facebook

Милан Миленковић: Пост, молитва и смирење на Инстаграму

Милан Миленковић: Пост, молитва и смирење на Инстаграму

Једна од првих ствари које научите, кад је црква у питању, је да је она чувар светих тајни и обреда, који су, неизмењени вековима, прелазили са покољења на покољење. Црква је гарант ванвремености, ослобођености од окова пролазности. Са својим ритуалима, одеждама, језицима које разумеју само упућени, она има, за лаика, шмек мистике и оностраности.

Истина је, као и увек, испред очију, па је зато и банална, али је није лако пронаћи: прва особина сваке цркве је адаптибилност на околности и то по сваку цену. Читава историја цркве је историја не чувања, него мењања догми и њиховог редефинисања. Историја цркве, од Исуса, преко Павла, разних јереси и Васељенских сабора, познаваоцу говори о историји једне институције, која би била немогућа, уколико би била и догматски, и у пратичним стварима, непромењива.

Људи цркве су бескрајно, чак вулгарно практични и вуку само оне потезе који материјално и пропагандно доприносе напретку институције, без обзира колико се мора одступити од светих догми и начела. Захтев за савременошћу је толико радикалан, да свако ко тражи повратак на основна хришћанска начела, бива оглашен за јеретика. То је, у доба наших живота, отишло тако далеко да црква покушава, дебилизацијом верника, да себе инсталира на место Бога, одузимајући му пословну способност, односно могућност да са верништвом комуницира без посредовања цркве.

Кад видим, а често видим, вернике који су збуњени луксузом у коме живе владике и попови, видим људе који потпуно погрешно схватају улогу и положај цркве. Ту се види трагична неистовременост верника, који бране старе модалитете вере и цркве, и саме цркве, која је ухватила прикључак са савременим тенденцијама. Ту и такву цркву разумеју само они, да их од млоште назовемо верницима, који су и сами грађанизовали веру у себи и подразумевају, као нешто само по себи јасно, да и црква треба да се грађанизује и постане, пре свега, конзумеристичка и демократска институција. Црква, наравно, излази у сусрет само овом другом становишту.
Напирлитане владике у скупим аутомобилима и са гомилом искушења која су их сломила, су само људи свог времена, људи који су се поклонили нуминама епохе. Ми верујемо, из мени непознатог разлога, да ће људи цркве увек бити из 2. века н.е., а не наши савременици. То се никад не дешава. И кад се деси, као што се десило са патријархом Павлом, да на чело цркве дође човек слеп за материјалне вредности, остатак клера заузима нефермајући став према старцу кога је време прегазило и живи у складу са својим скоројевићевским потребама, јер клерици немају никакву дилему да ће старац, ако постане превише напоран и досадан, отићи у доживотни азил на ВМА, одакле не само да нико од патријарха не излази жив, него не излазе ни њихове речи.

Попчићи и владике су савршено аналогни политичарима, јер су људи од истог материјала. Епоха увек награђује људе са тачно, за ту епоху, супериорним својствима. Наше доба је доба победе малограђана над традицијом, победом форме над древним обичајима, победом конзумеризма над уздржаношћу, порока над врлином и – изнад свега – победом подмуклости над чашћу, улизиштва над достојанством. Клер не може бити другачији од епохе у којој израста. Напротив: у самој хијерархији клера, на највиша места ће се попети они са најмање врлина, баш као и у политици.

Комично – и трагично у исти мах – изгледа изјава патријарха, који је отворио налог на Инстаграму, да је то урадио да би преко мреже „ширио Реч Господњу“. Сваки скоројевић има увек добре разлоге за своју малограђанштину. Сад може и са Инстаграма да попује народу да треба да се следи мудра и одговорна државна политика, а мудра и одговорна ће бити све док милиони евра, редовно и прекоредно, лежу на рачун цркве. Оног тренутка кад уплата не легне, почиње преиспитивање државне политике.

Ако постоји Бог, ако постоји Свети Дух и ако постоји Исус, сугуран сам да са великим занимањем прате шта Порфирије пише по Инстаграму у њихово име. Јер – у крајњој линији – све је од Бога, па и Инстаграм. Ништа не бива без божјег допуштења, па чак ни оно што раде Качавенда и Пахомије.

Трагика модерног верника, новоправославца, је у томе што је затворен у челични кавез релативизма, којим се све може оправдати. У његовој оптици, ако неки дечак од десет година пострада од владике, то није важно, јер то није слика цркве уопште и има, је ли, и добрих свештаника и владика. Но, ако занемаримо ову јевтину дијалектику, са њеним чедом релативизмом, ствари су просте: нема добре цркве у којој макар само један владика скаче на дечаке, девојчице, или дрпа лову. Таква црква нужно не може бити исправна, јер у њој нема добрих: има само оних који чине поганштине и оних који то виде и ћуте, да би сачували приходе. Модеран верник, поготову ако је закачио и мало школе, има објашњење да су све те опачине клера неважне, да су велике истине вере и божанске правде далеко важније и да су изнад нашег чепркања по греховима, али је то само интелектуално полуучено просеравање, јер би се таквом јевтином релативизацијом могло оправдати баш све. Поштеније је рећи да верништву опачине не сметају, јер и само ужива у њима кад престану да се играју новоправославаца.


Остаје да видимо шта је Бог одлучио: да ли наш патријарх треба да има профил само на Инстаграму, или на Фејсбуку и Твитеру. Обичном човеку, који не комуницира са вишим силама из Аудија, није сасвим јасно која је друштвена мрежа од Бога, а која од Ђавола. Да ли је православнији Инстаграм? Наш Прле, отац риалитија на српским телевизијама, сигурно зна којим мрежама ваља пловити. Дотле, само пост,моитва и смирење.

 

 

 

About The Author

Related posts

3 Comments

  1. vilogorski

    Истина је, као и увек, испред очију, па је зато и банална, али је није лако пронаћи:
    Бог је апсолутна вечна и универзална идеја у природном пројекту. Он је у свему а истовремено све је у њему.Оно што зовемо судбином су наши утисци онога што ми нашим ограниченим умом не можемо да појмимо па га крстимо у случајност или усуд. Виртуелна стварност квантних феномена намеће да појаве поседују апсолутну идеју која даје свему загонетни смисао у тајновитости разлога постајања,
    О Логосу после Хераклита су писали Јустин Мученик у 2 веку и Максим у 6 и 7 веку и Св, Август.
    Извор истине о Створитељу свега видљивог и невидљивог је сам Бог. Он је једина трансцедентност и најстварнија стварност. Свети Дух твори све невидљиво и видљиво. Он је независтан од времена и простора. Али он, Свети Дух прожима сву твар сав простор и ми га умно доживљавамо и осећамо као енергију која ствара структуралне форме градећи материјално видљиви свет од монада до космоса.
    Бог је апсолутна вечна и универзална идеја у природном пројекту. Он је у свему а истовремено све је у њему.Свети Дух је свеприсутан божијом промишљу, он гради сва тела.
    Порфиријев налог на инстаграму је тренутно најпосећенији налог, то је непорецив пут приближавања младих цркви.
    Ова хајка против Порфирија и инстаграма ме подсећа на иконоборачки покрет средњег века.

    Reply
    1. Александра Миленковић

      Neka bude borba neprestana!
      Nek ad proždre, pokosi Satana!

      Reply
    2. dedaizsrbijevansebe

      Врло је сложена улога цркве . Не може се приближавати некој групи , а да се истовремено не удањује у већине осталих . Ако се приближава моћнима удаљује се од немоћних . Док је приближавање немоћнима и саму чини немоћном : Национални елемент чине и моћни и немоћни , а социјални само немоћни . Зато и други Исусов долазак опет мора бити јеретички , Хоће ли му опет бити додељена улога жртве , мада се опет најављује као краљ ?

      Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.