Милан Миленковић: Пост, молитва и смирење на Инстаграму

Једна од првих ствари које научите, кад је црква у питању, је да је она чувар светих тајни и обреда, који су, неизмењени вековима, прелазили са покољења на покољење. Црква је гарант ванвремености, ослобођености од окова пролазности. Са својим ритуалима, одеждама, језицима које разумеју само упућени, она има, за лаика, шмек мистике и оностраности.

Истина је, као и увек, испред очију, па је зато и банална, али је није лако пронаћи: прва особина сваке цркве је адаптибилност на околности и то по сваку цену. Читава историја цркве је историја не чувања, него мењања догми и њиховог редефинисања. Историја цркве, од Исуса, преко Павла, разних јереси и Васељенских сабора, познаваоцу говори о историји једне институције, која би била немогућа, уколико би била и догматски, и у пратичним стварима, непромењива.

Људи цркве су бескрајно, чак вулгарно практични и вуку само оне потезе који материјално и пропагандно доприносе напретку институције, без обзира колико се мора одступити од светих догми и начела. Захтев за савременошћу је толико радикалан, да свако ко тражи повратак на основна хришћанска начела, бива оглашен за јеретика. То је, у доба наших живота, отишло тако далеко да црква покушава, дебилизацијом верника, да себе инсталира на место Бога, одузимајући му пословну способност, односно могућност да са верништвом комуницира без посредовања цркве.

Кад видим, а често видим, вернике који су збуњени луксузом у коме живе владике и попови, видим људе који потпуно погрешно схватају улогу и положај цркве. Ту се види трагична неистовременост верника, који бране старе модалитете вере и цркве, и саме цркве, која је ухватила прикључак са савременим тенденцијама. Ту и такву цркву разумеју само они, да их од млоште назовемо верницима, који су и сами грађанизовали веру у себи и подразумевају, као нешто само по себи јасно, да и црква треба да се грађанизује и постане, пре свега, конзумеристичка и демократска институција. Црква, наравно, излази у сусрет само овом другом становишту.
Напирлитане владике у скупим аутомобилима и са гомилом искушења која су их сломила, су само људи свог времена, људи који су се поклонили нуминама епохе. Ми верујемо, из мени непознатог разлога, да ће људи цркве увек бити из 2. века н.е., а не наши савременици. То се никад не дешава. И кад се деси, као што се десило са патријархом Павлом, да на чело цркве дође човек слеп за материјалне вредности, остатак клера заузима нефермајући став према старцу кога је време прегазило и живи у складу са својим скоројевићевским потребама, јер клерици немају никакву дилему да ће старац, ако постане превише напоран и досадан, отићи у доживотни азил на ВМА, одакле не само да нико од патријарха не излази жив, него не излазе ни њихове речи.

Попчићи и владике су савршено аналогни политичарима, јер су људи од истог материјала. Епоха увек награђује људе са тачно, за ту епоху, супериорним својствима. Наше доба је доба победе малограђана над традицијом, победом форме над древним обичајима, победом конзумеризма над уздржаношћу, порока над врлином и – изнад свега – победом подмуклости над чашћу, улизиштва над достојанством. Клер не може бити другачији од епохе у којој израста. Напротив: у самој хијерархији клера, на највиша места ће се попети они са најмање врлина, баш као и у политици.

Комично – и трагично у исти мах – изгледа изјава патријарха, који је отворио налог на Инстаграму, да је то урадио да би преко мреже „ширио Реч Господњу“. Сваки скоројевић има увек добре разлоге за своју малограђанштину. Сад може и са Инстаграма да попује народу да треба да се следи мудра и одговорна државна политика, а мудра и одговорна ће бити све док милиони евра, редовно и прекоредно, лежу на рачун цркве. Оног тренутка кад уплата не легне, почиње преиспитивање државне политике.

Ако постоји Бог, ако постоји Свети Дух и ако постоји Исус, сугуран сам да са великим занимањем прате шта Порфирије пише по Инстаграму у њихово име. Јер – у крајњој линији – све је од Бога, па и Инстаграм. Ништа не бива без божјег допуштења, па чак ни оно што раде Качавенда и Пахомије.

Трагика модерног верника, новоправославца, је у томе што је затворен у челични кавез релативизма, којим се све може оправдати. У његовој оптици, ако неки дечак од десет година пострада од владике, то није важно, јер то није слика цркве уопште и има, је ли, и добрих свештаника и владика. Но, ако занемаримо ову јевтину дијалектику, са њеним чедом релативизмом, ствари су просте: нема добре цркве у којој макар само један владика скаче на дечаке, девојчице, или дрпа лову. Таква црква нужно не може бити исправна, јер у њој нема добрих: има само оних који чине поганштине и оних који то виде и ћуте, да би сачували приходе. Модеран верник, поготову ако је закачио и мало школе, има објашњење да су све те опачине клера неважне, да су велике истине вере и божанске правде далеко важније и да су изнад нашег чепркања по греховима, али је то само интелектуално полуучено просеравање, јер би се таквом јевтином релативизацијом могло оправдати баш све. Поштеније је рећи да верништву опачине не сметају, јер и само ужива у њима кад престану да се играју новоправославаца.

Остаје да видимо шта је Бог одлучио: да ли наш патријарх треба да има профил само на Инстаграму, или на Фејсбуку и Твитеру. Обичном човеку, који не комуницира са вишим силама из Аудија, није сасвим јасно која је друштвена мрежа од Бога, а која од Ђавола. Да ли је православнији Инстаграм? Наш Прле, отац риалитија на српским телевизијама, сигурно зна којим мрежама ваља пловити. Дотле, само пост,моитва и смирење.