facebook

Милан Миленковић: Полицијски час

Милан Миленковић: Полицијски час

Полицијски час, за који мислим да је неизбежан у скорој будућности (осим ако велики план није да се поморимо), само је јасан доказ да држава, која кошта бога оца, није у стању да контролише ситуацију и да јој критично недостаје ауторитет.

Другим речима, држава тачно зна да је нико не ферма и да њене позиве и препоруке нико не јебе, односно зна да нема ауториет, а ко нема ауторитет, мора да се ослони на полицију у највећој мери.

У озбиљној држави – а данас таквих нема много – било би довољно рећи: од данас маске, нема лизања и дружења, клубова и журки и људи би се, макар уз гунђање, повиновали, јер им искуство говори да држава ради у њиховом интересу. Овде, а биће и у модерном свету уопште, сви знају да држава ради против њих и не верују јој, па је и не слушају, а онда пендрек пегла те мале разлике у мишљењима.

Моја генерација је прошла кроз велике богиње и ни једног сата није био полицијски час, нити је било шта затварано. Издата су упутства шта, ко и како треба да ради, да се понаша и то је било све. Сви смо знали да ко не послуша ризикује озбиљну затворску казну, плус дегенчење. Али, држава је имала ауторитет и није затварала све, него само оне који неће да слушају и хоће да буду хероји на своју руку.
Овде, рецимо, 20% крши мере, ти затвориш све, јер те, као државу, не јебава најмање 20% становника. Не можеш им ништа, па дрндаш све.

Уведеш полицијски час, па онда пандуре представиш као хероје нације, у којој је криминал редовна и парадржавна делатност. Хапсиш нацију, а на слободи држиш оберкриминалце, што је израз немоћи. Ту се ствара негативна спирала: што је полиција дуже на улицама, то је слабост државе све очигледнија, што је слабост очигледнија, то ти је потребно више полиције.

Да је Загорац, за време вариоле, рекао: ставите маске и нема кафана, само би питали: „Је л’ могу две маске одједном“? Kафеџије би пре попиле живу соду, него отвориле кафану и ризиковале Титове затворе, према којима ови данас изгледају као вртићи.

1972. година – борба против вариоле вере

Према томе, ако неко не поштује мере, не носи маску, клабује, љуби се у лице бело с ким стигне, није крив он: либерална расположења му је пробудила држава, да би од њега направила бирача и корисног идиота. Човек и не може да верује држави која га је, у лицу свог првог представника и његове булументе, слагала неколико хиљада пута. Само држава која не лаже, која ради у интересу људи, има право да од њих тражи жртве и ограничења. Држава у којој половина полиције учествује у криминалу, а друга половина јури прву половину, не може да тражи ништа. Може само да изнуђује. Полиција овде није форматирана да служи народу, већ режиму, тако да није ни способна да спроводи ефикасно било какве мере осим полицијског часа. Сам полицијски час је у основи мера полицијско-војне хунте, а не слободног друштва у коме нема колективног кажњавања. 

About The Author

Related posts

2 Comments

  1. vilogorski

    Bravo Milane Care,
    Evo Milanče to je demokratija.
    Koliko su mediji slobodni vidi se.
    Ovako nešto danas kao suštu istinu ne sme niko da napiše.
    Mi polako al sugurno postajemo individe bez identiteta i autoriteta.
    Pozdrav,

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.