Желео бих да, на почетку, буде јасно да нисам никакав моралиста и да никоме не делим лекције. Имам аверзију према свима који њушкају по шупљинама свачије врлине и траже грех, као и према онима који агресивно (а под тим мислим: без личног примера) намећу своје моралне, вредносне или религиозне судове.
Основна теза овог текста је да смо, у последнјих двадесетак година, прешли у постморално друштво, односно у друштво у коме је морал сасвим разорен вулгарним утилитаризмом и у коме нема места за норме трајнијег карактера.
Но, хајде да прво изнесем шта ја подразумевам под моралом: то је онај скуп норми, које настају у грађанском друштву, као замена за обичај, који припада традиционалном друштву.
Није увек лако одредити, када је о традиционалном друштву реч, шта је обичај, а шта табу. Било како било, у доба наших предграђанских прадедова и чукундедова, нисмо имали морал, већ обичај. Можда је разлика само семантичка, али ја мислим да је дубља и да се обичај и морал односе као село и град, као еп и драма, као правда и право. Табу је, у то нема сумње, скуп забрана у традиционалном друштву, док је обичај нешто друго – то је норма зајднице, коју припадник прихвата као начин живљења, а не као правило у мишљењу. Обичај је настао као последица безбројних покушаја и погрешака, током много векова, у којима су људи заснивали заједницу, са социјалним интеракцијама које ту заједницу чине одрживом. У обичаје није уплетено само друштвено опхођење, већ и веровања, сујеверје, племенски тотеми и табуи. Све то скупа, чини обичаје једног народа, који га чине посебном заједницом, у односу на друге заједнице. Буржоаски морал, комунистички морал, или грађански морал уопште, немају етничку одредницу, они имају универзалистичку препоставку, док је обичај уско везан за етничку групу.
Када се, као код нас средином 19. века сукобе морал и обичаји, неминовно је да дуго, можда и читав век, постоје напоредо, те да обичаји, везани за сеоску средину, коначно изгубе битку са моралом.
У тумачењу теоретичара постоји, бар код нас, осим грађанског, још и хришћански морал, за који признајем да ми никад није био јасан, јер је оптерећен бројним противречностима и уплитањем вулгарне теологије.
Грађански морал, као што рекох, почиње полако да превладава у малој српској заједници 19. века. Са првим грађанским слојем, као и са формирањем првих знатнијих градова, долази до опадања социјалне присмотре, једног од механизама који је људе држао у обичају. Како је за традиционалног човека (пред-моралног човека) заједница била све (било ужа у виду породице, или шира, у виду братства, комшилука и села), свака његова акција је била деприватизована, односно имала је социјални, а не лични карактер. Нечасна делатност појединца падала је на читаву заједницу, породично име би било укаљано, а очекивање да се нешто не сазна, у условима снажне социјалне присмотре, није било за очекивање. Слобода човека, по нашим данашњим мерилима, имала је веома малу маргину.
Са доласком у градове и слабењем социјалне присмотре и са даљим диференцирањем породице, обичај је морао да буде замењен тзв. грађанским моралом. У то време, од Уставобранитеља, почињу прве велике пљачке и шпекулације да би, у време Глишића, Нушића и Домановића, грађански морал добио своје озбиљне хроничаре.
Тај грађански морал, како год га разумели модерни људи, није наставак обичаја, већ њихова потпуна негација. Утилитаризам, тежња ка користи, која је ноторни пратилац сваког грађанског друштва, почео је да нагриза тај нови, ионако крхки грађански морал. Све је дозвољено, ако ниси ухваћен.
Радомир Лукић, наш велики социолог, каже да морал има три компоненте: прва је да се уопште зна за неки кодекс; друга је да се тај кодекс усвоји, јер познавање није довољно; трећа је да се практикује, да не остане само теоријске природе. Исте компоненте, по мом мишљењу, има и обичај, с тим да су оне много компактније повезане – познавање, прихватање и практиковање се готово не разликују.
Код грађанског морала, зависно од фазе пропадања грађанског друштва, те фазе се веома широко размичу. Типично грађанско лицемерје подразумева да неко зна за кодекс, прихвата га, али није у стању да га практкује. Већ ту, у тој фази, поштење, некада тако обично и свакодневно, постаје врлина достојна хвале. Поштен човек постаје редак.
Даљим опадањем друштва, посебно еманципацијом жене и легитимизацијом пубертета, већ и прихватање кодекса постаје предмет бунта. Кодекс се одбија као ретроградан, као недовољно модеран.
На концу, и прва компонента, познавање кодекса, ишчезава. Морал остаје само појам без садржаја. Читава шума еуфемизама се ствара да би се оправдала свака опачина. Неко пије – разочарао се. Неко краде – снашао се. За сваки прекршај морала смо пронашли оправдање. Просто: утилитарне потребе су надјачале све. Корист је врховни принцип и морал га више не може спутати.
Данас се морал већ одбија у целини, било као морал заједнице, који се силује разним манифестацијама које су противне том моралу, било као морал појединца, који се има подвргнути користи. Деца нам расту у заједници у којој се исправно и неисправно одређују ситуационо, без претходног принципа. Ко је успео, без обзира на који начин, тај је моралан. Тиме се, као у рату између држава, стварају победник и поражени, али унутар једног друштва. Ко победи у рату, тај је моралан, исправан, савестан, а поражени је увек зликовац и лопов. Сада се тај принцип сели у заједницу: ко се накрао, ко се наотимао, ко се „настарлетисао“, тај је добар и моралан, ко је сиромах, тај је будала и генетски шкарт. То је Србија у којој живимо. Процес је, наравно, планетаран, али овде говорим о нама.
Одличан полигон за увид у морал, у српски морал нашег доба, је наша политика, у којој је већ сада немогуће направити неморалан гест. Сви, или готово сви, имају разумевање кад неко лаже, кад промени идеологију, партију, па чак и жену коју је имао док није напунио џепове. Кажу да је народ добар, а да су политичари рђави, међутим није тако. Народ има разумевање за хохштаплере, јер је и сам изгубио тачку гледишта, односно не распознаје више добро и зло, већ само корисно и некорисно. Стално заборављамо да наши политичари нису дошли са Сатурна, него да су порасли ту, међу нама, на моралним претпоставкама српског друштва. Увек се, оправдано уосталом, може поставити и питање селекције: сви знамо да су ови мајстори и пре уласка у политику били преваранти, али је рђава, наопака селекција, довела дотле да се попну високо. То није нетачно, али прикрива одлучну чињеницу: ми смо, унутар нашег друштва, одгојили толико шљама, да га има за читаву државну управу, а то није мало. Прво питање није, дакле, како говна испливавају, него одакле долазе? То не желимо да знамо.
Читаво српско друштво болује не од неморала, већ од аморала, од неспособности да макар разликује добро од зла. Тај проблем се, у својој пуноћи, осетио тек кад су се сељаци, као носиоци обичаја, преселили на маргину друштва. Наш грађански морал је био негација обичаја, али су они још били у арени до је било оних баба и деда по селима. Сада је читав морал: ради, аго, што ти срцу драго, или, као што каже Његош, кад описује Турке: „Хвала богу пашјега миљета/где допира ту закона нема/закон му је што му срце жуди“…
Морал је увек забрана, увек одрицање. Бар би то требало да буде. Ми смо, данас, у целини, неспособни за одрицање (за самостално одрицање; кад нас власт принуди на одрицање, трпимо, али сами себи више ни оброк не можемо да ускратимо), па чак и за расуђивање. И раније, у традиционалној заједници, животне одлуке су подразумевале корист, али не само њу. Да постоји нека корист која није материјалне природе, која се тиче части, образа или достојанства, модеран Србин ни не опажа, камо ли да томе тежи.
Слом једног народа, бар се мени тако чини, почиње сломом вредности тог народа, сломом обичаја, култова и табуа. Кад из једне заједнице нестане симболички ниво живљења, кад се се, буквално све сведе на оно што се може додирнути, купити или продати, њој више, као заједници, нема спаса. Остају само мале енклаве оних који нису подлегли чарима утилитаризма.
То нема никакве везе са патриотизмом, поготову са овим нашим, жовијалним и будаластим, већ са древним тактом у крви; некадашња обичајна снага народа сада постоји готово као биологија у оним јединкама које модрена времена нису успела да начну. Ти промили нон-утилитариста су последње што Србија још има као инструмент за преживљавање. Оно што је једном гледало Парове, Задругу и читало Информер, више нема будућност, има само биолошко трајање.
Насловна – Павле Јовановић, Први час мачевања
Odlična analiza.
Oblast društvenih zbivanja kojima se malo ko bavi.
Više puta pročitah članak sa namerom da nađem rupu, ali sve je dobro izbalansirano.
Problem je upravo u našim društvenim devijacijama. Ono što zaista plaši je to da niko ne poteže upravo taj broblem, koji razara individuu, porodicu, zajednicu, društvo, do nacije.
Neko je od ozbiljnih intelektualaca predlagao da se iz sveta dovede 40 huljada naših ljui i da se postave na klučna mesta u državnim odganima. Ideja zanimljiva ali kasnije se zaključilo da je utopistička.Sukob između progresivnog i regresivnog bi dao katastrofalne rezultate. Jer princip entropije društva je mnoga jači od kreativnih i napornih procesa gradnje realne budučnosti.
I šta na kraju ostaje? Da se spasi šta se spasiti može.
Odgovor je praktičan, lak i izvestan poznati i storijski potvrđen čvrst kalup STALJINIZMA je mera svim našim glupostima.
E sad ima li junaka za takav podvig. Nema. Globalne norme i civilizacijske tekovine su ga stavile van snage dejstva.
Na kraju entropija je neminovna.
Потпуно сте у праву у вези односа обичаја и морала. Наведено потврђује и дефиниција ништавих уговора у облигационом праву: ” ништав је уговор који садржи ставке које су противне принудним прописима , обичајима , јавном поретку и моралу”
Код нас је важећи закон о облигационим односима писан између два рата. После 1945 је минимално у мењан , већином због израза који се употребљавају , све да би се уподобио са тренутном идеологијом. У случају ништавих уговора уведен је израз ”социјалистички морал” ,па је касније опет враћен само ”морал”.. Суштина је дакле да су законописци , несвесно или свесно, раздвојили обичај као традиционалну норму заједнице од морала као грађанске конструкције који је у свом корену нихилистички
Gde svi lažu, niko ne laže.
Gra svi kradu svi su i pokradeni.
Zna li se dokle to tako može?
О Вучићу и претходним владарима ништа добро не могу да кажем, али их ипак разумем. Не оправдавам их, али их баш добро разумем. И када би хтели, они не би могли другачије да раде, зато што су у питању наопаки глобални процеси, којима одавно девастирана Србија не може да се одупре. Нека ми суграђани опросте, али ако мало боље погледамо око себе, видећемо да се за огромну већину грађана и не вреди борити, пошто они једноставно не дозвољавају да им се помогне. Добровољно и без озбиљне борбе су се предали свим негативним трендовима описаним у горњем тексту. Да се не лажемо, било је и у традиционалној Србији сијасет негативних појава, што смо могли да сазнамо од наших старих. Јасно је нашим властелинима да од државе и националног питања нема ништа, па се зато баве неким лукративнијим пословима. И тако ћемо до горког краја.
Ovo je zanimljiv tekst i većim delom tačan i korektan, ali i on u jednom delu, kao i ceo Radio 2M otkrivaju niz dubokih protivrečnosti koji razumnog čoveka uvek nagone da se pita, kako u jednom autoru može postojati tako duboka kolizija argumenata.
Naime, da počnem sa onim sa čime se može složiti. Naravno da mora da postoji na nivou bilo koje društvene zajednice, pa i naroda, ma šta god on značio simbolički nivo življenja, a to znači neka jaka pravila. I naravno da se sve raspada kada uđemo u moralni relativizam ili u utilitarizam, što su na kraju skoro sinonimi, jer ako je utilitarizam kralj i najgora zverstva se mogu i racionalizovati i opravdati. Druga stvar koja je tačna, hrišćanski moral je velika papazjanija dubokih protivrečnosti ne samo između dva zaveta, nego i unutar svakog zaveta. To ni bog ne bi otpetljao šta sve u Bibliji piše. Čak i kada bi neko iskreno želeo da poštuje hrišćanski moral, to ne bi mogao. A upravo zato i postoji crkva da interpretira šta je napisano, na način kako njenoj ličnoj istorijskoj vlasti ili vlasti vladara sa kojim je trenutnu u savezu odgovara.
Onda nam ostaje građanski model koji je navodno suprotstavljen pradedovsim običajima. E tu počinju veliki problemi. Tačno je da u velikim gradskim sredinama progresivno sve više fali društvene prismotre, ali je potpuno neosnovano zaključiti da ako se nešto jednom desilo da se to uvek mora ponoviti. U jednom društvu postoje, na kraju, samo 2 principa kontrole: ili te drži država, ili te drže pravila. Kad te drži država, policajaca i represije nikad dovoljno, a i korupcija je neizbežna jer je uvek potreban policajčev policajac, kada te drže pravila, onda se društvo samo kontroliše. Ne magijom, već neprestanim pritiscima sa svih strana. Društvena prismotra je jedina alternativa državnoj represiji i uopšte nije nemoguće da se uspostavi i u najurbanijim sredinama. Ali pre toga, mora da propadne ovo što danas živimo, da bismo se vratili korenima. Urbane sredine na kraju nisu drugo nego niz četvrti, gde svako svakog zna. Besmisleno je idealizovati seoski način života. Ono što je bitno je da tokom propadanja ljudi shvate šta je bio razlog raspada, pa ako to shvate, moći će i na selu i u gradovima da je ponovo uvedu, a ako to ne shvate, propašće po sto puta, ma gde živeli. Selo nema mistične karakteristike da samo u njemu može postojati izopštenje.
Dalje, zašto idealizovati narodnu tradiciju? Tačno je da su se mnoge zabrane evolucijom vekovima iskristalisale i spasile i glavu i novčanik i obraz toliko puta, ali su i mnoga pravila iz tradicije bila i potpuno besmislena, ali kako je mehanizam propagiranja tradicija suštinski veoma nasilan, sa dobrim stvarima se nasleđuju i užasi. To ide do te mere, da neki ozbiljni zagovornici tradicionalizma postavljaju pitanja da ako je 99% vremena svake ljudske zajednice bilo prožeto i čistim robovlasništvom, da bi i taj običaj trebalo sačuvati. Sa prelaskom na kodifikovana društvena pravila, uvela se diskusija u način organizovanja društva i to ne može biti do progres u ljudskoj misli. Ono što je veliki, ogroman minus je demokratija, da se masa uključila u te diskusije. U prošlosti, daleko bitnije od kontrasta između javnog seoskog života i anonimnog gradskog života je bilo prisustvo prirodne elite umnih ljudi, koji su kroz vekove primećivali šta radi, a šta ne radi. Veliki problem današnjice je demokratija, a ne urbani svet. Dakle evolucija kvaliteta ljudske misli mora ići u smanjivanju demokratije i paralelno povećavanju lične odgovornosti svakog pojedinca. I ukidanje bilo koje prisile u smislu šta se mora raditi. Ko želi da sluša mudrije od sebe, taj će imati veće šanse i da preživi i da prosperira, kao i obrnuto. Ne može se čovek zaštiti od sopstvene gluposti. Zbog čega siliti bilo koga na bilo šta? Jedino čemu sila može da služi u društvu je da neko radi protiv moralnih normi. Ko ubija, krade, siluje maltretira, jer, tačno je, moral ne može biti drugo nego zabrane, njega čega fizičko sprečavanje. Sve iznad toga je i zloupotreba i nekorisno.
Dalje, nikada mi neće biti jasno zašto autor stalno insistira na razlici između magične grupe koja se zove narod i ostalih naroda. Zašto insistira na tome da narod mora da živi na simboličkom nivou, a stalno ponavlja kako druge treba osvajati itd. Zbog čega ta stravična nedoslednost? Jednako kao što je zabranjeno u jednom narodu, ubijati i pljačkati, tako je zabranjeno i da jedan narod to radi drugom. A ko pokuša, mora da naleti na metak i unutar naroda i između naroda. Ma šta onaj drugi narod mislio, čak iako bi u okviru drugog naroda pljačka bila dozvoljena. Simbolički nivo je ne samo moguć, već i neophodan i između naroda. To ne znači da neki narod neće pokušati sa zločinima, kao što i unutar jednog naraoda neće prestati da postoje oni koji bi da maltretiraju sopstvene sunarodnike. Odgovor i jednim i drugima je isti. Zbog čega je onda veselo otimanje ka drugim narodima nešto što Radio 2M stalno promiviše? Graditi sopstvenu jaku odbrambenu vojsku, naravno, ali napadati druge kao nešto ne samo dozvoljeno nego i poželjno, kakvog tog ima smisla? I logičkog i simboličkog? To je kao kada bismo rekli da gravitacija važi u Beogradu, ali kad zađemo u Vojvodinu, da tamo važi anti-gravitacija.
Nešto si se ti dobro prebacio u kapiranju radija. „Ceo Radio 2M“ nije jedan čovek. To na prvom mestu, a na drugom – niti iko poziva na osvajanje, napadanje drugih, niti zastupa takve ideje. Čini mi se da je na delu princip – „istrgni rečenicu iz konteksta, pa je preobuci u opšti stav“.
Da ima i drugih u radiju, ali Milenković je stub. I o njemu govorim. Što se tiče veselog otimanja, evo jednog citata koji ne znam kako drugačije da interpretiram nego kao potpuno opravdanje nasilja nad drugima. Radi se o tekstu „Olujna vremena“, mada ima toga još i na drugim mestima.
http://milanmilenkovic.com/olujna-vremena/
„…Будући да сам, оправдано или не, натуралиста у политици, сасвим легитимним сматрам отимање туђег, ако се има снаге. Хрвати нама, ми њима, без разлике. Ко је јачи, има право да отме и да гњави слабијег. То можда није лепо пред моралистима, али живот тако ради….“
Osveta je jedno, otimanje je drugo. Osveta, povratak otetog, ne postoji moralni problem ni među pojedincima, ni među grupama, Kad god neko započinje neko nasilje, druga strana ima moralno pravo da uzvrati. To nema veze sa zakonima džungle, to su civilizacijski zakoni. Druga je stvar otimati bez ikakvog prethodnog povoda, napada ili provokacije. U citatu koji navodim, barem meni, veoma jasno se radi o pravdanju započinjanja nasilja nad drugima bez prethodnog uzroka. Gde grešim?
Zato me uvek šokira kada vidim da Milenković brani kodekse ponašanja, pa makar ih on zvao tradicijama. Ili zastupa džunglu, ili civilizaciju. Ne može unutar naroda jedno, a između naroda nešto drugo. Autor ne opisuje situaciju, on ne kaže, tako se dešava, on tvrdi da jači ima pravo da gnjavi slabijeg. Zašto samo među narodima? Zašto ne i unutar naroda? Ali ako da i unutar naroda, o kojim onda pravilima ponašanja govorimo, gde su tu kodeksi, gde su te zabrane? Pa upravo je stub civilizacije, da ne sme jači da gnjavi slabijeg. Šta će nam kodeksi i tradicije, ako je takvo pravo dozvoljeno? Siledžiji je to „pravo“ već dala priroda, upravo se civilizacija trudi da ga što više smanji ili ukine.
Истргнуто из контекста читавог текста „Олујна времена“, може да му се да то твоје виђење. Може и још неко, није наодмет, има вас. Као и Св. писмо, и овако и онако може да се тумачи. Сви знају шта је смисао његових речи, само аутор не зна.
У целини, у тексту, не пије воду то твоје тумачење. Сасвим је легитимно у том кључу гледано, шокирањима твојим упркос, унутар и споља, изнад и испод, лево и десно од народа. Како ти драго.
Dugo vec osecam da su problemi SRpskog drustva izuzetno duboki i da sezu u daleku proslost.
Fenomen danasnjih konvertita i njihovog nemorala i bescasca ej zapravo star.
U Srbiji postoji kriza upravljanja, menadzmeta, kako bi se danas reklo;
Jasno je da je kriza pocela cim su Srbi imali dovoljno vlasti da upravljaju svojom drzavnom blagajnom.
Medjutim, zasto se ovakav slom u periodu od 200 godina dogodio bas u Srbiji?
Bugari ili Madjari nisu se ovako slomili, a oni su tu blizu.