facebook

Салијери и Рубљов

Салијери и Рубљов

У филму „Рубљов“, већ негде о томе писах, постоји сцена у којој војници кнеза, који је наручио осликавање цркве, јурцају иконописце да им поваде очи, да никад више тако нешто лепо и добро не би насликали, односно да кнез остане једини поседник високе уметности Андреја Рубљова. То кнеза, очигледно пустахију и крволока, ипак издиже изнад масе разметљивих великаша и потказује га као познаваоца, па и нешто екстремнијег, да тако кажем, поштоваоца уметности. У рад Рубљова су сумњали и његови учитељи, и његови ученици, али кнез је, ето, одмах препознао иконопишчев гениј. Баш тај познавалац, а не обични, бахати средњевековни велможа, је послао коњанике да ослепе сликаре. У танане и сложене мотиве и Рубљова, као сликара, и кнеза, као наручиоца и познаваоца, коњаници не улазе; они су извршиоци налога. Ми бисмо данас рекли: јавност. Врше своју дужност. Сејменска памет, с оне стране сваког укључивања мозга. И, оно што је најбоље: епоха о којој је у филму реч је 600 година иза нас; нема више ни Рубљова, нема ни тог кнеза, више се чак ни не разумеју њихови мотиви, али сејмена има увек. Медиокритет и глупак су стални пратиоци историје, а они паметнији и бољи су епизодисти.

Једина расна, мушка личност у Новом Завету, прокуратор Јудеје, Понције Пилат, као човек чињеница, губи битку са религиозним фанатицима, односно људима истина и догми. Њега, чиновника, једино интересује да ли је Христ субверзивни елемент, могући зачетник неког немира, или побуне, а то да ли је он пророк, један пророк више у земљи у којој се на такве наилази на сваких педесет метара, Пилата уопште не интересује. Он није крвожедан тип, јер није нити религиозни фанатик, нити догматичар, а још мање утописта. Суви, чињенични римски карактер. Ипак, Кајафи и Синедриону је баш све на коцки: ако Исус није субверзивни елемент у римском чињеничном свету, у њиховом јесте. Као сви идеолози, утописти и догматичари у сва времена, жедни су крви. Нема добре вере и идeологије, ако за њу не падају главе. То што им Пилат излази у сусрет, знак је гађења и равнодушности, којима је изложен, данас као и онда, сваки човек чињеница у сусрету са идологизованим идиотима и религиозним фанатицима.

Трећа личност о којој је реч у овом тексту је дворски (и успешни) композитор, Антонио Салијери, кога је у филму „Амадеус“ оцрнио Милош Форман (Салијеријева биографија је, уистину, била сасвим другачија него у филму), али је, истовремено, приказао парадигму – слику завидљивца, који је таман толико способан да види туђу генијалност, али не и да искаже сопствену. Није трагедија, чак ни проблем, имати памет, или неку специфичну вештину, чак и способност, на 50% туђег знања и способности. Онда се чак и не опажа колико је онај горе супериоран. Страшно је кад си на, рецимо, 97% од Тесле, или Црњанског, а знаш да су она 3% божја казна за тебе. Све га разумеш, капираш га боље него рођени отац што га капира, али ти фали 3% да будеш као он. Како да га не мрзиш? Како да га не преплавиш завишћу? Како да себе не отрујеш тиме?

Сви ови типови личности, мислим на Салијерија, Кајафу и руског кнеза, стални су пратилац наопако егалитарног и завишћу и злобом дубоко протканог српског друштва. Свако до вас познаје неког Салијерија, неког, да употребим трапав израз, „субгенија“, који је често, ако си способан и ако нешто знаш, једини који те разуме, али те баш зато мрзи, јер је свестан да му до тог нивоа разумевања, без твоје помоћи, фале милиметри и баш му они измичу. Опањкава те, подмеће ти, саплиће те, а кад заћутиш, недостајеш му. Да не буде забуне: није он неписмени „хејтер“ са нета, који је келнер, или тренер, а мисли да је Черчил; Салијери је стварно добар и кад би могао да тебе занемари, он би био звезда представе.

marej-abraham-kao-salijeri
Ф. Мареј Абрахам у улози Салијерија у филму „Амадеус“ Милоша Формана из 1984. године

Салијери верује да је креативан, али радо краде твоје идеје и никада с њима ништа не уради. Крене и изгуби се, јер једино ти знаш последње границе својих идеја.

У српском друштву, Салијери редовно потиче из паланке; тамо је дете из добре куће, родитељи службеници, он је звезда у школи, прогресиван, креативан, авангардан. Уверен је, а околина га држи у таквом уверењу, да је само потребно да дође у Београд на студије и да заблиста.  Кад дође, доживи мали шок. Из целе Србије, таквих вундеркинда је дошло на хиљаде.

После неког времена, схвата да ће у струци бити осредњи, па се „доваћа“ неког креативног занимања, или политике, јер ту и коњ има шансу да му се посрећи. Сад почиње мука: треба наћи своје место у џунгли. Прво треба да научи да се обуче. Оно што је носио у паланци и за шта је мислио да је сува авангарда, овде је, у Београду, престало да се носи пре пет година. Нашла се вила где пре није била. Прво што примете је да су привилегије, оне паланачке, засноване на положају маме и тате, нагло пресушиле. Да ствар буде црња и гора, Салијери јесте способан и јесте паметан, само што то овде, у џунгли, не даје директан резултат, јер прво морају да се намире две групе, обе неспособније од њега: домороци, чији су родитељи, са својим утицајем, овде смештени и Црногорци, са осталим дођошима. Салијери види да га медиокритети прескачу, али нема где. Да се врати у завичај, значило би признање пораза, а вероватно и каријеру смиреног ракијаша по локалним биртијама.

При свему томе, Салијери , с времена на време, сретне и неког изузетног, прворазредног, који га подсети шта би и он сам, под неким другим околностима могао бити. И – Салијери разуме генијалност. Мрзи је код другог, али је разуме. У почетку, он крадуцка од паметнијег, мислећи да ће, ако ухвати почетак, сам некако до краја доконати како да дође. Наравно, то не успева никада. Добар пример су, рецимо, Теслине белешеке: сви виде, нико не разуме. Последње разумевање, највиши удар његов, привилегија је само једног човека.

Наравно, Салијери има и рачуницу: шлеповати се уз паметнијег, креативнијег и способнијег, даје шансу и да се преживи, а и да се заради. Ипак, Салијери није крволок, није власник СТР-а и израбљивач, тако да ни ту не успева како треба. Иначе, кад видите двојицу да стоје један уз другог, један је геније, а други Салијери, да знате да је геније обичан, а да, визуелно, Салијери изгледа као геније, јер чак није ни добар плагијатор.

Ако се дохвати политике, а пре или касније се дохвати, јер у свему другом пропадне, за политичке узоре никада, али никада, не узима прворазредне умове. Мени је фасцинантно било да се млади, радикално-националистички покрети, у идеолошком смислу ослањају на учења и животне радове осредњих теоретичара, писаца и јавних радника, а овамо, доступно свакоме, стоји огромна, два и по миленијума стара уџбеничка литература о политици. Љотић, Николај Велимировић, Кијук, Данко Поповић…све тање од тањег, у односу, да не идемо даље, да останемо међу Србима, па да поменемо врхунску политичку праксу Обреновића, затим озбиљног и дубоког Јустина Поповића, да не помињем Драгоша Калајића, који је за Кијука и Поповића Аристотел. Дуго сам размишљао зашто је такав избор направљен и бољи одговор од оног да је избор, заправо, био лакши, да је тражио мање труда и уношења у срж, нисам нашао.

jurij-nazarov-knez
Јуриј Назаров као кнез у филму „Андреј Рубљов“, 1966. године

 

Руски кнез је исто тако честа појава међу Србима. Налик Салијерију, способан да разуме, да оцени вредност нечега или некога, страсно и упорно се бори против тога да та нека вредност, каква год била, постане баштина заједнице, а не само његова лична. Налик је колекционару, који омета друге да праве своје колекције. Груб пример би био Александар Вучић који, изгледа, има склоност ка колекционисању новца, наслеђену од претходног партијског шефа и та склоност високо корелира са ометањем других да макар до хлеба и посла дођу.

Кајафа а и Синедрион су тек стални пратиоци српског друштва. Немоћни, стерилни идеолози, који више у својим идеологијама не налазе никакву креативну потенцију и чије су коначне границе давно исцрпене, али су положаји још на снази, стално призивају силу да заштити њихов утопистички, па тиме и пропали идеолошки пројекат. Прави, здрави, млади идеолози, они чије се идеологије уздижу на сцени, обично сами овладавају силом и намећу своју вољу, попут комуниста 1944. Ови данас, из НВО сектора, немоћни и испражњени, призивају државну силу да реши оно за шта они сами више немају ни петље, ни воље. Кајафе наших дана. Могу да замислим колико се гаде и пилатима.

Најважнија ствар са разним кајафама, салијеријима, и кнезовима у србији је што, из својих унутрашњепсихолошких разлога, коче сваки прогрес, сваки друштвени живот који нема за циљ конзервацију стања. Разумљиво је кад друштво коче медикритети, то му некако и дође нормално, шта би они у бољем свету и радили, али ови људи, о којима данас причам, нису без вредности и снашли би се и у бољем свету, само што су они измештени из себе и више мотре на друге. Важније им је да друге омету, него себе уздигну. На тај начин, личне сујете и личне недовољности, постају пресуда над целим друштвом; то је оно „да комшији цркне крава“ подигнуто на сам врх друштва.

passion-mattia-sbragia-caiaphas
Матија Сбрађа у улози Кајафе. „Страдање Христово“ Мела Гибсона, 2004. године

 

Насловна – сцена из „Рубљова“ Андреја Тарковског

About The Author

Related posts

1 Comment

  1. Pera

    Slazem se sa gore napisanim. Mozda bi bilo dobro da se dopise i recenica koju Milan Gutovic govori: ,,Ne znam zasto sam ovo ispricao, ali ne moze da skodi, a moze da koristi,,

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.