или организовали своје градске четврти, где су се осећали удобније, него међу домицилним становништвом, које их је презирало и користило. Сад се карта окренула: ови данас не долазе појединачно, немају намеру да се повлаче пред домороцима, него напротив: пробаће да продру у делове градова у којима живе Европљани, па ће их, за само годину или две, сасвим потиснути са улица и из јавног живота.

Мала рекапитулација за крај:

1. Оријент је подручје давно умрлих цивилизација. Последње међу њима су арапска и византијска, а и оне су мртве већ пола миленијума. Становништво из тих области је старо, у културном смислу, оно више нема под собом тле, нити село, нити конкретан, производни рад. Ово што долази у Европу је старије од Европе и није реч, дакле, о неким новим, свежим варварима, који ће удахнути живот уморној европској цивилизацији, него ће је још више постарити и убрзаће њено пропадање.
2. Нејасно је нереаговање и пасивно држање држава – жртава. Наравно, у Србији ће свако, од оних што цепају пиво испред СТР-а, до политичких аналитичара, умети да објасни тај феномен, али нетачно, по обичају.  Озбиљно питање је ко „држи руке“ државним апаратима и зашто. Ми то не знамо.
3. Заборавите Деретића и сличне будалаштине: Словени су последњи млади народ на подучју од Атлантика до Пацифика; ми смо последња етничка група која још може да живи на селима, да ради рукама, да оре и копа и да твори живе културне облике. Култура старих народа је довршена, у њој нема места ни за минималне разлике између јеврејске заједнице, рецимо, у Њујорку и Москви. Код Словена, од села до села се опажају разлике у обичајима и верској пракси, јер је културни облик још жив. Дакле, ми смо последњи варвари евро-азијског континента и имаћемо да се носимо не само са политичким притиском Запада, па и Истока (а и међусобним притисцима, јер је нетрпељивост неких словенских народа према другима веома велика), већ и са цивилизацијским притиском, притиском старих култура на нове, младе културе, којима се не да да се развијају самостално и аутохтоно. Убрзано пропадање Европе, а ја не видим како другачије мигрантска криза може на Европу да утиче, могло би да олабави културни притисак на словенске народе, док би онај други, политички, остао, јер се од њега не да побећи лако.

[1] За западну цивилизацију, тачка обрта је Барок.

[2] Једном Деретићу и сличним незналицама, никада не би пало на памет да демократија није нека универзална творевина, већ да свака култура, односно цивилизација, има своју демократију. Срби је никад нису имали као своју, већ само као импортну.

[3] Јеврејин, овај модеран, данашњи, а не онај који је, на почетку своје културе, напасао стада код Јерихона, може да пређе из јеврејске четврти у Варшави у јеврејску четврт у Њујорку и није му се променило ништа. Пређе ли у прво село, променило му се све. С друге стране, на Медитерану, гробљу старих и прецвалих народа и цивилизација, села више и не постоје, постоје само градићи. Сељак више не постоји. Никако не треба бркати припадника јеврејског кибуца са сељаком у српском значењу тог појма, јер је онај из кибуца ту зато што је национални фанатик, који мисли да бавећи се пољопривредом служи нацији, док овај наш то ради слепо, по унутрашњој нужности.

[4] Када су Шпанци, тада млад, дивљачан народ, отели Гранаду од Мавара, прво су затворили око 300 јавних купатила. Млада раса се бојала хигијене, јер је од Ђавола. Данас би се Шпанци, који су се, скупа са осталим народима Запада, пребацили у старе народе, далеко боље разумели са Арапима, јер су постигли ступањ „истовремености“. Старци су и једни, и други. То је, између осталог, и разлог за слабљење антисемитизма у Европи – европски народи су почели да мисле на начин на који су Јевреји мислили, сада се боље разумеју. Опет, пре две хиљаде година, кад су Јевреји били млад народ, кад су они земљу орали, њихови „Јевреји“ су били старији од њих – Римљани, који су држали новчарску привреду и услуге.

Насловна фотографија – Франсоа Бушер, „Отмица Европе“…