Милан Миленковић: О верницима и другим демонимa

О верницима

Кад разговарате с неким залуђеним новоправославцем, реч-две, па „Бог је истина“! Зато с верницима расправе нема и не треба да буде. Исто тако, ни с кремљофилима који, у разлчитим формулацијама, заправо понављају „Путин је истина“, или „Цар је Васкресење, живот и покој“. Немојте да вас завара што речи не звуче буквално тако, њихов смисао је баш тај. Зато с верницима никада не расправљајте, јер ту се само точи адреналин, памети без.

Кључне речи су: „да, али“, „то је зато што“, „Путин хоће“. Као и у свакој вери, постоје апокрифни и синоптички извештаји. Укри лажу све, Руси све говоре истину. Црно-бело. Царство светла и царство таме. Бог и Луцифер. Да постоји сива боја, никад ни једном вернику, од постања света, није на памет пало.
Почиње напад на Украјину. Какав је план напада? Генијалан! Може ли бити другачији? Не може, јер је цар генијалан, па зато има генијалне генерале. План је, дакле, генијалан: напасти на читавој линији додира, на 1500км. Последњи тако генијалан план се десио на Вердену и Соми.

План је, дакле, ингениозан: заузети Кијев за три дана и сломити Украјину!

Пролази десетак дана и план постаје још генијалнији: успорити напредовање да не страдају цивили! Цар не жели да страдају обични људи, жене, деца… Не зна се у ком тренутку је цар тачно схватио да у Украјини постоје жене, деца и старци, али је одлука да се иде споро била изванредна и, како сад ствари стоје, биће дуго на снази. Сигурно сте запазили да је било генијално кад је брзо, а исто тако генијално и кад је споро. Генијалност има аксиоматску вредност и она се не испитује.

Цар, дакле, не убија цивиле. Осим у Мариупољу. Ту су цивили неваљали. Пар дана је важила прича да у Мариупољу нико не убија цивиле, да је то западна пропаганда, али је почело да се појављује превише снимака разваљених градских четврти, па је морало да се примени „да, али“… Дакле, јесте, руши се Мариупољ, али то је зато што се нацисти крију у стамбеним четвртима! Генијалност цара се огледа баш у томе што је схватио, за разлику од нас, нишчих, да се градске борбе воде у стамбеним четвртима, к’о у Стаљинграду, на пример. Пржење Стаљинграда је био ратни злочин, али иста логика, примењена на Мариупољ је хуманитарна акција. Да, али…Цар хоће…то је због тога што…

Укратко: као и од верника, тако и од царољупца не можете да очекујете тачку гледишта. Не зна се унапред шта је добро, поштено, лепо, зло, ружно…Обрати се пажња на то шта је одлучио цар, па се из тога извлаче сви вредносни одговори. Све је од Бога и све је од цара. Зато немојте да расправљате са кремљољупцима и не дангубите. између вере и чињеница нема моста. Борба није између РФ и Украјине, него између добра и зла. Путин је Бог, Зеленски . Луцифер лично. Има ли нациста у Русији? Нема. У Украјини? Има. Колико? Колико треба у неком тренутку, не може се знати унапред. Где се крију нацисти? У оним четвртима које Руси бомбардују. Како знамо да се баш ту крију? Тако што Руси баш то бомбардују. Какав је план кад је напредовање брзо? Генијалан. Какав је кад је напредовање споро? Генијалан и хуман. Какав ће бити ако се убрза напад? Погађајте…? Генијалан, наравно. Ако се опет успори? Већ хватате образац, је л’ да?

Од јутрос стижу вести да су челници ФСБ-а слагали цара у погледу снаге Укра, њиховог једвачека да цвећем дочекају руске ослободиоце, а да су ђенерали, творци генијалног плана напада са почетка приче, лагали о квалитету трупа руске војске која је ангажована у борби. Цар их је ставио у кућни притвор. Ви сад наивно мислите да нешто није у реду кад доглавници лажу цара? О, како сте наивни! План је управо постао још генијалнији: истовремено сломити Укре, али и лукаво открити ко је убачен као страни агент да лаже цара! Све је то уграђено у велики план, само се нама открива фазно, јер људском уму, осим Путиновом, тај план није приступачан. Цар је већ спремио, пре 6 месеци, пуковнике који ће ухапсити генерале ФСБ-а који лажу цара! Данас су већ спремни мајори који ће хапсити, за пар месеци, пуковнике који лажу цара да су ухапсили генерале. Следећа фаза: капетани хапсе мајоре…хватате образац?

Зато са верницима никад не треба расправљати, њихов свет је свет епилептичних стања и фантазмагорије.

О другим демонима

Постоји и једна савршенија, интелигентнија врста кремљољубаца, која се привидно одмерено поставила према садашњој кризи у Украјини: то су они који су привидно објективни и не нагињу ни на једну страну. Навијачи су банални; не нужно глупи, али једнодимензионални и вулгарно емотивни. Ови, „објективни“, су много мудрије наступили.

Њихова прича је, отприлие, оваква: „Зашто смо ћутали кад су Амери пржили земље и народе? Зашто сада скачемо на руску агресију, кад нисмо дигли глас против убијања Руса у Донбасу, од стране украјинских екстремиста?“

Ако се не удубите, овакав начин пласирања приче изгледа прилично објективно и уравнотежено. Збиља: зашто се нисмо бунили кад су Амери поравнавали Ирак, Либију, или Авганистан? Зашто сад кењамо кад Руси спроводе једну мање-више стерилну, малу, малену, оволицку акцију?

Хеј, али ми смо се редовно бунили и галамили кад су Амери то радили! Ја памтим не само дреку против Амера поводом рата у Вијетнаму, него се сећам да смо саосећали са друговима Индијанцима, које су каубоји успешно требили, што се данас зове геноцидом. Баш зато имамо право да дигемо и глас против руске интервенције (рата, агресије), јер није истина да смо ћутали и правиили се луди. Али, признајем, лаж у првој реченици је далеко паметнија, него лаж у било којој другој, јер њу прескочимо, односно лако прихватимо основну поставку.

Зашто, the fuck, нисмо оплакали руске жртве у Донбасу од 2014. до 2016.? Хеј, ми смо кукали над њима, руска држава није! Она је, а не ми, мирно гледала шта се дешава на њеном прагу.

Ове мудраце ја зовем крипторусофилима: препаметни да то лако и једноставно офирају, а опет горљиво заинтересовани да се руској агресији да ексклузивитет у односу на агресије које је починио западни човек широм света. Немојте да вас неко магарчи и да вам протура причу да Руси данас, 2022. газе Украјину, зато што је неко 2015. убијао Русе у Донбасу.

Крипторусофилија је, иако привидно објективна, заснована на лажима о нашој ћутњи на западњачка непочинства, а у погледу закључака је вредносно погана: Амери су пеглали Либију, дакле Руси имају право да пеглају Украјину. Ниђе везе нема. То је клопка за наивне.

Русија, ако је била забринута за своје сународнике у Донбасу, требало је да их заштити 2014., а не да данашњу агресију правда неком америчком.

Сам рат је млак и обе стране су демотивисане до те мере да је мање жртава у њему за две недеље, него на Мачковом камену за четири дана септембра 1914., четри дана у којима су Срби и Аустроугари изгубили преко 20 000 људи. Врло је вероватно да ће се Украјина или сломити, или прећи на неки бескрајни партизански рат ниског интензитета, који ће цедити руску економију до тачке која ће оборити Путина, који већ данас гледа да своје грешке пребаци на генерале и ФСБ.

Опет, унутар самих кремљофила, били они прикривени, као ови о којима пишем, или неприкривени, попут оних који навијају као да је у питању фудбалска утакмица, а не рат, доћи ће до диференцијације: једни, они који још увек могу да се ослоне и на чињенице, почеће да губе струју за Русију и полако ће заузмати заиста одмерено становиште, док ће они други, неспособни да направе корак назад, тонути у све дубљу фрустрацију, а из дубље фрустрације ће све више, страственије и луђе бранити неодбрањиво.

П.С. Нема много везе са овим текстом, али постоји дуга навика, још од Александра Невског и Димитрија Донског, да Руси у ватру прво убаце потрошни материјал – сиротињу и сељаке (обично из губернија са обода царства), не би ли изморили непријатеља, а онда, кад овај малакше, убаце елитне трупе. Царево вајкање да није знао да се у ватру бацају регрути и деца је лажно, јер је таква пракса уобичајена у православној мајчици Русији. Снабдевање и логистика руске војске су зато  слаби: глупо је снабдевати некога ко је предвиђен да потраје кратко.